Da li imate preko 18 godina?

Liker od ruže – pitak i neobičan proizvod porodice Skiba

Rakija od ruže tradicionalno je dalmatinski proizvod, a na ovom podneblju se može naći u malim i odabranim količinama. Međutim, u Vojvodini se već godinama razvija više nego uspešna radionica u kojoj porodica Skiba proizvodi ovaj nesvakidašnji alkoholni napitak.

2017-BA-Ruza-rakija-1260px-NK-16

Smiljana Skiba po struci je sociolog, a ruže – iako je njima bila okružena od detinjstva – nisu je nikada preterano zanimale. Međutim, situacija je bila takva da je nasledila i preuzela očev posao, sa kojim do tada nije bila nimalo upoznata, te je postala preduzetnica u pravom smislu te reči. Sveobuhvatni proces stvaranja jednog proizvoda, od berbe do etikete, za nju je predstavljao nešto sa čim se nije bilo lako suočiti, ali posvećenost i istrajnost stvorili su brend od ovog pažljivo pravljenog napitka. Ruže koje porodica Skiba uzgaja radi likera, a od nedavno i zbog drugih proizvoda koje imaju u planu, cvetaju samo tokom petnaest dana i zahtevaju nežan, posvećen tretman tokom cele godine.

Kako ste se porodično odlučili za ovakav proizvodni poduhvat?

Ideja je potekla od mog pokojnog oca koji je inspiraciju pronašao u Dubrovačkoj republici, to jest u čuvenom likeru od ruža koji se vekovima spravljao u toj državici. Mi smo rodom iz Mostara – koji je od Dubrovnika udaljen svega dva sata vožnje i ta mediteranska kultura nam je poznata i bliska. S druge strane, Mostar ima jako orijentalno nasleđe i u njemu se brižljivo neguje nešto što bi se moglo opisati kao orijentalni kult ruže. Maltene svaka bašta u Mostaru ima ruže. Nema tog mostarskog pesnika koji nije opevao ruže – čuvena Šantićeva Emina zaliva baš ruže, ne neko drugo cveće. I moj otac je u tom pogledu bio tipičan Mostarac – zaljubljenik u ruže. Sadio ih je otkad znam za sebe. I stvarno sam od detinjstva okružena njima. I dan-danas imam ožiljak na leđima jer sam kao dete upala u ružičnjak (smeh). Naravno, otac je imao dobar osećaj za posao, pa je sve to uspeo da poveže u jednu lepu i obećavajuću priču.

Ruže su vam, takoreći, važan deo lične istorije?

Jeste, cela ta priča sa ružama je baš lična. Od tog Mostara i detinjstva u bašti punoj ruža, pa do očeve iznenadne smrti zbog koje su mi ruže bukvalno odredile životni put. Mene ceo taj posao sa alkoholom uopšte nije zanimao, niti sam išta znala o ružama. Završavala sam sociologiju i htela time da se bavim. Međutim, kad je otac umro jednostavno sam shvatila da moram i želim da preuzmem taj posao.

Šta je prvo sa čim si se suočila?

Prvi izazov bio je otvaranje firme. Otac je zasadio hektar ruže u Vojvodini, za šta su mu trebale godine i tek je planirao da krene u ozbiljnu proizvodnju. Kada sam se ja uključila u priču, imali smo samo ideju i recept, ali ne i firmu. Proizvodnja alkoholnih pića traži ozbiljna ulaganja i teško je početi bez kreditne podrške. Dovijala sam se na razne načine – i pre svega zahvaljujući podršci prijatelja i porodice uspela da otvorim proizvodni pogon. Država je vrlo stroga kad je u pitanju roba sa akciznom markicom. Moraju da se zadovolje određeni standardi, a birokratija je neviđeno komplikovana. Tu stvarno nema zezanja. Trebalo je nam je nekoliko godina da dobijemo dozvolu za rad. To je bio baš iscrpljujući period jer sve ulažete u posao, a nemate prodaju. U tom periodu sam eksperimentisala i učila zanat. Delili smo i prodavali liker u jednom ograničenom krugu ljudi, dobijali komentare i reakcije koje su nam značile.

Gde se nalazi firma? Na koji način radite?

U Pančevu, tamo je firma od početka i tamo radimo mi kao porodica: majka, braća, najbolji prijatelj Nemanja i ja. Sem sezonskih poljoprivrednih radova sve radimo sami. To je klasična zanatska proizvodnja. Ograničena je i nije moguće napraviti neku ludačku količinu. Pa ipak, sa količinom ruža koju trenutno imamo možemo da proizvedemo 10.000 litara godišnje, što i nije tako malo.

2017-BA-Ruza-rakija-1260px-NK-11

Kako izgleda proces, korak po korak?

Prvo ide berba ruža. Te ruže o kojima govorimo su posebna vrsta ruža. To su majske ili prolećne ruže. One starinske, kako ja volim da kažem „babske” ruže – kojih ih gotovo da više i nema. Vrlo su intenzivnog mirisa – zbog čega se koriste i u industriji parfema. Nisu preterano atraktivne na oko – zato su ih i potisnule ukrasne ruže koje duže cvetaju i lepše izgledaju. Ali ne mirišu ni približno kao ove.

Berba se obavlja u maju i traje samo 15 dana. Pošto je naporno pobrati toliko ruža za tako kratko vreme – unajmljujemo dodatne ljude koji nam pomažu pri branju i krunjenju latica. Svakog dana ruže izbacuju nove pupoljke, pa svakog dana mora da se pravi nova tura berbe. Nezgodno je što liker mora da se napravi istog dana kad se uberu ruže, što zahteva ozbiljnu finansijsku podršku – morate da budete spremni da u dve nedelje podržite čitav proces proizvodnje. Nakon berbe i krunjenja latica, latice se potapaju u destilat i šećer i ostaju neko vreme na suncu. Kada se latice izvade iz poluproizvoda i proizvodnja dovrši, sledi ponovno odležavanje i harmonizacija. Na kraju dolaze filtriranje, punjenje i etiketiranje. Ceo proces pravljenja likera traje oko godinu dana.

Jesi li imala neku tehnološku ili hemijsku pomoć, ako ne predznanje?

Imala sam sreću da je otac došao do tog idealnog recepta, koji nam je ostao iza njega. Nisam ljubitelj tih mitskih priča o recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno i verovatno bismo i sami uz mnogo truda i isprobavanja došli do sličnog rezultata. Ali za to je potrebno vreme – kao što je i njemu bilo potrebno. Posebno što sa ružama nema mnogo vremena za eksperimentisanje. Imaš petnaest dana u godini i to je to – čekaš sledeću godinu. Dakle, bilo mi je olakšano jer sam u startu imala recept. U međuvremenu sam naučila dosta toga o alkoholu, ali daleko od toga da sam neki veliki znalac – moram još mnogo da učim. Mislim, ja sebe i ne doživljavam kao proizvođača alkoholnih pića. Radije sebe doživljavam kao nekog ko radi sa ružama (smeh). Poljoprivredni deo posla mi je možda i interesantniji od tog tehnološkog. Fizički je naporno, ali je inspirativno. Nije kao da gajite krompir.  Stvarno je poetično provoditi toliko vremena među svim tim ružama – svežim i prerađenim. U početku mi je bilo baš teško, a onda je počelo da mi prija. Sad nikako ne bih mogla da radim neki kancelarijski posao.

Po čemu se tačno razlikuju rakije i likeri?

Likeri su slatki i obično mnogo slabiji od rakija. Uglavnom imaju oko dvadesetak stepeni. Međutim, ovaj naš liker je nešto između. Nije presladak i ima 30 stepeni. Zato ga mušterije obično i zovu rakija. Iako zaista nije rakija.

Kako ste došli do vizuelnog identiteta, ambalaže i ostalih propratnih detalja?

To je bio mukotrpan proces. Prvo, nisam bila zadovoljna ponudom flaša na našem tržištu. Sve su slične, klasične flaše koje često viđate kao ambalažu za rakije. Nisam nikako mogla da nađem tu elegantnu flašu i na kraju sam rešila da je uvezem. Sa dizajnom smo imali sreće. Rađen je dizajn za izvoz, slovenačko-hrvatski dizajneri su to radili za tu konkretnu priliku, pa smo etiketu onda prilagodili našem tržištu. Odabrali smo taj stari papir za etiketu, bronzu za štampu, i to smo uboli sasvim dobro čini mi se. Problem sa ružom je što je ona sama po sebi kič, i šanse da dizajnersko rešenje ispadne loše su mnogo veće nego da izgleda dobro. Zato na etiketi akcenat nije na ružama. Sviđa mi se kad se ruže prikažu na apstraktan, geometrijski način, po ugledu na islamske mozaike, ali tako nešto svakako ne bih stavila na etiketu jer nije u redu referisati se na kulturu u kojoj se ne pije alkohol.

Tu se, na etiketi, nalazi i taj tekst o Dubrovniku, o istorijatu pića zapravo. Jer ono stvarno jeste piće Dubrovačke republike. Taj liker se tamo naziva „rozulin”. Dubrovčani su njime podmićivali osmanske oblasne vladare i poklanjali ga sveštenstvu i plemstvu koje je boravilo u gradu. Moglo je da se popije samo u boljim kućama i  bilo je vrlo luksuzno, kao i danas, uostalom.

2017-BA-Ruza-rakija-1260px-NK-23

Ima li drugih proizvođača ovog likera u regionu, pa i svetu?

U Hrvatskoj se pravi, ali na nivou lokalnih malih radinosti u jako malim količinama, gde se insistira na ekskluzivitetu i visokoj ceni. Ni u svetu takvih proizvoda nema mnogo. Posebno ne kvalitetnih. Često su aroma i boja veštačke. Kod nas nema ničeg veštačkog, ruže su neprskane, nema nikakvih dodataka, boja ili aroma. Moram da priznam da mi dosta olakšava to što nemamo konkurenciju, zato što je teško izaći na tržište sa novim alkoholnim pićem. Srećna okolnost je to što liker od ruže svi hoće da probaju, jer je u pitanju nešto sa čime se nisu susreli. S druge strane, ljudi su ponekad zatvoreni prema novim stvarima.

A postoji i ta predrasuda da je to neko “žensko”, sofisticirano piće.

Da, i to je istina. Žene i mlađi ljudi hoće odmah da probaju, dok je starije muškarce i zagrižene ljubitelje šljivovice malo teže ubediti. Činjenica je da na prvu ruku zvuči prilično “ženski”, šta god to značilo. Ali kada kažeš da ima 30 stepeni, onda je jasno da nije baš samo za žene (smeh). Najčešće, ipak, ubedim ljude da probaju. Imam sreće da ljudi među kojima se krećem žele i vole takve stvari, pa se priča o Ruži prenosi prirodno, od usta do usta, iskrenom preporukom.

Kako funkcioniše sa distribucijom među ugostiteljskim objektima?

Još ispitujem teren. Vrzmam se po gradu i ulazim polako u fazon sa prodajom. Za sada sam zadovoljna kako napredujemo. Posebno mi je drago što su Ružu prepoznali lokali u koje i sama volim da svraćam, kao što su Zaokret, KC Grad, Tri ili Kabezza. Važno mi je i što smo ušli u Rakia Bar jer to doživljavam kao neku vrstu potvrde kvaliteta za naše tržište. U principu, najviše volim da sarađujem sa malim preduzetnicima – ljudima koji imaju originalnu priču i žive taj neki svoj mali san. Oni su uvek ljubazni i puni podrške. Super je što se u gradu formira mreža mlađih ljudi koji pokreću poslove, razvijaju razne ideje i projekte. Ti ljudi se podržavaju međusobno. Razvila se neka vrsta solidarnosti jer nemaš više na koga da se osloniš i moraš da se uzdaš u svoju generaciju i u svoj rad. Valjda je to ta neka nova generacija koja preuzima grad.

2017-BA-Ruza-rakija-1260px-NK-45

Šta planirate dalje sa ružama?

Planiramo da proširimo paletu proizvoda. Trenutno sadimo ruže za pravljenje soka i slatkog od ruža. To je zaseban projekat, ali i podrška projektu sa alkoholom. Ružama treba 3-4 godine da porastu, a u međuvremenu sadimo nove ruže i eksperimentišemo, kao i uvek.

2017-BA-Ruza-rakija-1260px-NK-29

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: