INTERNET SELF HELP ADIKCIJA

Interneti su gotovo čitav prethodni lustrum oprhvani motivacionim parolama, samoafirmativnim crticama, dnevnim mudrostima i citatima velikana psihologije, filozofije, IT-a, orgenik entuzijasta, izlečenih zavisnika etc.

Svi ti ispisi preko sedirajućih pozadina idilične prirode ili umirujućih boja služe tome da nam pruže trenutno rasterećenje, belle indifference, rivotrilsku zaravljenost ili jednostavno – trenutak zaborava i utehe dok pijemo kafu na poslu ili tamo gde ga nemamo.

Taj blagi zanos da će uprkos svim trvenjima naših unutrašnjih života i spoljnim pristiscima SVE BITI OKEJ obično traje samo dok ne odskrolujemo na neki od sledećih vizuala slične sadržine.

Kako nam pritisak nakon smućkanog mleka i kofeina opet zada tahikardije, sve nam je teže da održimo veru u sve više naviruće verzije parole “Keep calm and carry on”.

Okej, mi zapravo nastavimo, ali čini se da nam svaki sledeći dan vodi u dalju internet self help adikciju: javlja nam se uverenje da će neki premudar blog koji religiozno pratimo objaviti baš ono što će nam održati veru u to da danas opet nećemo flipnuti.

Ili: Ono što si ti, to je, znaš jedna nepromenjiva i nemoj slučajno neko da ti kaže da si rđav. On tebe ne razume, a mama ti je uvek govorila da imaš dušu Kamilice!

Svi ti slatki vizuali su kao mali brevijari za svakodnevno preživljavanje, ali oni za razliku od ovih tradicionalnih nude poente, koje su istovremeno van svakog i unutar svakog konteksta (poput generičkih dnevnih horoskopa) i koje nam zamute pamet u potpuno nerealističnim očekivanjima o tome kako treba da izgleda jedan običan dan.

Ili: Ma srećo ti si jedini koji nosi goth pončo iz H&M-a i niko se na koncertu Combichrista neće obući kao ti.

A onda se uhvatimo na kafi sa prijateljima koji odlaze u Lajpcig na doktorske iz filozofije očekujući da ćemo od njih čuti nešto malo sistemskija mišljenja, potkovanija u nekom empirizmu, tu skapiramo da smo svi zaraženi doskočicama zasnovanim na memovima koje memorišemo više nego ikojake fragmente Montenja, Paskala i Andrića koje smo držali ispod jastuka i stiskali ih idući na faks.

I Kijanu Rivs na grani zna da ga Bodrijar posthumno ne voli zbog loše interpretacije smrti velikih istina i simulacije, ali čak i ove “puškice za preživljavanje” koje osvanjuju u našem nikad doskrolovanom prostoru govore nam da smo se ipak malo rascepali. Po sredi nisu stoički fragmenti, već verbalni placebo sedativi koji služe da onaj bazični sloj ličnosti pred pucanjem barem malo zakrpimo kako bismo pregrmeli dan.

Parole su potrošne, apsurdne, lako se zaboravljaju, a još lakše izmišljaju. Obično proveje poneka slovenska antiteza, kada se borimo da skapiramo da li da se odlučimo za tačan ili netačan odgovor, ili pak rima iz nekog najsvežijeg pop diskursa koja će nas sve podsetiti na petak ili pseudo istočnjački rip of neke mantre koju svi razumeju samo na nivou “udahni i sve će biti okej”, ili pak neki kontrast koji nikako ne može izazvati asertivnost:

Ili: Umri od posla i izgubi sve prijatelje

Bez pretenzije da se motivacione parole čitaju kao kroz Karpenterove naočare u “They live”, ipak se mora priznati da nam više odmažu, nego što nam pomažu. Pošto neprijateljske parole ne možemo pobediti, možda je rešenje da taj jedan dnevni skrol zamenimo jednom malom mantrom. Neka svako izmisli svoju, ali ova se čini kao veoma plauzibilna:

Ništa neće biti okej. Ali još uvek nećemo umreti.