Da li imate preko 18 godina?

MAGIČNO PUTOVANJE

Autor:
0
0

Krajem jula, Bane Jovančević, možda poznatiji kao dj WhyBaneWhy pošao je sa prijateljem George Michael Jacksonom na nastup na magičnom Artmosferic festivalu, o kom je na BA već bilo reči. Tako započinje putovanje o kome nam sada govore. Ideja je bila da se u Sofiji susretnu sa umetnikom Borisom Šribarom i misterioznom Mari Violom, odakle bi nastavili put do skrivenih grčkih obala. Kako je tekao prvi deo njihove muzičko-spiritualne turneje, čitajte iz Banetovog i Marinog ugla.

Bane

Put je počeo još jednim u nizu vraćanja sa nastupa 33103402 na 20/44. Prelazeći preko reke, mosta i dileme da li mi je ovo bio prvi ili 47 put, shvatio sam da za 2 sata moram da se pripremim za tronedeljni put. Sreća je ipak bila na strani (polu)temeljnog pakovanja, jer su prijatelji sa kojima sam putovao i nastupao na Artmospheric festivalu u Bugarskoj, takodje prolazili kroz slične ranojutarnje dileme prelaska Brankovog mosta. Krenuli smo 7 sati kasnije.

Vožnja do Stare Planine je bila obeležena promenljivim vremenskim uslovima, hi-pitch pištanjem neidentifikovanog elektronskog sistema Pežoa 206 kada se prekorači brzina od 120km/h, šerovanjem ostataka sadržaja prilično elegantne pljoske sa saputnicima, konstantnim rotiranjem dva kejsa izgrebanih i istopljenih cd-ova iz prošlog života, koji su u prepoznatljivom sinkopiranom ritmu d’n’b-a koketirali sa jazzy strukturama izdavaštva karakterističnog za (svima nam dragu) sezonu 2005/06. Anonimni povetarac koji nas je osvežavao kod Bubanj Potoka negde već u Sićevačkoj klisuri dobio je dosta južnjačkog karaktera i bilo mi je jasno da neće sve ići po planu koji sam zamislio. Ali to me je radovalo možda više od svega. Negde kod Bugarske granice kišnica od sporadičnih pljuskova je misterizno pronašla put do zadnjeg sedišta na kome sam sedeo i učinila mi je dalji put punim izazova.

Ima nečeg zaista neponovljivog kada mokrih gaća ulazite u Bugarsku.

Nadomak Sofije bila je okretnica odakle put vodi na sever ka Staroj planini. Ova okretnica je bila prvi urbani označitelj na koji smo naleteli u Bugarskoj i odmah nam je dosta toga rekla o zemlji u kojoj se nalazimo; da li zbog radova u toku ili uopšte jako prisutnog i oronulog sovjetskog šmeka, okretnica je odisala konfuzijom kako u saobraćajnom tako i u stilsko/ontoloskom smislu. Trazili smo levo cirka 15 minuta. Kada smo prošli Novi Iskar, a nakon toga Svoge i Bov, krenuli smo ozbiljno da se penjemo uz planinu, a vodjeni isključivo prošlogodišnjim sećanjima mojih saputnika uspevali smo povremeno i da zalutamo. Pežo je ponovo pokazao svoju francusku ćudljivost i dao nam do znanja da nije brdash, no to nam je zauzvrat pružilo predivne momente odmora na proplancima i uvalama Stare planine pod julskim supermoon-om. Bila je ponoć kada smo se nekako uspeli do lokacije Festivala, polako strmim i vlažnim putem do mesta predvidjenog za kampovanje koje je zapravo bilo gde-god-hoćes-samo-nemoj-bas-ispred-bine. U tmini, šibani planinskim vetrom i kišom razapeli smo šator, navukli sav sadržaj svojih rančeva na sebe i došli do glavnog stage-a gde je Brando Lupi počeo svoju hipnotičnu acid/dub propoved.

Magicno-putovanje-01 Magicno-putovanje-02

Šumu je ispunjavao konstantni slow-burning dub techno obogaćen glasovima flore i faune, pa smo se probudili uz slične zvuke uz koje smo i otišli na spavanje. Pranje zuba i umivanje se obavljalo na nekoj cisterni koja je mogao bih slobodno da kažem bila svedok Sarajevskog atentata, a mozda i nekih ranijih previranja na ovim prostorima. Za doručak limunada sa nanom i žutim šećerom. Zdravo. Sunca je konačno dovoljno da možemo da budemo u majicama, i to nas ohrabruje da nastavimo sa plesom koji je Lupi inicirao prošle noći, a koji za ostale nije ni prestajao. Taj dan je obeležilo otkriće da se glavna bina nalazi na svega pedesetak metara od litice sa predivnim pogledom, pa tamo podižemo drugi šator koji će nam do kraja festivala biti glavna baza i generalstab. [4] Struktura glavne bine je zapravo veliki tipi sa malim prorezom kroz koji se jedva može ustanoviti da ima nekog za dj pultom, ali nikako utvrditi identitet osobe koja kormilari zvukom. Takvo uredjenje je u neku ruku depersonalizovalo muziku i dekonstruisalo savremeni trend kulta izvodjača, sto je doprinelo izuzetnoj fluidnosti smene na dekovima. Ovaj zadivljujuće uskladjeni programski tok naravno nije puki slučaj već rezultat pažljivo i znalački odabranog line-upa, iza koga stoji osnivač festivala Mikhail i njegov visegodisnji rad na oblikovanju programa i ideje Artmospheric festivala (o širem konceptu DIY (do it yourself) festivala možete procitati više u jednom od ranijih tekstova BA)

Magicno-putovanje-03

Naredni dan je protekao u odsutnom sanjarenju vozenom na predivno izdefinisanom DB line arrey sistemu, koji je zalazio najtananijim detaljima zvuka duboko u šume Stare Planine. Našavši mesto na rubu litice, potpalili smo prvu vatru koju smo održavali bezmalo do kraja boravka. Kada je došlo vreme ručku, odlučili smo da se obratimo profesionalcima, kući vegeterijanske kuhinje sa simpatičnim sloganom Karma Free koja je imala svoju ispostavu nadomak šanka. Zapanjujuce dobri kroketi od nekakve freeminderske smese soje, zrnevlja, pozitivnih misli, umeca zongliranja i gutanja vatre su zadovoljili čak i moj veggie-skeptic trbuh, koji je ovim potezom dao saglasnost osećaju da nas na ostatku puta čeka toliko toga i da treba prihvatiti skoro sve što ide u pravcu zadovoljavanja gladi – iako naravno svi imamo svoju bear grylls tačku koju ne zelimo preći. Ostatak ponude je bio baziran na raznim salatama, rižotu i srodnim jelima od pirinča, kao i muffinima različitih dejstava. Veče smo proveli sedeći pored vatre sa čestim izletima kroz gustu šumu do šanka i nazad – nimalo temeljan pripremni period ovenčan late night pakovanjem je uzeo danak, sopstvene zalihe su na festivalima u divljini must! Zapravo sopstvene zalihe su must u bilo kojoj prilici. Goddamn!!

Novo svitanje, obeležila je (ne)zabavna rutina dislociranja ka najbližem hladu (nenastanjenim vidljivim oblicima zivota tezim od 1.5kg) u potrazi za još malo sna dok Sunce ponovo ne iznenadi (!) i tako sve do već tradicionalnog new age doručka bogatog vitaminom C. Kako se bližio naš b2b nastup koji je bio zakazan za tačno u podne, George i ja smo otišli do drugog stagea koji je takodje modifikovani tipi ali postavljen dosta dublje u šumi. Na proplanku nas je čekala publika sastavljena od minnesängera različitih stilova i opredeljenja (didgeridoo, frula, vatra #nothiphop, tarabuka, spokenword,…), posetilaca iz obližnjih šatora koji se i dalje bave seobom ka hladu, vidno mamurnog tehničkog osoblja i grupe over50 hajkera koje je dovde “daleki vodio put”. Ovakva konstalacija frikova me podstiče da svoj inicijalno planirani dub techno set brže-bolje preokrenem u nešto sto bi bilo prijemčivije čeljadi koja se smucala ispred i oko stage-a. Zaista sam se osećao odlično puštajući muziku tamo u sred šume, oslobodjen svih presija ovdašnjeg klupskog okoliša, pred publikom koja nema svakojake predrasude o muzici i bez lažne griže savesti što ne izlazim u susret neostvarenim željama nečijih bedroom playlista. Verujem da je to moglo da se oseti i u setu, i da nije bilo preciznog line-upa potpuno bih izgubio osećaj koliko dugo je trajalo. Provod nije prava reč, jer je to pre svega bilo uživanje kakvo je gotovo nemoguće osetiti u standardnom okruženju koje nameće elektronska muzika sa jedne, ili boravak u prirodi sa druge strane.

Ubrzo nakon završetka naših dj setova uputili smo se put Sofije gde ću se naći sa Nikolom i Borisom i gde će ovaj put ući u svoju drugu fazu.

Magicno-putovanje-07

Mari Viola

 

Možda je pretenciozno tvrditi da voz na liniji Beograd/Sofija u bilo kom smislu podseća na vozove koji povezuju unutrašnjost Indije, ali činjenica da je kapacitet svakog vagona zanemaren da bi svi povratnici sa EXIT-a mogli da stignu svojim kućama, nije obećavala udobno putovanje. Nikola i Boris su se smestili u hodniku, ležeći na svojim rančevima, tražili su što udobniji položaj bez mnogo uspeha. Mene je mučila malodušnost zbog takvog razvoja dogadjaja, činilo mi se da ovakav početak puta obećava samo još veće neprilike kasnije, u sledećim etapama. Ideja je bila da se nadjemo sa Banetom u Sofiji sledeceg dana, tu je bio zakazan prvi nastup u klubu Jules Verne. To mi je sve delovalo daleko iz perspektive polufunkcionalnog voza krcatog putnicima željnih da što pre stignu do svojih domova posle četvorodnevnog mlaćenja po Petrvovardinskoj tvrdjavi. Napravila sam sebi malo mesta u kabini srednjoškolaca iz Pirota i zaronila u knjigu, ubedjujući sebe da je ovo samo prvi stupanj inicijacije.

Kako je moja ideja već unapred bila definisana, da sakupim što više lokalnih legendi, čujem sve verzije pojedinih mitova i nadjem ostatke te prakse u svakodnevnom životu, postalo je jasno u momentu kada smo kročili na nepoznato tlo, da to neće biti lak zadatak.

Bane nas je sačekao u centru Sofije, već napola izgoreo zbog kašnjena od dva sata i sa spremnim programom za taj dan. Tu su nam se putevi nakratko razišli, moja radoznalost je vodila na drugu stranu od Banetove zamišljene rute. Uputila sam se na gradsku pijacu, u radnju u kojoj se mogu kupiti kosti za proricanje, priručnici za srećan život, alem kamenje i zaštita od urokljivog oka. Vrlo skeptična, ali očajna da nadjem polazišnu tačku, upadam u radnju širokog asortimana magijskih predmeta. Gatara/vlasnica bez zadrške grabi moju ruku i vodi me do okruglog stola u središtu prostorije, sve vreme mumlajući na meni jedva razumljivom engleskom. Trebalo mi je pola sata da je ubedim da mi ne treba skidanje crne magije i da moja kosa nije prirodno plava, te stoga nisam podložna rdjanju duše, kako je to ona piktoralno sročila, i da mi samo treba nekoliko informacija o kultu Kapnobatai. Promena na njenom izrazu lica jasno je govorila da poznaje priču o “onima koji hodaju po/u dimu” i da joj nije prijatno da o tome govori. Jedino što mi je rekla je da ne postavljam previše pitanja i ne guram nos tamo gde mu nije mesto, “a gde mu je mesto?”. Isterala me je iz radnje, ne uzevši novac za svoje utrošeno vreme. Nazad na početnu tačku. Narednih par sati provela sam po trgovim, proganjajući prolaznike svih straosnih doba, samo je jedan ulični muzičar znao o čemu pričam i ustupio mi malo svog skromnog znanja na tu teme. Ništa novo nisam dobila od njega, ali je potvrda da jos neko zna za ovu religijsku praksu, donela neku vrstu razrešenja. Trag se kroz vreme izgubio, ostaju samo detalji bez mogućnosti da se rekonstruiše šira slika.Kult je bio široko rasprostranjen, od današnje Rumunije pa do istočne Grčke, šamanistička praksa skitskih i tračanskih plemena sastojala se u obredu spaljivanja cvetova kanabisa u vatri unutar manje prostorije, kroz sveti dim ka prosvetljenju. Kako su već pomenuta plemena prva koristila kanabis i u rekreativne svrhe pored spiritualnih, lako se mogu povezati sa današnjim naraštajima, bez obzira na, mozda, nepovratno izgubljenu duhovnu potragu.

Magicno-putovanje-08

Donekle zadovoljna i bez potrebe da verbalizujem, vratila sam se medju dečake da vidim dokle su stigli i šta su pripremili za tu noć. Krenuli smo ka klubu koji se nalazi u centru grada, da zauzmemo pozicije i utonemo u tamu Jules Verne-a. Zatvaranje sezone je podrazumevalo razjarenu masu i nepredvidiv razvoj dogadja. Bane i Nikola su se smenjivali za pultom i sve se odmotavalo u poznatom ritmu. Ekipa u klubu me je poljuljala u ubedjenju da su odjeci zaboravljenih kultova zauvek nestali sa lica zemlje, u vazduhu se osećao delirijum dionizijskih misterija, iz nehata sigurno, ali bez zamerke sa moje strane. U nadi da će me sledeća etapa puta dovesti još malo bliže izvoru nego inače i zauvek nedovoljno blizu, nisam krila euforiju i slabost ka neizrecivom.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: