Da li imate preko 18 godina?

Hipsteri u Srbiji

Kako se ovaj termin odomaćio u sredini koja nema nikakvih uslova da ga gaji, a potom pretvorio u estetsko-sociološku psovku?

Kada se na internetu priča o glupostima koji ljudi kače na fejsbuk, na vrhu liste uglavnom stoje fotografije beba, albumi sa Tajlanda i kvizovi koji ti govore koja si Dizni princeza. Ipak, lokalno iskustvo pokazuje da srpski živci detoniraju kad devojka sa velikim grudima napiše ne znam spojeno, kad ti političari govore gde da letuješ, i što se mene tiče, kad ljudi neprecizno definišu društvene fenomene. Na primer kad se gentrifikacija i klasno raslojavanje zovu festival kreativnosti.

Prošle nedelje, neko se internetu pohvalio da je posetio novo hipstersko mesto u gradu – prodavnicu sladoleda “Crna ovca”. Podrugljivi zadah ove reči nije nikakva novost, ali šta je to u jednom simpatičnom i ni počemu pretencioznom ugostiteljskom objektu što je izazvalo ovako promašenu definiciju? I kako se uopšte ovaj termin odomaćio u sredini koja nema nikakvih uslova da ga gaji, a potom pretvorio u estetsko-sociološku psovku?

Davne 2006, prvi put u životu našla sam se u jednom od dva administrativna centra hipster kulture – londonskom Shoreditchu. Između prodavnice ploča Rough Trade Records i par nekih second hand šopova sedeli smo za drvenim stolovima, jeli burgere koje je pravio neki istetovirani, bradati tip i pili pivo. Oko nas su crikulisali ljudi koji su izgledali trendi, a nesvesna pojma hipster, reagovala sam intuitivno, bez presije da u par cipela upisujem dodatno značenje ili bilo koga smeštam u neki kontekst.

shore2

Shoreditch

U godinama koje su usledile, veliki brendovi poput Topshopa i H&M-a radili su danonoćno da ekstraktuju esenciju novog kula, ispolivaju je po svojim kolekcijama i omoguće svima da izgledaju kontrolisano neuredno. Neminovno, već negde 2009, biti hipster prestalo je da bude hip. Kako to obično biva, mejnstrim je kidnapovao underground i ostavio ga tamo gde ga je i našao – da se preporodi. Međutim, budući da biti hipster nikad nije značilo biti deo neke supkulture, sa unutrašnjim vrednostima koje je trebalo prilagoditi novoj realnosti, tranzicija u neke nove okvire modnog i životnog stila se nikada nije desila. Hipsteri se ni za šta i ni protiv čega borili, samo su im se tesne farmerke sviđale više od širokih, a neko je to nekako nazvao.

Veliki broj predstavnika ove neuhvatljive kategorije u razvijenom zapadnom svetu uspeo je da uhlebi naziv koji su im drugi dali. U društvima gde se javilo zasićenje ogromnim trgovinskim lancima i gigantskim brednovima, otvorilo se polje za ručno-rađeno, lično, ograničenih komada. Zašavši u svoje tridesete godine, pokrenuli su svoje biznise ili našli način da u ogromnoj ekspanziji blogovske kulture unovče svoj osećaj za kropovanje fotografija plaža i francuskih buldoga. Negde u isto vreme kada je neko Crnu ovcu nazvao hipsterskom, Mashable je objavio i zvaničnu umrlicu pojmu hipster i rođenje novog pojma – yuccies.

Kada je ovaj socijalni fenomen u svetu uveliko sazreo i promenio svoje društvene parametre, hip po hip, odomaćio se i u našem, srpskom, mejnstrim diskursu. Izvitoperen, naopak i na kraju, u širini nepovezivih kategorija koje povezuje – besmislen. Odjednom, sudeći po komentarima nehipstera, hipsterska mesta su pokrivala sve od 20/44, preko kompletne Savamale i svakog kafića u gradu koji nema stolice iz Forme Ideale, do svake kafe popijene na donjem Dorćolu i Drugstora. Na ovoj mapi, našli su se ugostiteljski objekti koji okupljaju predstavnike dvadeset osam različitih odevnih stilova, starosnih doba, životnih aspiracija. Od zakletih klabera, preko nekadašnjih fanova Silikonske doline koji su rafinirali svoje ormare do ljudi koji samo žele ceđeni sok bez dodatog šećera. Ipak, postojalo je nešto zajedničko za sva ova mesta što je ubadalo tu jednu nervnu tačku. Ljude koji su želeli da budu kul.

20141112_BA_Grobnica_NK-5

Onima koji su godine proveli u izolaciji, sa ograničenim sredstvima za putovanje i konzumiranje sadržaja koji su za njihove vršnjake svakodnevica zameralo se što žele da se osećaju delom sveta. Navodno, to ih je činilo folirantima koji samo slepo kopiraju svetske trendove i izigravaju Kreuzberg na Zelenom vencu. Konfuzna crta u netrpljivosti ogledala se u činjenici da bi ti isti ljudi drage volje posećivali evropske gradove i fotografisali sve što im je lepo za oko. Međutim, po povratku u Beograd, pravila su se menjala. Pored osude posetioca ovog zaista širokog dijapazona mesta, lokalima sa dizajnom enterijera koji prati neke svetske tokove automatski je pripisivana kriminalna pozadina – jer ko u ovoj zemlji ima mogućnosti da uz pošteni rad, na dobroj lokaciji otvori nešto što pristojno izgleda? Tradicionalno srpsko-babski ova manje upicanjena nazivana su – narkomanskim, ali reč hipster svojom čudnom leksičkom magijom odjednom je objedinjavala i MDMU i after i Pržionicu i namunjene ribe sa zavezanim košuljama oko struka.

Ipak, pokazalo se da problem zapravo seže dalje od od čisto pojavnog i, u biti, tiče se osećaja nepripadnosti, u najvećoj meri – klasne.

U domaćim opisima hipstera, obavezno je stajala stavka da je u pitanju student nekog od umetničkog fakulteta koji stvara naizgled složenu, a zbilja ispraznu umetnost i noćima divlja po klubovima, dok to neko drugi finansira. Hipster u kontekstu surove srpske realnosti predstavlja finansijski privilegovanog, onog koji nije suočen sa raljama života, te izigravanje razvijene Evrope u ekonomski devastiranom okruženju predstavlja fantaziju uvredljivu za sve one koju ne mogu da je ižive. U vreme kada su hipsteri i dalje nosili “babine džempere”, ovaj znak u dubokoj podsvesti se čitao kao neukusan u svetlu svih onih koji staru odeću nisu nosili iz modnih pobuda. Neopterećenost novim i skupim čitala se kao privilegija onih koji novo i skupo mogu da priušte, ali ne žele. Budući da su po inerciji svi hipsteri smeštani u kategoriju razmažih potomaka nekadašnje elite, prema njima kanalisana je mržnja obespravljene i onemoćale bivše srednje klase prema buržoaziji.

24

Međutim, prezir nije dolazio samo iz osećaja ekonomske neprivilegovanosti, već jednog opšteg utiska da se hipsteri kreću u krugovima u koje ostatak mase nije pozvan. Plakati, fejsbuk eventovi i zavučeni prostori često su autistično komunicirali sveden broj informacija, šaljući poruku ko razume shvatiće, što je izazivalo osećaj inferiornosti i kod onih bolje situiranih.

Sa ideološke tačke gledišta, hipsteri su odavali utisak Marije Antoanete koja viče “Dajte im kolače iz Maksija”, izazivajući prezir kod onih koji nisu razumevali da im Versaj ne pripada, već da ga skvotuju dokle god mladost to dozvoljava.

Ova uslovna bezbrižnost i lagodan odnos prema životu otelotvoreni u žurci koja nikad ne prestaje i galeriji koja se nikad ne zatvara u najvećem broju slučaja je ipak kratkog daha. Za razliku od Njujorka gde kul ima svoju tržišnu cenu, a samim tim i niše za prodavnice ručno rađenih pertli ili spremnost velike modne kompanije da plati kuriranje instagram naloga, budućnost za srpskog trendsetera je daleko manje udobna i glamurozna. Nazivati rad u srpskoj advertajzing agenciji ili crtanje grafita na zidu seljačkog kafića kreativnom industrijom podseća na ono kad novinari žute štampe noćni život na Savi porede sa Ibicom. Kada se završe studije, a cimeri poudaju i požene – realnost za one sa diplomom umetničkog fakulteta i istančanim osećajem za trend koji tek sledi ostvaruje se u svojoj punoj korporativnoj realnosti, kroz frajštendovanje logoa kisele vode ili puštanje muzike na gotivnoj svadbi.

Srpski jezik bogat je rečima koji i naše bake i deke znaju šta znače. Oni koji bezglavo hrle da se nafrakaju krpicama koje još niko ne nosi zovu se žrtve mode. Oni koji radije životare, nego doprinose sopstvenom i kolektivnom zovu se bonvivani. Oni koji stvaraju umetnost koja se temelji na banalnim promišljanjim zovu se šarlatani. Oni koji biraju da se ne suoče sa kontekstom u kom žive Platon naziva političkim idiotima. S druge strane, kategorizacija nespojmljivih pojmova služi da ljude i fenomene smesti u kutije na koje se lepe nalepnice, a onda odbacuju bez promišljanja. Pored toga, hipster već dugo vremena, a pogotovo u Srbiji jednostavno – ne znači ništa.

Lajkuj:

Komentari:

  1. papapara says:

    dobar tekst, trebalo se jos dalje otici i uhvatiti vreme `modsa` najpre zbog stila oblacenja

  2. SacuvajMeISakloni says:

    Zaista izuzetno nekvalitetan tekst.

  3. vazdanesto says:

    Kakva omladina – takav i hipsteraj.
    Ovo kažem tj. tipkam s iskrenim žalom, razumevanjem i saosećanjem za te unesrećene generacije koje uglavnom nigde van svog rodnog grada nisu bile, ništa van svog sokaka nisu videle i ništa osim svoje avlije ne znaju.
    Uzevši u obzir Našu Situaciju i okolnosti, koje su suštinski, a naročito za baksuze rođene od npr. ’85. do ’05., veoma slične životu na nekakvom izolovanom ostrvcetu na kojem, očekivano, najbolje uspeva lepeza fobija, od čega najviše ksenofobija i homofobija (a samim čudom još uvek nema mnogo zabeleženih slučajeva beba rođenih sa po prstom-dva viška i drugim čestim ostrvskim hromozomskim varijacijama), dakle, ne čudi što se kod nas još uvek ne viđaju bosi, bradati lumbersexual likovi, koji parkiraju svoj unicycle na ulazu u Apple prodavnicu (kao na onoj divnoj i već legendarnoj fotki).
    S obzirom na pomenute generalne uslove u nas, čini mi se da domaći hipsteraj nikada i neće stići te dekadentne, belosvetske hipster-trendove, zapravo,neće se zasigurno razvijati na isti način i tom brzinom. Možda će sada, kad se najzad pre koju godinu pojavio, naš hipsteraj prešišati sve druge jer: necessity is the mother of invention.
    Odavno je naš Mile Hipster provalio da je najjeftinija varijanta za nameštaj – kupovina paleta. Ne zato što su posebno lepe, već zato što su džabalesku tj. jedine su priuštive, a i modeliraju se u šta ‘oćeš najbrže i najlakše na svetu. Sad… da li su, da prostite, reclaimed, recklirane, brodske ili nove… to već nije našem Miletu faktor, kao što jeste njegovom pobradimu Najdželu Hipsteru. Kod našeg Mileta su stolice ljupko rasparene jer ih je tako sakupio život, a ne dekorater.
    U tom smislu, kao najveću razliku između belosvetskih i domaćih pripadnika ove grupacije vidim – sve, ali najviše ipak generalni standard. Iole pošten svetski hipster se teško može videti bez najmodernijih tj. najnovijih gedžeta, koje naš svet i dalje teško može da si priušti.
    Inače, zanimljivo mi je i to što su i pankeri i metalci i skejteri i darkeri…i svi ostali – ponosni na subkulturnu grupu kojoj pripadaju i rado sami sebe nazivaju pankerima i metalcima itd..
    Samo hipsteri ne mogu da podnesu kad ih neko nazove hipsterima.
    To mu dođe kao neka grozna uvreda, koju po pravilu odbacuju s ekstremnom indignacijom i gnušanjem.
    Nakon čega obično besno odlaze u najbližu šumu, da obore stablo i istešu sebi gramofon ili par cipela.

  4. Milica says:

    Tekst je takav da se na prvi pogled stice utisak kako su bar nabrojani svi momenti na osnovu kojih neko nekog identifikuje kao hipstera i mrzi ga zbog toga, ali cini mi se da nedostaje nekolicina vaznih.
    Komunikaciona (kemp) autisticnost hipsterskih priredbi i dizajna, klasna pripadnost (bilo da su u pitanju pripadnici elite ili token pripadnici nizih klasa koji igraju po pravilima coola i obicno spremnoscu na “prestup” nadoknadjuju manjak u zaledju), neprestana zurka i slicno, jesu momenti koji iritiraju odredjeni broj ljudi koji su, uglavnom, 1/1 loosers.
    Na drugoj strani, medjutim, spoj povlascenog pristupa medijima i ne/vladinim budzetima, upadanje sa te medijsko-finansijski povlascene pozicije u druge potkulture/scene i arbitraza u okviru istih uz cesti ironijski otklon, odnosno tendencioznu nezainteresovanost za principe tih potkultura/scena (“culture vulture” pozicija), predstavljaju nesto sto izaziva otpor prema hipsterima kod ljudi koji inace nemaju nikakav problem sa bilo kakvim i bilo cijim klasnim pripadnostima, zurkama i autisticnostima, dokle god su u “svoja” 4 zida. :)))
    Autisticnost je tu nacelno najveci problem jer je sami hipsteri cesto izdaju i, na sebi svojstven nacin, istupaju prema ostatku sveta sa raznim osudama da bi se zatim krili iza nekakve kemp nezainteresovanosti.
    I citava ta situacija nije nikakva novost ni za Beograd ni za manje gradove u Srbiji, a ni za vece svetske gradove. U svakom vremenu postoji ekipa mladih i malo manje mladih koji su povlasceni i koji iz te pozicije pokusavaju da sire svoj kulturni uticaj, obicno u pozi nezainteresovanosti. :)

  5. Mara says:

    Ne znam ja koji hipster zivi taj privilegovani zivot. Svi ti nasi hipsteri su ljudi koji zele da prate trend a nemaju pare da bi ga pratili pa su se dokacili najjeftinijeg popularnog stila. Hipsteri nikada nisu labelovani kao burzuji jer hipsteri nikad nisu prihvatili burzuje.

  6. Lena says:

    Meni je ovaj trend bolji od svih, drago mi je kada vidim te pokušaje hipsterskog života, nekoga ko nije nikada putovao, ko nikada nije ni video takav način života, drago mi je jer se nadam da će ga to navesti da uči o ekologiji, recikliranju… da će ga baš ovaj trend udaljiti od svih onih gnusnih i bahatih trendova koji su harali i kolali našom zemljom u proteklom periodu.

  7. DJ Deki says:

    “Neopterećenost novim i skupim čitala se kao privilegija onih koji novo i skupo mogu da priušte, ali ne žele…”

    Na momente tekst zaista pogađa suštinu hipsterizma, bar u lokalnim okvirima. Klasna analiza jeste ključna: način na koji se privilegovani status odbacuje/ironizira jeste ono što vređa lošije-stojeće slojeve društva, čak više nego klasično “pišanje po sirotinji”. Ne zaboravimo da ljudi koliko god siromašni bili zadržavaju određenu meru ponosa, pa je snishodljivost i patroniziranje (sažaljenje zapravo) za njih gore od direktne uvrede.

    “Ova uslovna bezbrižnost i lagodan odnos prema životu otelotvoreni u žurci koja nikad ne prestaje i galeriji koja se nikad ne zatvara…”

    Privilegije imaju još jednu dimenziju koja prevazilazi materijalne uzuse i prelazi na polje senzibiliteta. Hipsteri su skloni da slave “dete u sebi”, da zadržavaju pred-pubertetsku i infantilnu osecajnost u svojim 20im i 30im, jer su toliko zaštićeni da ne moraju da odrastu. U okruženju radničke i niže srednje klase odrastanje se dešava vrlo rano i surovo. a kičma počinje da puca već u tinejdž godinama kada se mora poneti teret preživljavanja.

    Ključno pitanje po meni je zašto hipsteri ne mogu otvoreno da uživaju u svojim privilegijama, čemu služi sva ta mimikrija i foliranje? Ako se radi o prevazilaženju osecaja krivice, zar nije bolje to učiniti kroz donacije, pomaganje i zbrinjavanje onih koji su socijalno ugroženi, nego nošenjem pohabanog vintidz sakoa iz second hand-a?

Ostavite komentar:

Slični članci: