Da li imate preko 18 godina?

Moj deda

0
0

Moj deda je umro od moždanog udara. Najeo se prženog suvog mesa, legao na kauč da dremne i nikad nije ustao. Baka ga nije dirala, mislila je da spava. Nekoliko puta pre toga dešavalo se da mu zapali sveću kad ga vidi da se ispružio na kauču. Stajala bi tako neko vreme s upaljenom svećom, a onda krenula da kuka. Deda bi se probudio, prepadnut plamenom iznad glave i drekom, viknuo bi: “Šta ti je sotono?!“, a baka bi brzo gasila sveću i pravila se da ništa nije bilo. Ovaj put je pomislila u sebi: „Ma šta ti je, sluto jedna! Samo nesreću slutiš. Čovek malo zaspao. A i ako umre bez sveće, ne boj se, neće da se povamiri. Nije Dragan takav. Ne zanima njega da plaši narod.“ I stvarno, deda tada nije bio mrtav. Ali nije bio ni sasvim živ. Umro je u kruševačkoj bolnici nekoliko dana kasnije. Bez sveće. Nikad se nije povampirio.

Moja mama je vest o smrti svog oca primila preko fiksnog telefona. Spustila je sivu slušalicu, sela za kuhinjski sto i počela da plače. Prvi put u životu sam videla svoju majku kako plače kao dete. Plakala je iz srca, kao mala napuštena devojčica. Taj njen otac, a moj deda, Dragiša, koga su svi zvali Dragan, nikad ju nije udario. U vreme kad je odrastala batine su bile uobičajena vaspitna mera, pogotovo na selu, pogotovo kad bi neko bio nemiran i buntovan kao ona. Ali deda je nikad prstom nije taknuo. Bio je smiren i blag, satkan od razumevanja i topline. Bio je tih, melanholičan, povučen. Bio je pametan, mudar, načitan, iako je završio samo četiri razreda škole, jer siromaštvo nije moglo dalje. Bio je radoznao i pronicljiv. Uživao je u ukrštenicama i šahu, u grčkim mitovima i vestern filmovima, u masnoj hrani, slatkišima i alkoholu. Popio je bačve, fontane, potoke i reke vina. Jednom je moj ujak ostavio kod njega u podrumu hiljadu litara nekog župskog rizlinga. Kad je posle nekoliko meseci došao da uzme par flaša, vina nije bilo. Pitao je dedu gde je vino, a deda slegnuo ramenima i rekao: „Popio sam“. Pio je sam, u tišini, u svojoj radionici koja je bila opremljena kao apoteka, sa bezbroj fiokica, pregrada i celokupnim alatom koji postoji na kugli zemaljskoj. Sve je to on vukao iz Nemačke, preteške torbe pune alata i mermernih kipova grčkih bogova.

Deda je bio gastarbajter. 25 godina dizao viljuškarom palete sa kutijama punim lekova u fabrici Bayer u Leverkusenu. Imao je tamo svoj stan, lepo je živeo. Nije previše rintao, nije previše štedeo. Dobro je zarađivao. Odlično je zarađivao. Mogao je da se razmeće sjajnim autima i svim onim što u siromašnom detinjstvu nije imao, ali njega to nije zanimalo. Nikad nije kupio auto. Tek kao penzioner je prvi put seo u avion. Putovao je vozom sve te godine. U vozu je bila ekipa, u vozu je bila priča, u vozu je bila cuga. Sto puta su ga pokrali džeparoši koji operiraju po vagonima, kad omamljen vinom zaspi. Ali nije se taj sekirao. I nije se odricao voza ni po koju cenu.

Na stanici u Stalaću čekamo ga mama, tata, sestra i ja. Iz perspektive mene koja imam pet godina, stanica u Stalaću izgleda kao parče metropole, kao istureno odeljenje one Nemačke o kojoj deda priča, kao Berlin. Neki ogromni crveni vozovi i neki ogromni podzemni prolazi i ljudi koji vuku svoje kofere, koji mirišu na neki drugi, daleki svet, o kome maštam i od kojeg mi se oči cakle. U toj gužvi, na vratima najvećeg voza vidim dedino blago lice, oblije me ogromna ljubav, viknem: “Dedaaaaa!“ i zatrčim se prema njemu. Tata mu pomaže sa torbama, mi ga grlimo. Pitam ga je l’ primio moje pismo? Kaže da jeste i da ga čuva. U tom pismu sam mu naručila vokmen, rekla sam mu da mi nedostaje i da sam plakala dok sam pisala pismo. Na kraju sam nacrtala dve suze da ilustrujem plakanje i nacrtala sam vokmen, za slučaj da deda ne zna šta je to vokmen.

Kad stignemo kući, odrasli sednu za sto i pričaju, a sestra i ja ronimo po torbama, vadimo lutke, vadimo haljinice, vadimo čokolade, limenke Fante, vadimo male okrugle sendviče u kajzericama kakvi u Jugoslaviji ne postoje i čiji miris nikada neću da zaboravim. Vadimo dva vokmena, roze i plavi. Moja sestra ima tri godine i nema pojma šta je vokmen, ali deda uvek kupuje obema, neće da nas deli. Čujem ga kako priča da je prestao da pije. „Bio sam iznenađen kako mi dobro ide bez vina, ma uopšte mi ne fali. Naš’o sam neke velike bombonjere, pojedem po 2-3 kutije dnevno, malo sam se i ugojio, ali nema veze. I tako ti ja svaki dan udarim po bombonjerama, ma čini mi se da ne bih mogao da izdržim bez njih, dok jednog dana ne videh, one unutra šuplje, a punjene viskijem. Kad se preračunam, pa ja svaki dan pojedem po 2dl viskija bogte, zato se meni svidela bombonjera.“

Nekoliko godina je bio trezan, pa posle malo po malo, ponovo počeo da pije. Ja sam tada bila već velika, razumela sam šta deda traži u alkoholu i šta mu alkohol donosi. Videla sam njegovu setnu dušu, njegove pametne oči, njegovu neukalupljenost u svet. Mislim da nikada nije bio srećan, ali je beskrajno usrećio sve nas koji smo ga okruživali. Ja sam, u tim prvim godinama odrastanja i sazrevanja, u prvim suočavanjima sa životom, u prvim vinima koje sam popila, videla svog dedu u sebi i sebe u njemu.

Deda je uživao da se druži sa beskućnicima, luzerima, propalitetima, lokalnim dangubama, nikad nije patio od bitnosti, od staleža, od društvenih priznanja. Nosio je staru pocepanu garderobu koja je izgledala kao da ju je našao u kontejneru i pio župski rizling, a imao je para da pije Kristal i nosi Versaće. Deda je bio opušten, bio je prirodan, bio je iskreno skroman. Bio je kul. Takvi ljudi su meni kul. Ne neki napucani umišljeni foliranti, već oni kojima je sve ravno i koji ni od čega ne pate. On do te mere nije hajao za mišljenje sveta i bio okrenut sebi i svojim mislima, da bi, kad krene negde među ljude, dohvatio prvo što mu dođe pod ruku, nije gledao, ni šta je, ni čije je, ni koje je boje. A moja ujna koja je bila kupoholičarka, istovarala bi kontigente svoje stare garderobe u selo, pa je deda jednom dohvatio nešto sa te ujnine hrpe, obukao i otišao na sahranu nekog rođaka. Tamo ga izdaleka vidi moja mama. Nosio je žute izgužvane pantalone i cvetni bolero do kukova. Mama ga nije iz prve prepoznala, pa je šapnula ženi do sebe: „Ko je ovaj jadni poremećeni čovek?“ Žena se jedva suzdržala da ne prasne u smeh nasred sahrane i rekla: „TVOJ OTAC!“

Hiljadu puta smo prepričali tu priču. Hiljadu puta smo crkli od smeha. Deda Dragan je bio jedan u milion. Zamolila sam ga, kad sam sela da ovo pišem, da bude uz mene. I da mi šapuće. Kao da na ušima imam stari plavi vokmen.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: