Mit o produktivnosti: Slobodno i oteto vreme u doba krize

Korporacije, arhive, striming platforme i porno sajtovi otvaraju svoje inače zaključane sadržaje u znak solidarnosti; dok nas polako pušta prvobitni ekstatički efekat otkrića novih mogućnosti, postaje jasno da je to sve jedna dobro poznata marketinška igra. Sakrivena pod velom do sada neispitane, strahom obojene situacije, ona nastavlja da reprodukuje odnegovane i brižljivo kultivisane potrošačke navike.

Zajedno sa njima, u vanrednom stanju nastavlja da nas pritiska i sveprisutan neoliberalni imperativ za neprestanim usavršavanjem i sticanjem novih veština – ne bismo li ostali tržišno konkuretni. Ne samo da je kapitalizam u jeku krize ostao nepromenjen, on je konačno dokazao svoju prevlast nad svim drugim društvenim uređenjima.

HUMANI MARKETING

Sve su brojniji „motivacioni“ tvitovi o poznatim umetnicima koji su aktivno stvarali tokom istorijskih zaraza, od Šekspira koji je dramu „Kralj Lir“ napisao dok su pozorišta bila zatvorena usled širenja kuge, do Isaka Njutna koji je značajno unapredio svoja učenja dok je praktikovao socijalno distanciranje. Dok nam se stavovi po pitanju toga kako bi trebalo potrošiti vreme u izolaciji razlikuju (bilo da je to gledanje  filmova, čitanje knjiga ili pohađanje onlajn kurseva marketinga, kuvanja ili kućne joge), čini se da se svi ipak slažemo oko toga da ne bismo smeli da izgubimo ovo vreme koje nam je – iako nesrećnim spletom okolnosti – ipak dato na poklon.

U želji da se vreme prinudno provedeno kod kuće ispuni nečim zabavnim pravi se svojevrsna kampanja: najrazličitije kompanije koje se bave kreiranjem sadržaja, u znak podrške otvorile su svoja vrata za onlajn posete, te smo vam i mi predložili prilično opsežan spisak  adresa. Ova lista nesumnjivo korisnih mogućnosti svakog dana se proširuje, verovatno zato što se globalna striming aktivnost do prošlog vikenda povećala za čak 50 posto. Iz istog razloga počinje da raste broj članaka-saveta namenjenih brendovima i firmama posvećenih digitalnom marketingu, a koji tvrde da je davanje određenog sadržaja potpuno besplatno najbolji način da „unaprede“ svoje usluge tokom vanrednog stanja. Dok u normalnim okolnostima ovakav gest čini da brend u očima potrošača gubi na važnosti i ekskluzivnosti, tokom globalnog širenja epidemije učiniti usluge besplatnim izgleda znači i pokazati vrhunsku solidarnost.

Ovu humanu tehniku unutar kapitalističkog poretka možemo prepoznati kao jednu od osobina „liberalnih komunista“, kako ih mnogi teoretičari nazivaju. Naime, i pojedini preduzetnici sebe otvoreno nazivaju ovim zvučnim imenom, pre svega oni na čelu profitom vođenih kompanija poput Google-a i HBO-a, koji na prvi pogled smatraju da je moguće istovremeno imati i globalni kapitalizam i ono što ga prividno izjeda (besplatno deljenje sadržaja koji se inače naplaćuje). Dogma u koju veruju veliki preduzetnici je postmoderna verzija stare i nevidljive ruke tržišta, a tržište i društvena odgovornost u ovoj situaciji nisu suprotstavljeni: oni se mogu ujediniti na obostranu dobit.

Jedna od glavnih zapovesti liberalnih komunista jeste upravo da se sve mora ponuditi besplatno (slobodan pristup i autorska prava), dok se samo dodatne usluge naplaćuju – što pružaoce ovih usluga čini još bogatijim.

Mnogi besplatni sadržaji velikih kompanija u doba korone čine upravo ovo: jedan deo svoje ponude otključavaju, dok druge, dodatne sadržaje ljubazno i uzgred nutkaju (a o velikom broju novih korisnika koje prodaju oglašivačima da ne govorimo). HBO trenutno nudi svoje najgledanije sadržaje korisnicima koji se inače ne pretplaćuju na njihove usluge, a ovo će sasvim izvesno skrenuti njihovu pažnju i na novi striming servis HBO Max, čije je pokretanje Warner Media zakazala za maj 2020. i na koji planira da potroši 4 milijarde dolara za preko 10.000 sati video sadržaja. Ne bi se ipak reklo da je slučajnost to što je 25% besplatnog sadržaja koji HBO nudi upravo produkcija Warner Media. Apple TV+ omogućuje sedmodnevni besplatni probni period, a specijalno u vreme karantina i jednogodišnje besplatno strimovanje – pod (neretko prisutnim) uslovom da ste u skorije vreme kupili neki Apple proizvod.

Takmičenje između striming platformi, ono za šta američki mediji imaju i zvučan naziv – „Streaming wars“, samo naizgled nailazi na primirje usled globalne krize – jer, to je humano. Sada se umesto toga takmiče ko će moći da ponudi više besplatnog sadržaja. Naposletku, oni su dobri ljudi koji brinu: bore se protiv neodgovornih, pohlepnih kapitalističkih korporacija, oni vide „dublje uzroke“ današnjih problema, to su siromaštvo i beznađe, a sada i novi virus koji preti da hara svetom duže nego što se isprva činilo. Njihov cilj nije da zarade novac, već da budu društveno odgovorni; ne bi stoga, zar ne, bilo pristojno požaliti se na to što usput postaju sve imućniji.

Uspešni preduzetnici obožavaju krize: one izvlače ono najbolje iz njih. Svi bi tokom krize trebalo da se usredsredimo na ujedinjavanje (pojedinaca, državnih vlada i korporacija) u zajednički poduhvat, ali uz to bismo krizi morali da pristupimo na kreativan i nekonvencionalan način, sa novim tehnologijama i modernim onlajn veštinama. Vanredno stanje potrošačku igru nimalo ne oneobičava, štaviše, ono je prikazuje jasnije nego ikada pre, iznova potvrđujući kapitalistički svetonazor kao jedini mogući. Naposletku, mi završavamo provedeći svoje slobodno vreme na isti način na koji smo činili i pre krize – jedina razlika je što sada to možda možemo činiti besplatno. Usput ćemo obratiti pažnju na to šta nam se nudi pored same usluge, jer besplatan sadržaj retko kada dolazi bez dodatnih napora – bilo da je to registracija, usmeravanje na dalje mogućnosti istog servisa ili izloženost oglasima koji nas ni najmanje ne interesuju.

PRODUKTIVNOST U DOBA KRIZE

„Ako sada ne steknete nove veštine i nova znanja, znaćete da vam je uvek nedostajalo discipline, a ne vremena“ – ovo je jedan od onih udarnih, šerovanja vrednih citata, koji ovih dana možemo pročitati na društvenim mrežama. I zaista, produženi boravak u izolaciji sigurno nas je naterao da se suočimo sa tim da možda nikad nećemo pročitati neku knjigu koju smo mesecima odlagali ili da nikada nećemo naučiti da pravimo kolače – jer smo do sada sebe uspešno ubeđivali da smo prezauzeti drugim aktivnostima. Višak slobodnog vremena nas inspiriše na maštanje o tome kako ga možemo iskoristiti da postanemo bolja verzija sebe, ali istovremeno može delovati tako da se osećamo krivima jer se ne trudimo i ne radimo dovoljno.

Ovo znači da se ne uklapaju samo pružaoci usluga u novonastalu (ili prastaru) kapitalističku jednačinu: uklapamo se i mi, potrošači, bez kojih ništa od navedenog ne bi ni postojalo. Verovatno svako od nas strimuje neki sadržaj – iz želje za rasterećenjem i kratkotrajnim zaboravom onih strašnih brojki koje slušamo svakog dana, ali istina je da bismo vreme najradije trošili i na nešto korisnije. Besplatni odjednom postaju i onlajn kursevi, među kojima ima i onih koje nude prestižne akademske institucije. U ovim besplatnim (ili značajno jeftinijim) ponudama nije nužan kontekst zarade, ili je on makar primetno skrajnut.

Mi svojevoljno pristajemo na prevlast neoliberalnog imperativa da se moramo konstantno usavršavati. “Najbolja verzija sebe” postala je i jedina prihvatljiva verzija sebe, pa čak i kada nas niko ne gleda.

Sve ovo događa se u vreme kada bi trebalo da brinemo o sopstvenom zdravlju, o svojim bližnjima, da se pridržavamo određenih disciplinskih mera i pokušavamo da održimo, koliko-toliko, ekonomski i društveni balans. Tim ključnim aktivnostima izvesno ne pomažu brojni oglasi koji tvrde da mora biti da smo samo lenji ako čak ni sada ne radimo na sebi. Na pitanje kako preživeti potencijalni krah ekonomije i civilizacije kakvu smo do sada spoznali počinje da se traži odgovor u sticanju novih znanja i veština, ne bismo li se brže bolje pripremili za sve što nas čeka na tržištu rada. Odjednom se svo to slobodno vreme, koje se na početku uvođenja mera izolacija činilo beskonačno dugo, sve više smanjuje. Čini se da povećanje izbora, koje bi trebalo da nam omogući lakoću oblikovanja života prema vlastitim željama i učiniti ga boljim, dovodi do još veće teskobe i još snažnijih osećaja neprilagođenosti i krivice.

Ovde bi se sa pravom moglo reći i da je kultura izobilja i mnoštva izbora na koju smo navikli trenutno ipak iza nas, budući da su određene države uvele ograničenje kupovne moći. Od skoro je u većini Zapadnih zemalja moguće kupiti samo „osnovne namirnice“. Svedoci smo i da se količina određenih proizvoda koji se mogu kupiti u prodavnicama (poput ulja, brašna, hleba i limuna) ograničava i u regionu. Međutim, događa se jedna zanimljiva stvar svojstvena novom dobu: ideološka matrica mnoštva izbora premešta se u potpunosti u onlajn prostor gde nije zabranjeno pretplatiti se na kurs digitalnog marketinga za 150 evra, ili zakazati dostavu nekog kućnog aparata. Ne samo da se stvar nije značajno promenila u tom smislu, nego je kriza dokazala da uopšte i ne moramo da ustanemo iz fotelje da bismo „oblikovali“ svoj život, pre svega znanja i sposobnosti, a po diktatu tržišta. Kriza je svakako trenutak u kojem se urušava svet koji smo do sada poznavali i u kojem se suočavamo sa nepoznatim. Bez obzira na posledice koje ovaj period može imati na društvo i pojedince, ona pre svega označava trenutak u kojem moramo promisliti šta nam je stvarno važno i koliko su određene stvari koje kupujemo „esencijalne“, a ovo se svakako odnosi kako na materijalne, tako i na nematerijalne potrebe.

Moglo bi se reći da je današnja misija modernog selfmademan-a samoizumljavanje: kupovina se u potrošačkom društvu više ne odnosi samo na materijalna dobra, mi i na sebe gledamo kao na „ulaganje“. Zbog toga nisu samo velike korporacije, poput gorepomenutih striming platformi, te koje su pod pritiskom upravljanja rizicima i povećanja prihoda: i mi smo sami deo te jednačine. Osim stvarnog vremena koje provodimo na poslu, od nas se očekuje da se prekvalifikujemo, unapredimo i podvrgnemo doškolovavanju za nove poslove. Masterklasovi koji su nekada koštali preko 2500 dolara magično su spušteni na smešnu cifru od 40 i manje, jer kapitalizam računa na strah od gubitka tržišne konkuretnosti, pri čemu je efekat „jednokratnog sniženja“ ono što u nama proizvodi dodatnu anksioznost da ćemo propustiti priliku da se usavršimo po umanjenim cenama.

Da bi ideologija izbora u postindustrijskom društvu imala takvu moć, potrebno je samo da se sa njom složimo, ali i da za sebe zadržimo sumnju u to da možemo postići baš sve što se od nas očekuje. Možemo uvek izabrati hoćemo li pristati na tržišnu trku, a najlakše ćemo se odvažiti na to da joj prkosimo ukoliko shvatimo šta nam se zaista nudi, te zašto nam se nudi baš sada. Raditi na sebi samome (na telu, karijeri ili identitetu) krajnji je imperativ za svakoga ko ne želi da bude isključen iz društvenih odnosa i da se probije na poslovnom ili partnerskom tržištu. U kontekstu ovih imperativa i vlastito zdravlje posmatramo kao robu – moramo paziti na sebe, ne samo zato što je to društveno odgovorno, već zato što ne želimo biti izbačeni iz trke. Zdravstvene tegobe u doba korone postaju najveći greh pojedinca – i bolesni se osećaju krivima jer nisu sprečili svoju bolest. Sva ta borba za postizanjem „boljeg sebe“ umrtvljuje nas za bilo kakvu društvenu promenu i sagledavanje šire slike.

ALTERNATIVA PRODUKTIVNOSTI

Umesto da se neprestano priklanjamo diktatu samousavršavanja i osećamo krivicu kada to ne činimo, možda je potrebno da ponekad provedemo vreme sa porodicom i prijateljima, makar samo u onlajn prostoru. Desi se da zaboravimo da se posvetimo aktivnostima koje su u ovom trenutku presudne za naše kolektivno zdravlje i psihički mir, pa i da se ugledamo na ljude na društvenim mrežama koji koriste ovo vreme da obavljaju smešne i nepotrebne zadatke; vrše operaciju mandarine ili prave kuću za lutke od toalet papira. Američka dizajnerka Eni Li Parker je snimila za Instagram kako tačkicama boji jednu kućnu stolicu, a ispod napisala: „Tokom ovih sranje vremena, važno je samo da učinimo najbolje što možemo da ostanemo pribrani, budemo ljubazni jedni prema drugima i brinemo o sebi“.

Drugim rečima, potpuno je u redu da ponekad pauziramo svakodnevne aktivnosti u toku izolacije – bilo da je to čišćenje, trening ili onlajn kurs – i uradimo nešto što nas samo zabavlja ili smiruje. Hobiji ne moraju biti nešto što nas nužno vodi ka lukrativnoj karijeri ili finansijskom dobitku, čak ni nešto što nam podiže cenu, pred drugima ili pred sobom. U knjizi „How to do nothing“ (Kako ne raditi ništa), autorka Dženi Odel govori upravo o potrebi da budemo produktivni, vođenoj takmičarskim duhom i uvek okrenutoj ka nekom jasno definisanom cilju. Kreativnost i otvorenost podrazumevaju i dosadu i ništavilo, dve stvari koje smo uprkos svemu slobodni da koristimo u ovim trenucima, i kojih sigurno nećemo uvek imati na pretek (a ozbiljnu analizu našeg odnosa prema dosadi i lenjosti napisao je Danilo Lučić).

Ovakvo (poduže) razmišljanje nema za cilj da nas odvrati od rada na sebi ili napredovanja u poslovnom smislu, kao ni od korišćenja vrlo korisnih besplatnih onlajn mogućnosti, već radije da nas podseti da se oko nas u tom smislu ne dešava ništa novo – sve ovo radimo (ili ne radimo) i u regularnim uslovima. Situacija u kojoj se trenutno nalazimo je zaista vanredna – hajde da zato merilo za to šta je „dostignuće“ i „uspeh“ u ovim kriznim vremenima odredimo sami za sebe, bez obzira na društveni i kolektivni konsenzus da po svaku cenu moramo biti produktivni. Od nas zavisi kada ćemo i hoćemo li otkriti da je i to konstantno prilagođavanje tržištu rada u stvari jedna nova forma discipline. A toga, čini se, već imamo sasvim dovoljno ovih dana.

*Naslovna ilustracija: Saša Kvrgić