Da li imate preko 18 godina?

Iskustvo kontrol frika: Kako da organizuješ svadbu bez stresa

Kao neko ko je odlučio da stupi u brak i organizuje svadbetinu za 200 ljudi nakon rečenice “ja nikad ne želim da se udam, to je horor” oduševljena sam koliko je naše venčanje proteklo bez stresa i grešaka i najvažnije - stvarno bilo najlepši dan u našim životima.

Sad, kada je prošlo dovoljno vremena da nam se niko nije javio sa simptomima korone, mogu slobodno da napišem tekst o tome kako smo se dobro proveli i podelim savete za laganu organizaciju svadbe.

Korona planovi

Verili smo se u januaru 2020. godine, pre korone, planirajući svadbu za novembar iste godine. Motivisana razgovorima o zajedničkom životu koje smo vodili u kući prethodnih nedelja i činjenici da naredne godine punim 30. godina, uplatila sam najskuplji program za mršavljenje, prestla da pijem alkohol (do novembra!) i počela da se bavim organizacijom venčanja.

Znali smo da želimo svadbetinu, ne zato što je to nešto što se očekivalo od nas, već zato što je, deceniju unazad, u našim porodicama bilo više sahrana nego venčanja. Rodbina koju smo viđali retko – viđali smo samo na sahranama, i želeli smo, za promenu, da se vidimo lepim povodom.

U februaru smo našli savršen prostor – novi restoran na samo 500 metara od našeg stana, dovoljno veliki za broj zvanica, a da nije sala/hala i, što je najvažnije, u centru Beograda. Početkom marta smo bili na prvom sastanku, dok je ponuda restorana stigla kad i proglašenje vanrednog stanja.

Jasno nam je bilo da ne treba ni da se upuštamo u dalje pregovore, već da, ukoliko se ukaže prilika, 2-3 meseca pred novembar donesemo odluku o venčanju. Parovi oko nas su već slali treću promenu datuma, gledali smo ih kako se nerviraju oko nečega što bi trebalo da bude najlepši dan u njihovim životima i odlučili da odložimo temu venčanja dok to stvarno ne bude moguće onako kako smo zamislili. Prethodna godina nas je naučila da ništa ne zavisi od nas, pa smo se tome i prepustili.

Na proleće ove godine, preskočivši svadbu, najavili smo porodici da očekuju proslavu druge vrste za 9 meseci. Čim su prošle moje trudničke mučnine, moj partner je predložio da se venčamo. Za dve nedelje smo od mog “ne dolazi u obzir da se udam debela i da ne mogu da pijem” došli do bukiranog prostora i muzike za kraj avgusta. Ostalo je samo da se molimo da nam korona neće poremetiti planove i da će sa naše svadbe svi izaći zdravi.

Treba reći da svadba od 200 zvanica u sred pandemije nikako nije dobra ideja, pogotovo ako je mlada trudna, ali ovi mladenci su bili vakcinisani i preležali koronu, prebrojali antitela i upustili se u organizaciju venčanja.

Iako sam zbijala šale da ne želim da rađam dete u vanbračnoj zajednici, istina je da su me majke, koje su se venčale posle rođenja deteta, odgovarale od te ideje, objašnjavajući da to uopšte nije jednostavno kako izgleda. Skontala sam da je verovatno lakše venčati se sa stomakom nego sa bebom u rukama.

Sledi obećani spisak saveta za sve vas kojima organizacija venčanja deluje kao pakao koji biste najradije preskočili.

Prostor

Znali smo da bez prostora i benda nema svadbe, pa smo se fokusirali na te dve stvari pre nego što saopštimo svima datum venčanja. Uboli smo jedini vikend u avgustu kada su nam kumovi bili tu i pohitali do našeg restorana iz snova da nastavimo pregovore od pre godinu dana. Visoke cene za osiromašenu ponudu alkohola (Ballantines viski, come on!) nije bio toliki problem koliko činjenica da osoba naspram koje smo sedeli nije baš odavala utisak organizatorke venčanja. “Smislićemo nešto za taj mladenački sto, imamo neke stolnjake da prekrijemo” je bio prvi red flag. Otišli smo iz tog lokala, dosta očajni. Insistirali smo na venčanju u centru grada jer nam je bilo važno da svako može da dođe i ode kad god poželi, da ne razmišljamo o samouverenim pijanim ljudima koji će sesti za volan ili gledati naše goste koji hitaju ka organizovanom prevozu koji kreće u tačno vreme. Želeli smo svadbu u gradu, a posle tog sastanka, uvereni da takav prostor ne postoji, počeli smo da preispitujemo lokacije na Zrenjaninskom putu. “Ako ništa drugo, ima super parking”, tešili smo se. I onda nas je Mark Zakerberg i njegovo precizno bolesno targetiranje pogledalo i ponudilo nam rešenje. Novi lokal u centru grada za broj zvanica koji nam odgovara – Barrel House.

Bila je nedelja, ali smo odmah zvali i brzo dobili odgovor. Ponuda na mejlu je bila obećavajuća, zatim je usledio sastanak nakon kog smo se prvi put istinski obradovali našem venčanju. Ljudi koji su za to zaslužni, shvatićemo kasnije, veoma su poznati u zajednici ove industrije. Zoran i Gabi. Zoran je na prvom viđanju proveo dva sata sa nama i pored moje borbe da postavim agendu tog sastanka. Zoran je preuzeo kormilo i sproveo nas kroz najvažnije tačke našeg venčanja. Učinio je da razumemo taj dan, da se opustimo i prepustimo. Rečenice tada izgovorene odzvanjale su u našim glavama kao mantre naredna dva, tri meseca. “Sećaš se da je Zoran rekao da se ne bavimo stolovima do poslednjeg dana”, podsećao me je moj izabranik, kada sam u naletima želje za kontrolom posezala za spiskom gostiju, pokušavajući da ih organizujem. Zoranov savet nas je spasio nerviranja i učinio da za manje od sat vremena, tri dana pred venčanje, rešimo spisak sedenja. Mnogo je bilo ovakvih saveta i nekoliko susreta sa njim i Gabi, čiji tim je bio zadužen za dekoraciju. Dali smo Gabi odrešene ruke i limitiran budžet. Pitala bi nas da li je okej da nemaju svi stolovi istu dekoraciju na šta smo odgovarali da sve bude onako kako ona oseti da treba, naravno držeći se nekih osnovnih smernica koje smo zajedno postavili. Svakako niko neće prebrojavati sveće i pampase na dan venčanja. Magija se desi kada stvari prepustiš profesionalcima. Imam utisak da su se oboje toliko investirali u naše venčanje, kao da su nam roditelji ili kao da je ovo njihovo venčanje. Tokom venčanja, Zoran bi prilazio s vremena na vreme da nas nešto pita ili obavesti, toliko da su ljudi pomislii da je mladoženjin tata.

Sve dalje što je proisteklo, sve odluke koje smo donosili bile su logičan nastavak ovih postavljenih temelja. I, iz ove perspektive, sigurni smo da ništa ne bi bilo ovako bez ovo dvoje ljudi. Da ne ispadne da je ovaj tekst samo set mojih utisaka, sproveli smo usmenu anketu sa gostima koji su se najviše osvrtali na nekoliko stvari koje su ih oduševile: prostor, bend, konobari (svako je verovao da je njihov konobar bio najbolji, najposvećeniji), moja venčanica, divna fotografkinja.

Bend

Neposredno nakon veridbe maštali smo o tome da imamo nekoliko muzičkih segmenata – kvartet, bend, DJ-a i, moja posebna želja – tamburaše. Osim što je ovo budžetski nerealno, još manje je bilo realno da se održi dinamika svadbe sa ovoliko različitih tipova muzike. Na vreme smo to shvatili i potražili bend koji će biti najkompromisnije rešenje između muzike koju volimo i muzike koja se svira na venčanjima za 200 ljudi. Jer, kad odlučiš da praviš venčanje za 200 ljudi, praviš neke kompromise. Ne mora da se vrti prase, ali ne možeš da praviš samo veganski meni. Bend koji smo još ranije locirali bio je zauzet, pa smo kroz nekoliko razmenjenih brojeva telefona stigli do kontakta “Strahinja”. U trenutku sam se setila da poznajem dečka po tog imenu, od pre 10 godina. Još jedno olakšanje došlo je nakon sastanka na kom smo stavili veto na par izvođača – Riblju Čorbu, Cecu i Galiju – na šta je Strahinja rekao “dakle ne može Četnik, žena ratnog zločinca i SPS-ovac”. Razumeli smo se. Osim par veto pesama i par “must have” sve ostalo je bilo na njima. Razmišljali smo da napravimo plejliste pesama koje će se vrteti između blokova, kako bismo čuli nešto od pesama bendova koji nikako nisu na listi svadbarskih hitova a nama su važne, ali kada nam je ponestalo vremena, odustali smo od toga.

Važno je znati da neke stvari pustiš i ne insistiraš na njima. I da će profesionalci koje angažuješ to uraditi baš kako treba.

Showtime bend je napravio šou. Ostavili su dušu na toj svadbi i publika je uzvratila time što nije stala. Đuskalo se uz sve, bez prestanka.

Ono što je bilo sjajno, a što nam je omogućio prostor, je da su ljudi koji nisu bili za đuskanje mogli su da se pomere i pričaju, bez da ostanu bez glasnih žica. I dok sam ja bila kraljica podijuma, mladoženja je išao od stola do stola ili sa grupama gostiju koji su se smenjivali u predivnom dvorištu u Žorža Klemansoa ćaskao. To je posebno značilo našim gostima iz inostranstva kojima ćirilica nije poznata, pa su čak i oni imali utisak da su “sve vreme đuskali” jer su to radili onda kada im je prijalo, a ostatak vremena su mogli da provedu družeći se.

Fotografkinja

Najviše sam se plašila fotografisanja. Osim selfija, ne znam kad sam pristojno ispala na nekoj fotografiji. Objektivi me traumiraju, čini mi se da mi se faca iskrivi čim shvatim da me neko fotografiše. Ali ne i Monika. Predivna, talentovana, smirena Monika Pavlović, devojka koja nije stala 12 sati, koja je bila tu da mi popravi haljinu, doda vodu, kaže ljudima da se ubrzaju. Čije prisustvo, rekla bih, nisam osetila, ali je zapravo sve vreme bila tu, loveći svaku situaciju, pomažući nam kad god smo delovali sluđeno.

Dok je pred nama bio poduži spisak obaveza i stvari koje treba rešiti pred venčanje, vrtela sam Instagram profile desetine fotografa u sličnom rasponu cena. I sve je to izgledalo manje više isto. Srećom, prijateljica fotografkinja mi je dala najbolji savet koji sada vama prosleđujem – “traži da ti pošalju ono što je finalni proizvod koji šalju mladencima” rekla je Dejana, koja deceniju fotografiše venčanja. “Nemoj da uzimaš te polivače”. I u tom finalnom proizvodu krila se razlika između Monike i drugih. Tu se prepoznaju oni koji samo opaljuju fotke i oni koji hvataju situacije i kadrove. Podsetili smo se da to kakva je bila torta niko neće pamtiti, ali da su fotografije te koje ostaju zauvek.

 

Šminkerka, frizura, prijatelj

U životu, pre venčanja, jednom sam imala priliku da me profesionalno šminkaju. Zbog problemtične kože sa kojom se i dalje borim, uvek mi je neprijatno što bilo ko mora da se bori sa mojim licem. Želela sam samo šminku koja će preživeti 30 stepeni i đuskanje i koja me neće deformisati. Moj prijatelj, frizer Dragan preporučio je šminkerku sa kojom radi. Irenu Miletić. Bez probne šminke, uz ove instrukcije “sakrij mi bubuljice, ja se mnogo znojim, imam masnu kožu, nemoj da me deformišeš” žena je uradila svoj posao. A Dragan, čovek koji je naš frizer 10 godina i frizer svih naših prijatelja i rodbine, je napravio frizuru koja se nije makla. Važnije od svega, Dragan je bio tu da me obuče, razgovorom razbije tenziju i doda piće dok sam se spremala. Tih nekoliko ljudi koji su bili u našoj kući, jutra kada nam se prevrtao želudac od treme, njihova predivna energija i ljubav prema poslu kojim se bave, učinili su da se opustimo i uživamo.

Pronađi profesionalce ali i ljude čija ti energija prija. Ovo je tvoj najvažniji dan, okruži se dobrom energijom.

Venčanica

Sa svojih 10 kila manje za novembarsku svadbu znala sam tačno šta želim. Kada sam se ugojila u izolaciji, zatrudnela i dodatno se ugojila, već sam odustala od svog željenog izgleda princeze. Otišla sam u jedini salon venčanica koji je pristao da mi zakaže termin preko Instagram nalogaHouse of White. Rekla o čemu sam maštala i da je to verovatno nemoguće sada. Da će mi stomak narasti a da mi ruke već zauzimaju veliku površinu tela i čine da se osećam ogromnom. Zaposlena devojka je izvlačila par haljina za probu, a onda je rekla: “ali mislim da bi ti ova najviše prijala” i izvukla haljinu za koju sam odmah znala da je ta. Znam da zvučim kao junakinja “Say Yes to the Dress!” programa, ali stvarno je to bilo to. Obukla sam haljinu i sa svojih skoro 80 kilograma se osetila kao boginja univerzuma. Možda sam bila podgojena jer sam prethodnih nedelja jela samo pekaru i voće, boreći se sa mučninom, ali hvala hormonima koji su prvi put učinili da imam grudi za dekolte. Haljina je savršeno prekrila ruke kojih se stidim i svojom dužinom dala mogućnost da se brzo prezujem u patike (bez da iko to zna). Uz jasne instrukcije kako da hodam i sedim sa haljinom sa žiponom, kako da me obuku i zapertlaju, otišla sam iz salona i nosila haljinu skoro do samog kraja venčanja.

Pored ovih 5 stavki, svadbarska to-do lista ima još nekih desetak stvari koje treba obaviti (nisu sve obavezne, naravno):

  • Bidermajer
  • Burme
  • Prevoz za mladence
  • Matičar
  • Pokloni za kumove
  • Narukvice za kićenje gostiju
  • Odelo za mladoženju
  • Nakit, aksesoari
  • Sedenje/stolovi
  • Torta
  • Konfete

I za to vam samo treba dobra eksel lista (rado delim ovde našu za dalje korišćenje) i da rešavate stvari jednu po jednu, bez mnogo zadržavanja. Precrtavajte stvari sa liste čak i ako ste, kao i ja, osoba koja voli kontrolu i detaljisanje.

Ja sam svoju želju za kontrolom obuzdavala tako što sam neke sitnice preuzela na sebe. Napravila sam narukvice za kićenje gostiju malo drugačije od standardnih (za 200 komada mi je bilo potrebno nekih 2000 dinara i 5 dana posla), napravila pripremu za štampu za brojeve za stolove (što je samo meni bilo bitno, iako je priprema koju smo dobili od dekoratera bila skroz okej) jer je to inače nešto što ja radim i dodala porukice zahvalnosti na meni pića umesto standardnog datuma i naših imena. Opteretila sam mozak time da bih ostale ljude pustila da rade svoj posao.

Tokom dva-tri meseca priprema svadba je bila moj najveći klijent. Kao preduzetnica/frilenserka, svakog jutra bih sela za sto, izlistala to do listu za taj dan i završila baveći se svadbom. Ovo jeste time consuming posao i proces, koji može da bude znatno lakši ako prepustite posao profesionalcima i dozvolite sebi da uživate.

Kao kontrol frik sa svoje svadbe sam izvukla dve najvažnije pouke za dalji život:
1) Nekad nisi u prilici da kontrolišeš sve
2) Kada odustaneš od kontrole – rezultat može da bude savršen

Svi ljudi sa kojima smo se susreli rekli su nam da svadba brzo prođe i da ne jurcamo nigde, već da uživamo u svakom trenutku. Svaki put kad bih uhvatila sebe da razmišljam “šta je sledeće” i “šta sad treba da radim” ponavljala sam ovu rečenicu i vraćala se u trenutak u kom sam. Zagrlila ljude koje volim i uživala u njihovoj ljubavi koji su nesebično delili sa nama.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: