Da li imate preko 18 godina?

Kinoteka Ducija Simonovića (3): Teror na Olimpijadi

Mnogi kritičari savremenog olimpizma smatraju da su Olimpijske igre izgubile svoj smisao usled politizacije i komercijalizacije

3
1

Ako izuzmemo činjenicu da je Olimpijadu 1936. godine organizovao zločinački nacistički režim, moderne igre su bile uglavnom pošteđene terorističkih napada. Terorizam kao vid borbe kome se okreću siromašni i nemoćni logično je atakovao na Olimpijadu baš zbog toga što je period igara poznat kao čas primirja među vojskama. No, vojske jesu sušta suprotnost teroristima. I kad one miruju, logično je da se teroristi aktiviraju.

Ruku na srce, već je Olimpijada u Berlinu inspirisala filmske autore da smeste trilerski zaplet u ambijent igara. U filmu Charlie Chan at the Olympics iz 1937. godine, naslovni detektiv iz poznatog serijala odlazi u Berlin i tokom igara biva uvučen u napetu špijunsku intrigu.

U istoriji modernih olimpijskih igara, desila su se tri napada – 1972. u Minhenu, 1996. u Atlanti i 2008. u Pekingu. Doduše, mimo igara dešavali su se napadi, recimo, u Salvadoru je 1983. godine ubijen predsednik njihovog Olimpijskog komiteta Jose Larios Guerra – mada nije do kraja razjašnjeno šta je motiv napada jer on je bio i pezionisani general. U Holandiji 1986. desio se bombaški napad na prostorije holandskog Olimpijskog komiteta kojim je jedna leva ekstremistička grupa želela da spreči kandidaturu Amsterdama za domaćinstvo igara 1992. godine. Nekoliko sedmica pre igara u Barseloni, ETA je zapalila hotel u Olimpijskom selu a najdrastičniji napad na olimpijce mimo igara zbio se 2006. godine u Iraku kada su brojni sportisti i zvaničnici otimani a broj žrtava je ostao nepoznat do danas.

Pa ipak, uprkos tome što napada na samim igrama nije bilo puno, svaka diskusija o filmovima poteže Spielbergov Munich kao jedan od ključnih filmova o Olimpijadi. Ipak, izuzev naslova, ovaj film posvećuje vrlo malo svog trajanja samim igrama, i prevashodno se bavi izraelskom kaznenom ekspedicijom koja je kasnije locirala i pobila počinioce napada na Olimpijadi.

Munich-e1443630464393

Napad na izraelske sportiste u Minhenu obradio je dokumentarni film Kevina Macdonalda One Day in September, za koji je on potom dobio i oskara. Posledice tog napada, pre svega izraelsku osvetu kasnije je tematizovao izvanredni dvodelni televizijski film Michaela Andersona Sword of Gideon iz 1986. Potom je to iznova obradio i Spielberg.

Igre u Minhenu 1972. ostaju jedan od najbolnijih događaja u istoriji Olimpijade.

Osmorica pripadnika palestinske organizacije Crni septembar upala su u olimpijsko selo i otela devet izraelskih sportista, ubivši dvojicu u toku otmice. Posle celodnevnih pregovora, otmičari su sa taocima prebačeni na aerodrom odakle je tobože trebalo da budu prebačeni u Afriku. Međutim, policija je imala plan da tu napadne i oslobodi teroriste. U neuspešnoj intervenciji nemačke policije, poginuo je jedan policajac, pet terorista i svih devet talaca. Igre su posle ove tragedije nastavljene i to je ostalo kao jedna od odluka nad kojima su poznavaoci olimpizma upitani do današnjeg dana.

munich

Sam događaj u Minhenu prikazan je u igranom televizijskom filmu 21 Hours at Munich Williama A. Grahama. Po knjizi Serge Groussarda, sceanrio su napisali Howard Fast i Edward Hume i dvočasovni film prikazao je vrlo hladno i klinički događaje koji su doveli do ove tragedije. Koristeći mogućnosti koje otvara televizijska forma, Fast i Hume napisali su scenario u kome nema jasnog protagonizma, iako je u filmu William Holden igra šefa minhenske policije a Franco Nero vođu palestinskih terorista, i takvim postupkom omogućeno je da se izbegnu bilo kakva pojednostavljenja u prikazivanju ove tragedije.

Grahamov film izašao je 1976. godine, u godini igara u Montrealu, a sniman je na autentičnim minhenskim lokacijama. I upravo su lokacije postale glavna zvezda ovog filma jer ih je u svom prepoznatljivom maniru snimao Jost Vacano. U to vreme poznat kao verovatno najzanimljiviji direktor fotografije Novog nemačkog filma, saradnik Volkera Schlondorffa i Rolanda Klicka, Vacano je koristio svoje prepoznatljive kadar sekvence, i spektakularnom fotografijom u ovom televizijskom filmu obezbedio svoju ulaznicu za Holivud gde će potom raditi sve do kraja karijere, ponajviše sa Paul Verhoevenom.

21 Hours at Munich je minuciozno realizovana produkcija, sa vernom rekonstrukcijom svih detalja, i Vacanovom impresivnom fotografijom. Ovo je jedan od malobrojnih televizijskih filmova te ere koji zaslužuje pažljivu reprizu i zbog impresivne vizuelnosti.

Napad u Atlanti izazvao je kontorverze. Naime, policajac Richard Jewell otkrio je bombu u Centennial Parku i upozorio građane da se evakuišu. Bomba je eksplodirala ubivši jednu i ranivši sto osoba.

Jewell je potom bio jedan od osumnjičenih za podmetanje bombe. Čak i kada je istraga oktrila da je krivac verski fanatik Eric Rudolph tablodidi su presudili Jewellu. Stresovi koje je podneo tokom medijske hajke navodno su uticali i na njegove brojne zdravstvene probleme i preranu smrt.

Leonardo DiCaprio i Jonah Hill su pokazali interesovanje za ekranizaciju Jewellove priče, a mnogi reditelji, od Clinta Eastwooda do Paul Greengrassa, razmatrali su ponudu da režiraju ovaj prestige picture. Hill je trebalo da igra Jewella a DiCaprio njegovog advokata.

Međutim, producenti američke exploitation produkcije već su 1997. godine iskoristili priču o napadu u Atlanti da snime svoj film po istinitoj priči. Naime, film Blast! govori o tome kako bi izgledao napad u Atlanti da ga agenti FBI nisu otkrili na vreme. No, kada se pogleda ovaj film, ispada da su teroristi planirali da naprave nekakav plagijat Die Harda, i jedan od njegovih bezbrojnih klonova koji su nastajali u toj epohi. Ako tome dodamo da je bomba samo deo plana o otmici, i da se ne dešava u parku nego na bazenu za plivačko takmičenje, rekao bih da ova verzija nije naročito verodostojna.

Glavni junak koji prvi prepoznaje da se dešava napad i sprečava ga nije dežmekasti policajac već domar koji je nekada bio nadomak da postane olimpijski šampion. Među otetima je njegova supruga sa kojom je rastavljen ali je raspoložen da je nekako povrati.

BLAST

Film Blast! režirao je Albert Pyun, jedna od najenigmatičnijih figura američkog C-filma. Počeo je kao ekscentrični reditelj koji je kombinovao žanrovske obrasce sa underground konceptima i exploitation uslovima, i mahom nije uspevao da postane novi Alex Cox. Potom se opredelio za položaj pozdanog žanrovskog operativca. Snimio je prvu ekranizaciju Captain Americe za Cannon, kojima je podario i njihov veliki hit Cyborg sa Van Dammeom i u toj kompaniji je nailazio i na razumevanje za neke od svojih ekscentričnijih projekata.

Blast! je međutim nastao u fazi kada se Pyun odrekao autorstva i postao zanatlija, i jedino što je zanimljivo u ovom filmu jeste kako uspeva da čak i u okvirima tretiranja jedne često korišćene formule bude jako nevešt. Tajna Pyunove dugovečnosti u američkoj straight to video produkciji delimično se može pripisati tome što je bio sposoban da napravi kadrove koji podsećaju na skupe filmove. Ipak, scenario, gluma i ekonomisanje produkcionim resursima nisu mu bili jača strana.

Nažalost, Pyun se nedavno povukao jer je počeo da pati od demencije, a članovi ekipa koji su prošle godine radili na njegovom poslednjem filmu kažu da su simptomi već bili prisutni i znatno otežavali rad.

Olimpijada u Meksiko Sitiju 1968. godine bila je praćena velikom političkom nestabilnoću i nasiljem, i o tim događajima govori zanimljiv meksički film Rojo amanacer Jorgea Fonsa iz 1989. godine koji se fokusira na doživljaje jedne porodice ukljštene između radikalizovanih studenata i brutalne policije.

Szabadsag, szerelem Krisztine Gode iz 2006. je mađarski pamfletski film koji pravi paralelu između pobede mađarskih vaterpolista nad sovjetskom reprezentacijom dok su se na ulicama Budimpešte sukobili građani i vojska tokom revolucije 1956. godine. Antikomunistički žar i holivudske konvencije u ovaj film doneli su poznati američki scenarista mađarskog porekla Joe Eszterhas i producent Andrew Vajna koji se potom vratio u otadžbinu i došao na čelo njihove kinematografije.

46876_9

Postoje naravno i fikcionalni filmovi o napadima koji se nisu desili. Recimo švedski film Sprangaeren govori o napadu na štokholmski olimpijski stadion u kome gine glavna organizatorka igara. Ovu ranu ekranizaciju švedske krimi-spisateljice Lize Marklund režirao je engleski reditelj Colin Nutley a ona je u međuvremenu došla do toga da joj Holivud otkupi prava i da Janusz Kaminski, Spielbergov direktor fotografije pokaže interesovanje za režiju.

Prekaljeni reditelj B-filmova Bruce Malmuth snimio je jedan od prvih straight-to-video filmova sa Dolph Lundgrenom – Pentathlon – koji je govorio o agentima Stazija koji dolaze u Ameriku da ubiju prebeglog istočnonemačkog sportistu. Da ubistva olimpijaca nisu samo deo imaginarijuma exploitation reditelja, pobrinuo se Bennett Miller sa Foxcatcherom, istinitom pričom o perverznom odnosu između bogatog mecene i američkog olimpijskog rvačkog tima koji je na kraju rezultirao tragedijom. Millerov film iz 2014. godine obeležio je kanski festival i dodelu oskara.

Mnogi kritičari savremenog olimpizma smatraju da su igre izgubile svoj smisao usled politizacije i komercijalizacije. Kada pogledamo filmove o Olimpijadi, jasno je da krupan deo te produkcije obeležavaju filmovi koji se bave suštom suprotnošću onoga što igre zastupaju. Kada se uzme u obzir da su filmovi o olimpijskim pobednicima mahom otpisani kao sladunjavi i hagiografski, praktično možemo reći da je nasilje u periodu Olimpijade ponudilo prostor za stvaranje potpuno druge vrste filmskih heroja, a oni su simptom opšteg trenda poslednjih decenija da su uspelija dramska dela o destrukciji nego o kreaciji.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Kosta says:

    Koji kretenski stav i tekst, autor treba malo da se preispita sta pise

Ostavite komentar:

Slični članci: