Leto na Adi

Pred raspad SFRJ RTV Beograd pokreće kolažnu zabavnu emisiju „Leto na Adi“ koja se, kao što i ime kaže, emitovala u vreme letnjih odmora. Snimana na tada ne toliko komercijalizovanom „beogradskom moru“ sublimiše prve detinjaste susrete sa folk muzikom, bizarne grupe i izvođače iz okrilja tada moćne diskografske kuće PGP RTS i pokušaj da čemer ostanka u Beogradu tokom leta učini bar zabavnim iz tadašnje, a pogotovo sadašnje perspektive.

U modernoj psihoanalizi jedna od najboljih metoda za lečenje frustracija i stresnih situacija je regresija. Regresija predstavlja povlačanje na ranije životne ciljeve i objekte ostvarene u mlađem i nezrelijem dobu ponašanjem primerenim za isto kako bi se oruđa prevazilaženja problema u nevino vreme upotrebila za prevazilaženje frustracije u zrelom dobu. Kakve veze ima suvoparna psihoanalitička definicija sa zaboravljenom emsijom RTS-a gde su vedete poput Branke Sovrlić, Nade Topčagić i Vesne Zmijanac promovisale svoje nove „nosače zvuka“? Ima i te kako jer objašnjava ne samo razloge za ovaj kratki omaž „Letu na Adi“ iz pera nekoga ko je svoja leta morao da provede u Beogradu, već i kolektivno sećanje većine mislećih ljudi na vreme sankcija i nemaštine ’90-ih. Kada toj većini spomenete „Leto na Adi“ osmeh je gotovo neizbežan. Talas nostalgije i sećanja na prostu, drvenu binu na sredini Ade Ciganlije, bez osvetljenja i tehnike, postavljenu u istu ravan sa publikom (fanovima) skupljenim od kojekuda, a najčešće od slučajnih prolaznika i posetilaca Ade, oaze prirode i kopije morskog odmora u godinama sveopšte nemaštine, a ponekad i gladi. Ova emisija zato nije puko podsećanje na loše godine već upravo regresija spomenuta na početku ovog teksta. I to regresija na regresiju vremena kada smo gledali naše roditelje koji su sami pokušavali nekako da skrenu misli sa užasa preživljavanja u kome smo svi bili, i kada se u kući nije slušao folk (mada je u emisiji sve bilo izmešano), slikom kobajagi morske površine, makar ona bila prepuna žabokrečine sa Banovog Brda, i nekih ljudi koji imitiraju atmosferu sa letnje jadranske terase. To je bilo dovoljno da za pokretanje regresivnog aparata u trenutku i povratak u bezbrižno, mirnodopsko vreme.  No da skratimo teoretske uvode i objasnimo mlađima i onima koji ne znaju šta je uopšte bilo „Leto na Adi“!

Zabavna redakcija RTV Beograd počela je da emituje “Leto na Adi” 1986. tokom sezone godišnjih odmora. Struktura je bila po oprobanom receptu tada ultrapopularnog „Nedeljnog popodneva“ – voditelji poznati publici najavljuju gostovanja poznatih ličnosti i zabavljača sa akcentom na muzički kolažni program zvezda diskografske kuće PGP (kasnije sa prefiksom RTS). Zato je najbolje da, bez dodatnog komplikovanja, pogledate klipove iz emisije i sami shvatite o kakvom programu govorimo.

Posmatrajući scenografiju i postavku „Leta na Adi“ možete ispratiti propast bivše države. Spektakularna scenografija i dolazak najvećih zvezda sredine ’80-ih suptilno se menja u skromnije scenografske i produkcione zahvate sa početka ’90-ih da bi godine najžešćih sankcija ’92-’94. označile i najjadniji izbor izvođača, produkcije i fakture slike.

Primer za to je gotovo neverovatan nastup Lepe Brene i Slatkog greha koga je tada vodio Saša Popović 1986. Ludilo od svetlosnog aparatusa, publika koja sedi za kafanskim stolovima lokala na Adi Ciganliji i statisti obučeni u kostime mornara direktno plagirajući čuveni spot Šer za himnu ’80-ih „If I could turn back time“. Lepa Brena nije u mrežastim čarapama i ne išti mornara sa razarača već prostog Mikija, „everyman“-a socijalističke Jugoslavije

„Leto na Adi“ je bila svojevrsna škola za tadašnje mlade i perspektivne voditeljke koje su „pekle zanat“ na paklenom suncu i zapečenoj plaži kod adskog Vodotornja. Najveće zvezde zabavnog programa današnjice – Lea Kiš, Dragana Katić i druge – svoju karijeru su upravo započele u ovoj emisiji koja je upravo svojom kolažnom strukturom i opuštenim, skoro spontanim voditeljskim angažmanom i dalje osnov za sve slične zabavne emisije, pogotovo one na „Grand televiziji“ ili Tv Happy-u, ponosnim nastavljačima zabavne estetike devedesetih. Dragana Katić, u mnogim intervjuima, s ponosom govori o „Letu na Adi“ gde je savladala voditeljski posao i koji joj je omogućio transfer u tada najbolju zabavnu emisiju nacionalne televizije (jedine) – „Nedeljno popodne“. Uzgred, „Leto na Adi“ je zbog popularnosti postalo deo „Nedeljnog popodneva“, a sredinom ’90-ih i glavna uzdanica RTS-ovog satelitskog programa pod nazivom „Tamo daleko – Leto na Adi“ pokušavajući da olakša muke automehaničarima iz Genzelkirhena u Nemačkoj, primoranima da ostanu i rade tokom leta, tako što je prikazivala vesele sunarodnike kojima ni sankcije, ni beda ne mogu ništa dok se provode na Adi. Evo i jednog od primera satelitskog programa i pesme Borisa Bizetića koja evocira trenutke mladalačke zaljubljenosti u komšinicu koje je imao svaki muškarac tog (a i ovog) vremena.

Trejdmark „Leta na Adi“ je bila upravo nonšalantnost što u produkcionom, što u sadržinskom smislu. Kamermani koji uleću u kadar, lapsusi voditelja, lapsusi izvođača bili su ništa prema neočekivanom angažmanu publike u samoj emisiji koja je, povučena emocijom, darivala pevače. Branka Sovrlić,  ultimativna folk zvezda devedesetih, imala je takav slučaj. Hroničari ovog vremena se sigurno sećaju lutajućeg reportera TV Palme iz 1994. koji je radeći anketu na zemunskoj pijaci s pitanjem „Koji vam je cilj u životu?“ najkonkretniji i sublimišući odgovor svih strasti tih godina dobio od radnika ribarnice koji je nadahnuto, u jednom dahu, ispalio: „Da opalim Branku Sovrlić“. Kada pogledamo taj iskreni seksistički komentar u vreme apsolutne medijske političke nekorektnosti onda su devojčice sa cvećem za pomenutu zvezdu mila majka 1990. godine.

Kada smo kod velikih zvezda karijeru su nastupima u ovoj emisiji počinjale neke od njih. Tako je devojčurak, sedamnaestogodišnja Svetlana Ceca Veličković 1990. godine nastupila pred publikom na Adi, u periodu kada se njena karijera kretala između pesmica poput “Cipelica” i “To Miki to” i ozbiljnih radova “Drugarice prokletnice” i “Pustite me da ga vidim”.

Svoju bliskost sa publikom na Adi je po ko zna koji put potvrdila Nada Topčagić. Omiljena mušterija prodavačica u Maksiju na Kosančićev vencu imala je performans kojim je namučila reditelja i snimatelja ovih prenosa, tako da su, za razliku od nastupa buduđe zvezde iz Žitorađe, izostali švenkovi na crkvu ili kupače.

Jedan vrlo zanimljiv detalj s početka devedesetih (zapravo je ’90. najzastupljenija na YouTube-u) i Džejovog nastupa, kada mu fan, po receptu Sovrlićke, uleće iz publike u TV prenosu poklanja pivo (BIP-ovo).

Takođe ono što je nezamislimo je da jedna marka cigareta bude sponzor bilo čega u dnevnom terminu ili na TV-u. A te godine jedan od najvažnijih partnera ove TV emisije uoči raspada zemlje bio je sada već pokojni “Point”.

Ova manifestacija je bila jedinstvena prilika da vidimo neke od izvođača i bendova koji ne bi mogli da nastupe apsolutno ni na nijednom drugom mestu, a da to bude profitabilno. I zaista je fascinatno na koji način je PGP RTS nalazio izvođače koji su za državnu muzičku kuću izdavali kasete i CD-ove. E upravo na takve ste, ako vam je TV bio uključen u vreme nedeljnog ručka, mogli da naletite tokom Leta na Adi. Za neke od tih bendova gotovo je nemoguće naći bilo kakav relevantan podatak.

Kako je sve izgledalo na kraju, vidi se u emisijama koje su snimane krajem devedesetih. Više nije bilo onako pompeznih bina, već samo jedna platforma, a u prvim redovima sedeli su ljudi koji su izgledali kao da ih je neko doveo i posadio ih da budu tu i aplaudiraju.

Popularnost „Leta na Adi“ zasenila je i pad Slobodana Miloševića te je emisija trajala do 2001. Posle toga TV Happy probala je nešto slično, ali bez ikakvog uspeha.