Kratke crtice, Bordeaux 2018. iz prve ruke

Ni u jednoj regiji se ne govori o globalnom zagrevanju onoliko koliko se o tome priča u Bordeaux. Da li ovaj fenomen, u nauci poznat od uvek, pa i upravo po svojim repetativnim ciklusima, zaista toliko utiče na Bordeaux, ili pak oni to najviše primećuju? (vino rade dugo, iskustvo svakako imaju) Ipak, moram da primetim da njihove opaske/žalbe o globalnom zagrevanju imaju odraz/utemeljenje u procentu alkohola berbe 2018. Verovatno ni jedna berba nije imala prosečan alkohol 14,5 %. Obično se u ovoj regiji kreću oko 13%. Čak se tokom istorije u Bordeaux-u u vina dodavao šećer, jer su jedva dostizali 11% alkohola. Iako topla Golfska struja zagreva celu regiju, okean donosi dosta kiše i vlage, te regiju hladi, tako sazrevanje grožđa traje i do oktobra, pa čak i tada ne dostiže uvek fenolnu zrelost.

Vinari su moram priznati zbunjeni, stidljivo govore o berbi, pomalo kao da se izvinjavaju. Nije utisak da berbom nisu zadovoljni, naprotiv, više kao da se pribojavaju da je neće u budućnosti ponoviti, pa tako svi ponavljaju istu rečenicu:  2018. je zaista netipična godina za Bordeaux. Netipična u smislu da je vino visoko koncentrovano, da su tanini zreli, i da je prinos daleko manji nego uobičajno. Naime, tokom zime i proleća bilo je puno kiše i vlage, dok je leto bilo dugo i vrlo toplo. Grožđe je doživelo stres zbog manjka vode, te su bobice ostale male nedajući puno soka,  ali sok koji je od njih dobijen je postao visoko koncentrovan. Takođe, neki delovi su imali i grad, a zatim topli ali vlažni uslovi su bili pogodni za razvijanje gljivica, te su morali da vrše zelenu i pred-zelenu berbu. Ovakve klimatske okolnosti najviše su imale uticaja na vinarije koje se bave organskom i biodinamičnom prizvodnjom nedavajući im puno načina da se sa situacijom izbore. Sad je otprilike jasno šta možemo da očekujemo od 2018. Opulentnu, zrelu, ­­­kompleksnu berbu, ali hej!, ni svežina ne zaostaje.

Sa kojom berbom bismo mogli da poredimo 2018? Ni sa jednom. To je jedna od onih godina koja je jedinstvena, koja se pamti i koju ćemo u budućnosti na blind tasting-u uvek prepoznati. Moj utisak je da ona jeste velika godina, iako nema eleganciju i harmoniju 2009, ni strukturu 2010, niti potencijal odležavanja 2005. U tom smislu, najsličnija je 2016. koja jeste miks karakteristika ove tri velike godine, mada ni u jednoj karakteristici ne dostiže maksimum. Opet, ni jedna od ovih berbi nema ono najvažnije što se desilo 2018. – široki i zreli tanini koji vam omogućavaju da vino već pijete, iako je jasno da ćete isto tako u vinu iz te berbe uživati i za dvadeset godina. I još tri bitne stvari odlikuju ovu godinu: voćnost, voćnost, voćnost!

Probala sam oko 200 vina tokom en premier nedelje, ovo je moj best off.

Highlight 2018. za mene je apsolutno Vieux Chateau Certan, Pomerol! Onaj ko može, oh! neka ga kupi! Inače, prosečna godišnja proizvodnja je oko 25.000 flaša, stoga pitanje cene nije najveće pitanje, već da li ga je moguće nabaviti. U 2018. strukturan, intenzivan, voćan, sočnih tanina, dobrih kiselina, elegantan. Još uvek žalim što sam ga spitovala!

Drugo najveće oduševljenje bio je Chateau Montrose. Toliko preciznosti u jednom vinu dugo nisam osetila. 2018. je za njih bila prelomna godina jer su potpuno prešli na organsku proizvodnju (bad luck!). Koncentrovan đus, ali preelegantan. Struktuiran. Svežina fenomenalna, crno voće vrišti iz njega.

I kad smo već kod St.Estephe, Chateau Cos d’Estournel je bio sjajan takođe. Uspeli su da sačuvaju većinu grožđa u odličnom stanju. Sve tri etikete su bile dobre, oni sami kažu da je to za njih najbolja berba ikad. Vino lepih kiselina, moćnih tanina, sa puno orijntalnih začina.

Zatim dva Pauillac-a, koji po mom mišljenju ove godine dele treće mesto na en premier-u: Lafite Rothschild i Mouton Rothschild. Do 15. jula kiše je u Pauillac-u bilo toliko da su mislili da i ako je ne bude do kraja berbe, tlo će vode imati dovoljno. Međutim, dramatično visoke temperature su dovele do toga da grožđe doživi water stress ranije nego uobičajno, već oko 10. avgusta. Međutim, to je idealno okruženje za staru vinovu lozu jer je njen koren otišao dublje, te je vodu izvlačio iz dubina crpeći mineralnost. Septembar je bio sjajan, topao, dok su noći bile hladne. Iskusni tejsteri na en premier-u kažu da je obično Lafite u tom periodu jako zatvoren i da ga je nemoguće probati na dobar način. Ove godine je bio raskošan. Mineralan, kompleksan, arome crnog voća, završnica traje bar 10 minuta. Mouton isto tako mineralan, elegantnih tanina, teroaričan, zemljanih nota, ostavio me je bez teksta. Pritom, nigde nije tako dobra atmosfera kao u Mouton-u tokom en premier-a. Pomislila sam da me je ponelo, pa sam sva vina testirala dva puta. Nije me ponelo, fenomenalan je!

Pontet Canet je ove godine izgubio više od 50% proizvodnje, oni zaista rade pravu biodinamiku. Kod njih u vinogradu nema mašina, rade sa konjima. Ceo proces je ručni, i od toga ne bi odstupili ni po koju cenu. Fermentacija se isključivo radi u betonskim posudama, najčešće jajima. Sasvim je jasno da su njihova vina svake godine odraz teroara i svih mikro okolnosti berbe. Otkud toliko egzotike u njihovom vinu nisam odgonetnula. Glatki i meki tanini, dalekoistočni začini, puno svežine.

Margaux je najnekonzistenija apelacija, ove godine dobra, ali ne izuzetna, osim kad je reč o Chateau Palmer i Chateu Margaux. Chateau Palmer je prošle godine dobio biodinamični sertifikat. Nisu uspeli dobro da odreaguju tokom ekstremno vlažnih dana, te su izgubili 75% proizvodnje. Njihov tehnički direktor nam je rekao da bi i posegnuli za „običnim“ sredstvima (i time izgubili sertifikat) da su uspeli na vreme da uoče bolesti. Razvoj gljivica je bio veći i brži nego u prethodnih 40 godina. Precizno, svilenih tanina, arome svežeg crvenog bobičastog voća, nakon toga nagoveštaji kafe, odličnih kiselina, dugog trajanja.

Chateau Margaux- tanini su meki i svileni, a vino je ozbiljno struktuirano. Crveno voće- višnje, višnje, višnje. Elegantan, elegantan, elegantan!

U Pessac Leognan-u, situacija je kao i u Margaux. Vina su odlična, ali ne onakva kao ona na koje sam naišla u Pauillac i St. Estephe ili kao ona sa desne obale.

Smith Haut Lafite je bio zaista dobar! Zreo, zrelih tanina, voćan, lepo balansiran, duge završnice. Baš value for money.

Haut-Bailly, koji je izgubio oko 50% proizvodnje, bio je karakteran, crno voće, kafa, pečeni lešnici, kiseline visoke. Inače, tu vinariju vode žene, na svim pozicijama. Trivija, preimenovali su drugu etiketu iz La Parde de Haut-Bailly u Haut-Bailly II. Da vam kažem, vino je mnogo bolje od imena!

Na žalost, Haut Brion nisam umela da testiram. Za mene je vino bilo isuviše zatvoreno. Mogla sam samo da prepoznam masivno telo, moćne tanine, i dobru kiselinu.

Saint- Emilion je imao više kiše tokom zime i proleća 2018. nego što obično ima cele godine. Takođe, grada je najviše bilo upravo u ovoj apelaciji. Pobednici su Chateau Angelus, Chateau Cheval Blanc i Chateau Ausone.

Ausone je najkononcetrisovaniji, takođe verovatno i najkompleksiniji, kao i najnespremniji na en premier-u. Punog tela, voća čas crvenog čak crnog, odličnih kiselina.

Angelus, takođe posvećen organskoj proizvodnji, oseti se da je grožđe zaista zrelo, opet ne spaljeno, kiseline ne manjkaju. Somotni tanini, arome ribizle, čokolade. Neverovatno, ali već spreman.

Cheval Blanc, isto biodinamičan, bolje je odolevao vremenskim prilikama od drugih. Kompleksan, ozbiljno punog tela, somotskih tanina. Ima voća, ali ima i zemljanih nota, kao i pregršt eukaliptusa.

Chateau Figeac je bravura, takođe. Moćan, arome crnog bobičastog voća, duvana i crne čokolade. Tanini su somotni, kiselina je lepa.

Ostaje samo pitanje cene berbe 2018. Vremenski uslovi su uticali na skoro sve vinarije, te im je proizvodnja bila manja nego prethodnih godina. Od onog grožđa koje su uspeli da sačuvaju dobili su vino visokog kvaliteta. Amerikancima, koje sam tamo sretala, berba se jako dopada, i moram priznati da ona i jeste po njihovom ukusu. Opet, njihovo oduševljenje takođe može da utiče na cene.

Moj savet je da ako cene iz berbe 2018. ne budu više od 2016, onda kupujte ovu berbu! 2028. koštaće sigurno puno više.

p.s. u međuvremenu, dok sam čekala da se ovaj članak objavi, Chateau Angelus je rasprodat.