Da li imate preko 18 godina?

Kinoteka Ducija Simonovića (2): Ne veruj ženi koja juri olimpijsku normu

Pogled na Olimpijske igre iz drugog ugla. Ženskog!

4
0

U sklopu priprema za Olimpijadu u Riju, vreme je da se podsetimo na neke od ključnih filmova na temu letnjih Olimpijskih igara. Svima su nam na nos izašli klasici poput Chariots of Fire, čija je muzička tema postala lajt motiv skoro svake sportske montaže atrakcija.

Stoga, na Olimpijadu treba da pogledamo iz nekog drugog, recimo ženskog ugla. Uostalom zar nisu najkontroverzniji filmovi o Olimpijadi oni koje je režirala jedna žena – Leni Riefenstahl.

Za početak, upravo su nastupi žena na Olimpijadi doveli do potrebe da se izgradi sistem verifikacije pola među takmičarima.

Godinama se sumnjalo da se umesto žena na borilištima pojavljuju prerušeni muškarci, naročito u atletici. Stoga od 1950. godine Međunarodna atletska federacija radi na uvođenju sistema za verifikaciju pola takmičara. Vremenom se međutim od te prakse odustalo, i sada postoje pravila koja se odnose na transseksualne ili interseks takmičare, međutim od Zimskih igara u Grenoblu 1964. do Letnjih u Atlanti 1996. vršena je provera da li su žene zaista žene na Olimpijadi.

O razlozima za to govori film Berlin 36 Kaspara Heidelbacha. Ovo je priča o Gretel Bergmann, čuvenoj nemačkoj skakačici u vis koja se posle dolaska nacista na vlast odselila u Veliku Britaniju. Olimpijski komitet zahteva da se Gretel Bergmann ipak vrati u nemačku reprezentaciju i ona se priključuje pripremama na kojima uprkos entuzijazmu trenera nailazi na snažan otpor nacističkog sportskog establišmenta. Nacisti naime žele da je pošto-poto zamene i pripremaju svoje tajno oružje – muškarca kog će podmetnuti kao ženu – Marie Ketteler. Međutim, između jevrejske atletičartke i u startu diskriminisanog transseksualca rađa se prijateljstvo tako da iako Gretel na kraju ne ulazi u olimpijski sastav njih dvoje imaju prećutno zadovoljstvo što je sistem ipak pobeđen.

Hero

Ipak, Spiegel je nedavno istraživao ovaj slučaj a Time još pre pola veka i ispostavilo se da ni nacisti nisu znali da je Dora Ratjen, ličnost koja je fikcionalizovana pod imenom Maria Ketteler zapravo muško, odnosno da od rođenja ima deformisane polne organe, i da je odgajana kao devojčica naprosto zato što porodica nije znala kako da odgaja dete za koje su smatrali da nije muško. Tek kada je uhapšen(a) 1938. pod optužbom da je transvestit Dora Ratjen odlazi na preglede kojima se konstatuje da je muško, i potom kao muškarac radi posao konobara.

Nažalost, istorijska manipulacija u filmu Berlin 36 izbija i poslednji adut koji bi mogao odbraniti ovaj dosta kruto i staromodno realizovan film. No, čak i kao neautentična istorijska rekonstrukcija, ovaj film opet zaslužuje pažnju zbog bizarnosti svog zapleta.

Osamdeset godina posle Olimpijade u Berlinu, ovog proleća izašao je film Race Stephena Hopkinsa, koji tematizuje teškoće na koje je nailazio Jesse Owens kako u Americi tako i na Hitlerovoj Olimpijadi. Nasuprot, ovoj inspirativnoj priči, stoji slučaj Gretel Bergmann i Dore Ratjen i čeka neku bolju ekranizaciju. Uostalom ni Jesse Owens nije iz prve dopao šaka Stephenu Hopkinsu, setimo se televizijske mini-serije The Jesse Owens Story koja je izašla 1984. baš u vreme Olimpijade u Los Anđelesu.

Jedina bizarnija stvar od filmadžije koji je izneverio Olimpijadu jeste slučaj kada Olimpijada izneveri filmadžiju. To se desilo filmu Goldengirl Josepha Sargenta. Reč je o televizijskom filmu koji je dospeo u bioskope, ambiciozno realizovanoj ekranizaciji romana Petera Leara (pseudonim krimi pisca Petera Loveseya) o šampionki koju je od detinjstva kreirao tim lekara, naučnika i psihologa predvođen odbeglim nacistom kog igra Curd Jurgens, u to vreme specijalizovan za uloge supernegativaca. U ovom filmu naslovna Zlatna devojka je vlasništvo konzorcijuma korporacija (što je inače pojava među južnoameričkim fudbalerima danas koji su u pojedinim slučajevima vlasništvo firmi i one ih prodaju ubirajući značajan deo prihoda) i cilj je da osvoji tri zlatne medalje u Moskvi. Za ovu osobu koja pred takmičenje počinje da se ponaša sve bizarnije i sve opasnije i po sebe i po okolinu, brinu se jedino njen portparol kog igra James Coburn, sa kojim ima i svojevrsnu emotivnu vezu, i sportski novinar koji sve želi da razoktrije, igra ga Robert Culp.

Ova groteskna naučnofantastična priča o supersportistkinji stvorenoj da obara rekorde i donosi novac promovišući proizvode pokušala je da dovede do ekstrema komercijalizaciju sporta koja je u to vreme bila tek u povoju.

Danas, Goldengirl po svojoj premisi, mada ne i po izvedbi, deluje kao realistička drama.

Scene sa olimpijskih borilišta prikazuju neke autentične takmičare koji su odigrali kameo uloge u ovom filmu, recimo Boba Beamona, ali kao ni druge stvari u Sargentovom ostvarenju nisu preterano uverljive. Jedan od razloga je to što SAD nisu učestvovale na Olimpijadi u Moskvi 1980. godine bojkotujući ih zbog rata u Avganistanu.

Goldengirl je primer žanrovskog ekscesa i eskapizma koji je nastajao krajem osamdesetih u američkom filmu, naročito zbog jakog televizijskog uticaja za koje se vezuju i koreni ove produkcije. Međutim, naročit kempozni domet predstavlja nesrećna okolnost da se čitava Olimpijada o kojoj film govori zapravo nije odigrala na način kako su autori zamislili.

gg

Goldenrgirl nije jedini film koji je bio ugrožen američkim bojkotom Olimpijade 1980. Robert Towne je u to vreme snimao svoj film o atletičarkama Personal Best i morao je u poslednjem trenutku da ga menja jer je priča govorila o pripremama za Moskvu. Towne je inače jedan od najdoslednijih ljubitelja atletike među filmadžijama pa je dve decenije kasnije snimio film o prerano preminulom trkaču Steve Prefontaineu. Prefontaine je inače nesvesno bio jedan od pionira savremene komodifikacije sporta – bio je prvi značajni takmičar koji je nosio Nike obuću i zbog dobijanja besplatne opreme bio kažnjavan na koledžu. Bill Bowerman, jedan od osnivača Nikea bio je Prefontaineov trener. Prefontaine je trčao na Olimpijadi u Mihnenu 1972. godine, a zanimljiv je kuriozitet da je pre Towneovog filma Without Limits, Disney snimio svoj film o njemu i da potom nije dao Warneru da koristi ABCjeve snimke olimpijskih trka, kako ne bi pomagao konkurenciju.

Verovali ili ne, jedan od najzanimljivijih filmova o dopingu među atletičarkama snimljen je kod nas.

Doduše, ne govori o devojkama koje jure olimpijsku normu ali prikazuje surovi svet ovog sporta u kome su takmičari spremni na sve. Reč je o Zlatnoj ligi Ognjena Isailovića, i možete ga sada pogledati u celosti.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: