Da li imate preko 18 godina?

Impresije iz čudne Zemlje izlazećeg sunca

Ukoliko razmišljate o putovanju u Japan, Ivan Minić je pripremio vodič o državi koja je definitivno "planeta za sebe".

Autor: Fotograf: Ivan Minić
6
0

Dosadan, ali bitan uvod: Pre nekoliko meseci imao sam priliku da, zbog poslovnih obaveza, odem na nekoliko dana u Japan. Često u takvim situacijama gledam da razmaknem malo letove, oslobodim raspored i produžim boravak. Pišem ovo u uvodu da biste razumeli kontekst i okolnosti, odnosno da u planiranju postoji niz fiksnih tačaka koje ne mogu da se previše menjaju.

Dodatna otežavajuća okolnost je bio kratko vreme planiranja, odnosno, odluka da ću ići je doneta manje od 10 dana pred put, što dosta limitira mogućnosti odabira. Ipak, kako je i devojka htela da ide, našli smo rešenje i ipak se zaputili.

Putovanje i tehničke informacije:

Sam događaj na koji sam išao je bio u Kobeu, od 9. do 14. marta. Tamo smo, stoga, i proveli najviše vremena. Osim toga bili smo nekoliko dana u Osaki, i jedan dan u Kjotou.

Leti se za Osaku (KIX aerodrom), pošto je aerodrom koji se nalazi u Kobeu veoma mali i samo za lokalne letove. Odabrali smo da putujemo iz Budimpešte, iz dva razloga. Prvi je bio jer su u trenutku odobravanja puta karte iz Beograda bile značajno skuplje, a drugi, jer letova sa povoljnim presedanjima gotovo da nije bilo. Let koji sam odabrao vodio je preko Helsinkija do Osake, kompanijom Finnair. Kasnije sam primetio da Finnair ima značajan broj letova za Japan i uopšte ovaj deo Azije. U svega sat vremena oko mog leta za Osaku bilo je još dva odvojena leta za Tokio, zatim let za Nagoju, kao i letovi za Hong Kong i Seul. Sve su direktni letovi. To je značilo da je naše putovanje iz Budimpešte do Osake trajalo svega 14 časova, dok bi (vremenski) najpovoljnija opcija iz Beograda u tom trenutku trajala 21 čas. Avioni su A350-900, potpuno su novi, leg room je možda i malo veći nego što je uobičajno, i celo iskustvo putovanja je zaista sjajno. Cena leta je bila oko 650 EUR.

Od Osake do Kobea napovoljnija opcija je autobus koji od terminala 1 do centralne stanice Sannomiya putuje oko 70 minuta. U autobusu je besplatan WiFi. Smeštaj koji sam odabrao je Airbnb u centru, u blizini stanice, i bio je oko 60 EUR dnevno. Zapravo, i na Airbnb i na Booking.com bilo je ukupno svega 5 opcija, a ni jedna blizu samog događaja, pa sam odabrao najpovoljniju lokacijski i finansijski. Situacija obično nije toliko loša, ali kako je ovo bio veliki događaj, verovatno je iscrpeo smeštajne kapacitete. U Osaki je smeštaja bilo dosta, a cena stana u starom centru grada, gde smo bili smešteni, je bila 28 EUR dnevno, što je zaista smešno.

Takođe, online sam zakazao, a na aerodromu preuzeo, Sakura mobile prenosni WiFi uređaj sa 3GB interneta dnevno po preporuci kolege koji često dolazi i pokazao se sjajno. To zadovoljstvo je oko 10 dolara dnevno, a dolazi sa kovertom da ga, posle korišćenja, možete ubaciti u bilo koje sanduče.

Sugerisano mi je da na aerodromu podiginem gotovinu sa bankomata jer će mi trebati, a plaćanje karticama nije svuda dostupno, a neretko i kada jeste nisu podržane kartice koje mi koristimo.

Slično je i sa bankomatima koji (uglavnom) ne podržavaju naše katice. Visa je zastupljenija, a po lokacijama u gradu za bankomate koji rade, preporuke su hoteli, 7eleven i Lawson radnje (kojih, ruku na srce, ima dosta).

Zanimljivost: Otprilike 15 dana pre polaska postojala je izuzetno povoljna opcija avionske karte iz Budimpešte, gde je ceo aranžman sa doduše dodatnim presedanjem u Tokiju i par sati trajanja duže bio svega 450 EUR.

Zablude i opšte impresije:

Nikad se nisam nešto preterano ložio na japansku kulturu i istoriju. Poznavao sam je, ali prosto, to nije bilo nešto čime sam preterano fasciniran. Neke stvari, posebno u njihovoj industrijskom revoluciji, bile su mi zaista fascinantne, ali čini se da su te neke stvari koje sam voleo i koje su mi zanimljive, ipak dosta u prošlosti.

Bio sam pripremljen na to da su cene svega izuzetno visoke, zbog visokog standarda stanovništva, realnost je zapravo da je Kobe na nivou cena Beograda za većinu stvari, a da je slično i za Osaku i Kjoto.

Imao sam i predubeđenje da je Japan “tehnološki Diznilend” za nas geekove, a zapravo, Japan je muzej. Opet, nisam video Tokio, i siguran sam da je tamo drugačije donekle, ali sve ovo ostalo je “retro futurizam”, sve izgleda kao budućnost iz akcionih filmova devedesetih godina. Zapravo, sve izgleda kao set nekog takvog filma. I sve radi. Automati za karte za metro – sve radi. Samo je mnogo više mehanički, a manje digitalno, više je robusno i industrijski, a manje minimalistički i tehnološki u skladu sa 2019. godinom. Ekrani tih raznih info kioska za karte i čuda nisu visoke rezolucije, često nisu ni “touch screen”, imaju velike bakelitne tastere (kao nekada arkade), izbacuju papirne karte sa oštampanim kodovima koji se mašinski čitaju, i sve to radi i radi brzo. Samo nije “moderno” i ne izgleda atraktivno.

View this post on Instagram

Subway

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

Engleski je veoma slabo zastupljen u vizuelnim uputstvima i informacijama, a ni lokalci ga ne govore. Iako su svi više nego voljni da pomognu, često je jezik ipak prevelika barijera. Recimo to ovako – ja baš i ne volim ljude. Nije da ima nešto protiv njih, ali ako mogu da izbegnem interakciju, to bi bilo sjajno. Sa druge strane – moja devojka voli ljude, i ona voli da pita i dobije odgovor. I prvih 5 dana, ja sam Googlao rešenje, a ona pitala ljude. Nakon tih nekoliko dana izgubla je i ona volju, jer ceo proces je izuzetno naporan, posebno što je njima kulturološki neprihvatljivo da kažu da nešto ne znaju, i onda se svaka konverzacija protegne u nedogled, a korisnih informacija ni u tragovima. A dodatno je sve to čudno, jer gledajući oko sebe, vidite mnoge klince obučene kao američki tinejdžeri, ili klikne koje potpuno prate evropski stil oblačenja i ponašanja. I priđete im, a oni ne znaju engleski.

Ono što je veoma važno da znate je da je problem nerazumevanja neuporedivo veći nego bilo gde drugo gde sam prethodno bio, jer gde god bih bio – razumeo sam makar slova koja pišu. Pomaže to što učimo i latinicu i ćirilicu i time pokrivamo dosta toga, pa i kad odemo u Grčku to samo znači da imamo još neka slova koja treba usvojiti, ali možete pročitati šta piše, možete na osnovu toga pretražiti… Ovde, ti prosto nemaš nikakvu predstavu šta bi moglo biti. Naorčito što Japanci imaju tri pisma koja su svuda zastupljena, i koja su veoma slična, samo je kanji malo više “zaobljen”. Mene lično takav problem “dešifrovanja” stvari izuzetno psihički umara, i nisam spreman za takav izvor stresa.

View this post on Instagram

👌🏻

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

Sediš na WC šolji, gledaš u 45 dugmića (ne preterujem) od kojih je jedno 7 većih, a ostala su sitna i znaš da je jedno od tih većih ono koje ti treba, ali imaš 85% šanse da ne budeš u pravu 😃

Većina objekata koji vas mogu interesovati rade do 16 ili 17 časova, pa proverite i planirajte. Neretko informacije o radnom vremenu na Google maps nisu ispravne.

Vozi se desnom stranom, a vozila su često vrlo neobična i nepoznata našim ljudima. Ima mnoštvo veoma malih kombija i džipova, gde je utisak da prosto niko od nas ne bi mogao da stane. Zbog svega ovoga, ne bih se usudio da rentam auto 😃

U Kobeu Uber i slični servisi ne postoje, ali se na ulici može naći mnoštvo regularnih taksija. U pitanju su Toyota, Honda i Nisan vozila koja sva izgledaju tipski (crne staromodne limuzine), ali koja su perfektno očuvana i deluju veoma udobno.

Što se prevoza tiče, tu su autobusi, vozovi i metroi. Ako kupite JP Rail pass koji je relativno skup (oko 250 EUR za 7 dana), imate pokriven sav prevoz, ali ovo ima smisla samo ako želite na neka duža putovanja. Google maps ima dobro mapiran glavni prevoz, i rasporede tako da ga možete koristiti za planiranje.

Ono što je još važno da razumete je da od tačke A do B, istom trasom idu tri vrste metroa – local (staje na svaku stanicu), rapid (staje na svaku drugu/treću) i superrapid (staje samo na najvažnije). Dužina putovanja uporedno je otprilike local – sat vremena, rapid – 35 minuta, superrapid 20 minuta. Slično je i sa vozovima, a tu treba da znate da su brzi vozovi prilično skupi, a da iskustvo zapravo nije impresivno, jer nemate nikakav osećaj da se toliko brzo krećete, a sami vozovi su stari dvadesetak godina, pa iako ispravni i održavani ne ostavljaju neki wow efekat.

Hrana je veoma osetljiva tema. Naime, mi smo se uglavnom hranili po 7eleven, jer je to jedino što uvek radi i ima predvidljiv ukus. Sendviči su im super, a postoje i tople vitrine sa sveže pripremljenim kobasicama, pilećim ražnjićima za simbolične novce, što je odličan zalogaj na brzinu. Ipak, dva utiska dominiraju – sva hrana je slatka. I ono što nije slatko (piletina bez slatkog preliva) je slatko. Restorani, iako postoje svuda, rade dvokratno, po par sati, i apsolutno je nemoguće bilo šta dobiti na jeziku koji nije japanski. Jeli smo kod komšija naših, nestvaran ramen, jer su se momci iscimali oko nas da se objasnimo, ali za većinu drugih objekata nije bilo previše nade 😒 Mnogo vole pohovano. Uprkos tome što sam za 10 dana prešao 120 km peške, uspeo sam da se ugojim.

A sad – glavno jelo:

Kobe – japanski Čačak

Kobe je velika luka sa viševekovnom tradicijom i danas je šesti po veličini grad u Japanu. U Kobeu su i centrala Mitsubishija, Kawasakija, ali i kompanije ASICS, a više od 100 međunarodnih kompanija, izabralo je ovaj grad za svoju centralu za Japan ili istočnu Aziju. Među njima su i Mestle, Procter & Gamble, Toys “R” Us i druge. A sigurno ste čuli i za Kobe beef, vrstu goveđeg mesa od posebne vrste japanskih krava, koja važi za vrhunski specijalitet. Verujte mi, sa razlogom. Upravo zbog nje, ne mogu da se otmem utisku da je Kobe – japanski Čačak, jer zaista Kobe beef “pečenjara” ima bukvalno na svakom ćošku.

Kobe je svega tridesetak kilometara udaljen od Osake, a od Kjota oko pedeset, i oni čine regiju Keihanshin u kojoj živi skoro 20 miliona stanovnika. Vozeći se između ovih gradova shvatate da su oni jedna celina, jer nema prekida u naseljima, nema slobodne prirode.

Ovu regiju je 1995. godine pogodio razoran zemljotres u kome je stradalo više od 6.000 ljudi, povređeno je više od 40.000 a gotovo 300.000 je ostalo bez krova nad glavom. Gotovo 90% stradalih je bilo iz Kobea, koji je bio najbliži epicentru.

Danas to ne možete primetiti nigde. Grad je izuzetno miran, uređen, i neverovatno čist. Mogu reći i da je lep, ali tu preovladava onaj utisak da sve izgleda kao da je iz 80tih i 90tih godina, pa tako i zgrade.

Jedan zanimljiv momenat su tržni centri koji izgledaju kao tuneli, natkrivene ulice, koji se protežu paralelno sa nekim od velikih ulica u gradu, i sežu i po nekoliko kilometara u daljinu. Tu zaista ima svega 😃

Takođe, ako niste sigurni kuda, možete uzeti karte za Kobe City Loop, kružni turistički autobus gde se možete ceo dan voziti za svega 5 dolara, a dobićete i mapu i priliku da iskočite gde vam se učini zanimljivo.

Istražujući celu regiju, najviše zanimljivih stvari smo videli i doživeli baš ovde, pa ću pokušati da napravim neki presek stvari koje treba videti. Generalno, ništa nije preskupo, obično je cena oko 10ak dolara, po osobi, po iskustvu:

Kobe Animal Kingdom

Nikada u životu nisam video ništa slično. Nije u pitanju zoološki vrt već više nešto što liči na park prirode, gde životinje u zaista dobrim uslovima i sa dobrom i stručnom, negom provode vreme. Poseban program postoji za mališane, a i mi smo zakačili deo jer smo prilično podetinjili, naročito u delu parka koji je namenjen za maženje i paženje životinja. Mnoštvo debelih, mekanih, pitomih i veselih životinja.

Nunobiki Herb Garden

Botanička bašta u brdima iznad Kobe-a, do koje se dolazi žičarom. Iskustvo penjanja je sjajno jer je pogled na grad neverovatan, a kada se popnete na vrh, zaista je to što možete videti prelepo. Postoji srednja i najviša tačka gde je moguće izaći, a moj predlog je da odete na vrh, obiđete kompleks, a onda se lagano peške kroz baštu spustite do staklenika u kojima je zaista predivna kolekcija začinskog bilja i cveća. Kroz spoljnu baštu stazicom se možete spustiti do središnje tačke i sa nje vratiti dalje.

Mount Maya

Još jedan vidikovac, sa možda još impresivnijim pogledom. Prvi deo puta se penjete neobičnom uspinjačom, dok je drugi deo žičarom, a na kraju ste na oko 700m nadmorske visine. Sjajno je i za one koji vole da pešače, jer ima mnogo zanimljivih staza.

Suma Aqualife Park Kobe

Akvarijum se nalazi van grada, a oko njega je velika i veoma lepa plaža. U daljini se vidi Akashi-Kaikyo, najduži viseći most na svetu. Sam akvarijum je veoma interesantan. Zatvoreni deo je potpuno nestvaran sa stotinama komora sa najrazličitijim morskim stanovnicima. Deo na otvorenom nije toliko lep i čini se da neke životinje ne žive u idealnim uslovima. Ipak, ovaj izlet nam je omogućio da vidimo dva zaista prelepa budistička hrama u blizini – maleni Hankayama Genko i ogromni Sumaderacho, koji je faktički i muzej na otvorenom u kome ima mnogo veoma zanimljivog sadržaja.

View this post on Instagram

🐟🐠🐬🐳

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

Vissel Kobe

Ako ne pratite japanski fudbal, možda i ne znate da u Kobeu ima fudbalski klub. Klub je 2006. kupila Crimson grupa, matična firma kompanije Rakuten. Zvuči poznato? Rakuten je 2014. godine kupio Viber za oko 900 miliona dolara. Takođe, taj isti Rakuten je prethodnih 15ak godina kupio i razvio desetine online biznisa, a od 2017. godine je sponzor FC Barcelona.

Predsednik Rakutena je Hiroši Mikitani, milijarder koga svrstavaju u top 5 po bogatstvu u Japanu, rođen je u Kobeu i trudi se da uloži u svoj grad i pomogne koliko može. To ćete primetiti i po tome što je mnogo toga brendirano u Rakuten i njihove brendove.

U sklopu svega toga 2017. godine u fudbalski klub Vissel Kobe stigao je Lukas Podolski, 2018. je ugovor potpisao Andres Iniesta, a pre par meseci, posle nekoliko veoma uspešnih godina u SAD, stigao je i David Vilja.

I sve izgleda divno. Stadion pun, navijanje svih 90 minuta i sa strane gostujućih i sa strane domaćih navijača. Šalovi, dresovi, transparenti, poruke. Sve ono lepo, bez gomile ružnih stvari na koje smo navikli.

Ja sam iskoristio mogućnost da kao novinar uradim kratku priču sa ovim momcima, a gostoprimstvo koje sam iskusio kao gost možda najbolje ilustruje panorama u kojoj vidite da stojim bukvalno pored terena.

Luka

Kobe je i dalje velika luka, iako je to malo izgubilo svoj značaj danas. U luci možete naći natpis Be Kobe, koji je turistička atraktcija, a tu su i svetionik i muzej pomorstva u kome je pored redovne postavke i postavka kompanije Kawasaki. Nista nije spektakularno, ali je interesantno, a sve je tu na par desetina koraka jedno od drugog.

Ma dobro sve to… nego taj kobe beef.

Stvarno je dobar. Problem kad si stranac je što pokušavaju da te navuku na preskupe varijante gde 100ak grama govedine košta i preko 300 dolara. Nisam probao tu, ali sam jedno veče sa prijateljima i kolegama napravio dogovor da odemo u Steakland, jedan od dobro ocenjenih restorana koji su pritom dovoljno veliki da ne bi trebalo da bude problem da ugoste grupu (jer dosta restorana nije predviđeno za tako nešto). Tamo smo uzeli 4-5 različitih vrsta govedine iz različitih cenovnih rangova (od 20ak do 150 dolara), taman da svako proba sve i lepo klopamo. Izašlo je 50ak dolara po osobi, a zaista je sjajno iskustvo i gledati pripremu i degustirati, jer iako je i najjeftinije parče bilo sjajno, ona skuplja su zaista bolja. Čak ne bih znao ni da objasnim u kom smislu bolje – prosto, ukus se lagano menja i treba probati 😃

View this post on Instagram

🐂👌🏻

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

Kjoto – imperijalna prestonica

Do Kjotoa smo napravili jednodnevni izlet i žao mi je što nismo imali više vremena. Brzim vozom iz Kobea se stiže za manje od pola sata.

Obišli smo Fushimi Inari i prošli kroz hiljade narandžastih drvenih kapija, a nekako smo se uspeli popeti i do Kiyomizu-dera hrama jer je put dug i uzbrdo 😃 Iako je bilo kišovito vreme, zaista je bilo lepo iskustvo. Takođe, na oba mesta postoje info pultovi sa informacijama na engleskom što je pravo osveženje.

Oko ovih lokacija postoji cela ulica kojom se ide nazad, gde je mnoštvo ponuda za turiste od hrane do suvenira. Zanimljiva stvar je da isti suvenir košta isto na svim mestima gde se pojavljuje, a sama ponuda suvenira varira od objekta do objekta. Što se hrane tiče, ima svega, ali moja preporuka – probajte macha sladoled. Ne volim zeleni čaj, ali ovo treba da probate.

Osaka – veliki prljavi grad

Kada smo dolazili, u avionu sam čitao vodič za turiste. Prva rečenica o gradu u koji srećemo bila je “Perhaps not the prettiest city in the world.”

Uh… stvarno jezivo ružan grad. Ogroman (15 miliona ljudi) i prljav, a bez nekih stvarno zanimljivih sadržaja. Recimo, postoji naučni muzej, ali bio je zatvoren zbog rekonstrukcije. Sve suprotno od Kobea.

U Osaki smo proveli nekoliko dana, pred let nazad.

Istražujući šta bismo mogli da pogledamo, većina internet vodiča nam je sugerisala kao prve opcije da se uputimo u Kobe ili Kjoto. Osim toga, sugeriše se uveče odlazak u šoping distrikt Namba i Umeda. Bili smo jedno veče i izgleda kao loša verzija Time square-a sa desetinama hiljada ljudi koji svi idu negde, ali zapravo niko ne obraća pažnju na radnje, koje uglavnom uveče ni ne rade.

Gajba nam je bila u neposrednoj blizini Tsūtenkaku tornja, u starom gradu. Sam toranj je veoma zanimljiv jer datira još iz 1943. godine, a oko njega je kvart sa zanimljivim restoranima, radnjama, mini pozorištima. Toranj ima led osvetljenje koje menja boje u zavisnosti od meseca u godini, dok vrh tornja menja boje u zavisnoti od vremenske prognoze za naredni dan.

U blizini je Osaka zoološki vrt koji je veoma veliki, ali gde takođe postoji problem da je deo životinja u predivnim uslovima, ali da deo njih živi u baš teškim uslovima.

Nara

Jedna od stvari koje se preporučuju kao izlet iz Osake je Nara – park prirode u kome postoji niz budističkih hramova, galerija i muzeja, a koji je čuven i po tome što zajedno sa ljudima, oko 1200 srndaća slobodno živi. Potpuno su pitomi, često preslatki, a ponekad i malo bezobrazni.

Odlazak nije baš bio sjajno iskustvo jer nam je voz, nakon što smo iz Osake izašli u neku nedođiju bio blokiran sat i po, jer se stanicu nakon one u kojoj smo zaustavljeni neko bacio pod voz. Problem je što, ako vozovi ne rade, a dovoljno ste daleko, potpuno ste blokirani i nema opcija da drugim prevozom bilo gde stignete. Na kraju i kada je krenuo voz, nije nas odveo do kraja puta, a kako je to bio poslednji dan, bili smo veoma motivisani da stignemo, pa smo prepešačili nekih 4 km.

U tom procesu videli smo Heijō palatu, koja se takođe nalazi u Nari, koja je renovirana i još uvek ne prima goste, a koja je značajna jer je u 7. veku to bila imperijalna palata u kojoj je živeo Japanski car, a grad Heijō, koji je danas postao Nara, tada je bio prestonica.

Kada smo konačno stigli do parka, bilo je oko pola 4 popodne što je značilo da moramo da se ubrzamo jer se većina objekata zatvara oko 5. Među poslednjima smo ušli u Tōdai-ji hram, koji je zaista nestvaran, a u kome je niz ogromnih statua, Bude, i ostalih budističkih figura, najčešće zaštitnika.

Nakon toga smo slobodno šetali nekoliko sati parkom, gledali manje objekte i spomenike, koji se ne zatvaraju i igrali se sa srndaćima.

View this post on Instagram

Drugar.

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

 

Zaključak:

Dolazeći iz Srbije, izricanje sledeće tvrdnje zvuči čudno, ali veoma mi je snažan utisak da je Japan gubitnik tranzicije. Iako je nesumnjivo da je njihova uloga od pedesetih do 2000. u tehnološkom razvitku bila ogromna, sada mi se čini da to nije slučaj. Bukvalno, dok je zadatak bio da se nešto što naprave drugi smanji, ubrza, pojeftini, to su radili bolje nego bilo ko drugi, ali sada (od 2000.) kada se igra promenila, čini se da su ostali sa pogrešne strane reke. Ni zatvorena kultura okrenuta isključivo sebi neće u tome pomoći.

Drago mi je što smo bili, videli smo neke sjajne stvari, i potvrdili sebi da je Japan planeta za sebe. Nisam siguran da mi se ta planeta dopada, ali nemam dovoljno dobar uzorak da bih taj sud i definitivno doneo.

View this post on Instagram

👩‍👧‍👦

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: