Da li imate preko 18 godina?

Konzumerizam emocija i kenselovanje smrti

Probudio me suvi kašalj u pet ujutru. U onom mraku sam se uhvatila pravo za telefon, kliknula na Tviter aplikaciju i sa tajmlajna me pogodio nečiji tvit, kao da mi je bacio kiselinu u oči. Nisam mogla da dođem sebi. Tvit je glasio: Umreti na nečijim rukama – vrhunac pasivne agresije. S obzirom da nisam fabrički naštelovana na ironiju, sarkazam, cinizam, ovu rečenicu sam shvatila ozbiljno i to me jako potreslo. Tvit najverovatnije nije trebalo shvatiti bukvalno, pretpostavljam da se radilo o crnom humoru, ali čak i u tom slučaju me nije ostavljao ravnodušnom, jer je, kako je lepo primetio jedan od tviteraša @gormax, sadržao i elemente satire. Autor tvita je možda bio ironičan, ali njegova ironija se bazirala na nečemu što je vrlo stvarno, opipljivo i prisutno među nama. Beskonačno, sveprisutno, suludo, apsurdno, nehumano, nekulturno i na bezbroj nivoa odvratno – otuđenje. Otuđenje od najbližih, jer stranci vam ne umiru na rukama.

Možda mi je tvit inicijalno zaparao uši jer je moja majka pre nešto više od godinu dana umrla na mojim rukama. Da li je moja majka izvršila agresiju na mene svojom smrću? Ko bi normalan pomislio tako nešto? Gde će čovek da umre ako ne u svom domu, u kome je i živeo, okružen onima uz koje je živeo i kojima je dao život? Treba li osoba na samrtnoj postelji da oseća krivicu zato što umire u svojoj kući, među svojim bližnjima? Ili da se bližnji osećaju napadnuti i iskorišteni jer im je roditelj/dete/supružnik umro pred očima? Koliko je to bolesno, sebično i nastrano! Napisala sam tamo na Tviteru: Možda bi najbolje bilo da organizujemo logore u koje ljudi idu pred smrt, da ne bi uznemirili svoje bližnje umiranjem. Pa nije sve u nabacivanju krivice i činjenju usluga, ima nešto i u ljubavi!

Hej, neko ko mi je najbliži umire, a ja razmišljam o sebi. Nije li to bezdušno i poremećeno? Kada smo postali tolike sociopate? Kada smo se toliko otuđili? Kada smo prestali da u odnosima sa drugim ljudima vidimo išta više od vlastitog interesa?

Majka mi je umrla u svom krevetu, u našam domu, na našim rukama. Otac, sestra i ja smo bili uz nju. Ta okolnost je ono što nam je svima olakšalo činjenicu da umire. Mnogo bi nam teže bilo da je umrla sama, daleko od nas. Njena smrt je bila deo nas, pripadala je nama koliko i njoj, učestvovali smo u tom trenutku celim svojim bićem. Bila sam jedno sa svojom majkom dok je umirala. Njena smrt mi se nije gadila. To je bila smrt moje majke i ja sam tu smrt zagrlila.

Možda je taj moj način neshvatljiv ljudima koji trguju osećanjima, koji vagaju, seckaju i odmeravaju svaki svoj ulog u neki odnos, koji se stalno pribojavaju da će biti zakinuti, kojima je čak i odnos sa vlastitim roditeljima i decom jedna velika berza, prepuna tabela i kalkulacija. Konzumerizam emocija. Najstrašniji, najozbiljniji i najbizarniji konzumerizam koji postoji. Ironično je što ovakva vrsta hladnih, proračunatih odnosa najviše zastupljena u razvijenom svetu, među obrazovanim, kultivisanim ljudima, koji su često angažovani protiv mnogih pošasti savremenog doba, uključujući i banalni „pučki“ konzumerizam. Oni sa prezirom gledaju na nas koji uživamo u robnim markama, pohodimo rasprodaje i kupujemo kao pomahnitali, umesto da se bavimo svetskim problemima, smatraju nas površnim i praznim, na osnovu jednog benignog kompulsivnog hobija etiketiraju nas, targetiraju i sažaljevaju, dok ostavljaju svoje očeve i majke po klinikama na kojima će preminuti daleko od njihovih očiju, jer ne žele da sa njima podele iskustvo smrti. Otuđenje zapadnog sveta, ofarbano u liberalizam i političku korektnost, u aktivizam koji je često fokusiran na trivijalnosti i predrasude, buja u dušama onih ne vide da su toliko dehumanizovani, da najveće momente života, najveće tragedije, radosti, preokrete, rađanja, gledaju kroz filter isplativosti po njih samih. E to vam je najcrnji, najdegutantniji konzumerizam. To, a ne mojih desetak haljina i tri kaputa sa rasprodaje u Zari.

S druge strane, čovečanstvo već dugo radi na tabuizaciji smrti, na njenom izopštavanju iz vidokruga svakodnevnog života, na njenom cenzurisanju i kenselovanju. Da, mi kenselujemo smrt. Jer smo užasno pozitivni i puni života. Jer moramo da budemo srećni i ne razmišljamo o lošim stvarima. Jer moramo da budemo večito mladi i uspešni, a smrt je ultimativni neuspeh i pojava koja se ne nazire na horizontu mladosti. Opet konzumerizam. Lajf koučevi, nju ejdž sranja, prodavanje muda za bubrege. U knjizi „Simbolička razmena i smrt“ Bodrijar piše o tome kako su groblja nekad bila u centru sela, pa su se urbanizcijom sve više pomerala ka periferiji, da bi danas bila locirana izvan teritorije grada. To ima svoje praktične razloge: gradovi su prenaseljeni, groblja su sve veća… Ali s druge strane, to ima i jednu kulturološku dimenziju: smrt više nije nešto što nam je blisko, normalno i svakodnevno. Ona je proterana iz naših života. O smrti se ćuti. Nije ni čudo da takva kultura, koja ne sme sebi da prizna vlastitu smrtnost, jeste jedna kultura kukavica i pički koje ostavljaju svoje najbliže na cedilu u smrtnom času i koji svojim rođenima zameraju što su umrli pokraj njih.