Da li imate preko 18 godina?

Evo kako je “počeo moj život u 30. godini” u sred pandemije

Na rastanku sa prijateljicom u petak uveče potvrđujemo dogovor za sutra: “Nemoj da se uspavaš!”, “Zovi me čim se probudiš!”, zatvaram vrata i ležem u krevet, ipak je 10 sati uveče, a sutra se mora ranije ustati i ići… na pijacu.

Tako je, ja sam ta osoba od 30. godina i nekoliko dana preko, koja petkom veče uz domaću… Domaći! čaj kuje planove za vikend – prvo ćemo izjutra na Bajloni pijacu, sednemo u Koffein, pa posle možemo do Gročanskih Vinograda ili u Kabinet na neki lep ručkić. U nedelju je prva trka Formule 1 u sezoni, to se ne propušta. A i nedelja je nekako dan za kuliranje i nemrdanje iz kuće. Tako izgleda moj savršeni vikend u 30. godini.

Kad sam postala baba? Ne znam. Znam samo da ovih dana se budim pre alarma, gutam šaku vitamina, ozbiljno se posvećujem svojoj ishrani – i to ne više samo zbog težine, već zbog nemogućnosti da moj stomak svari sve što sam nekada bila u stanju da u njega utrpam, a svaki mamurluk mi je gori od prethodnog, zato radije naručujem kiselu vodu nego pivo, kada sam u restoranu. Za rođendan me najviše raduju poklon vaučeri – od vaučera za drogerije, do vaučera za masažu, idealno za izolacionu kapsulu – mada nisam sigurna šta bih radila u toj silnoj tišini, verovatno pravila neke to do liste, što verovatno nije poenta ove vrste opuštanja.

Na moj rođendan prošle godine je bio zabeležen prvi slučaj korone u Srbiji, pa je u skladu sa okolnostima izostala i proslava. Naredni rođendan – 30. sam dočekala u kućnoj izolaciji, dok je moj verenik (koji zbog te iste korone mi nije postao muž) skidao temperaturu i ispijao petu kutiju antibiotika, pokušavajući da izleči upalu pluća izazvanu koronom.

Nisam baš zamišljala da će mi ovako život izgledati u tridesetoj, ali s obzirom da prethodna dva rođendana nisam proslavila može se reći da sam mentalno ostala negde na 28. pa sama sebi i dalje praštam omašene rokove na poslu i činjenicu da nekim danima izlazim iz kuće samo zato što moram da prošetam psa i da me nije sramota što to radim (i o tome javno pišem) – u pidžami.

Kako sam ponosna vlasnica pravnog lica registrovanog u APR-u i “sama svoja gazdarica” imam mali luksuz da dremnem popodne ili zakažem manikir u sred radnog dana, sa kog se bez blama uključim i na telefonski sastanak, ali taj luksuz prati i gomila neprospavanih noći zbog priprema tenderske dokumentacije, poreskih dugova, jurcanja za neplaćenim fakturama, jednom rečju – odrasli život.

Moji dani su šareniš: ima dana kada se osećam kao najveća boginja-kraljica-jebenog-univerzuma ali i dana kada se pitam kako uopšte funkcionišem i da li išta od ovoga što radim ima smisla, kao recimo danas. Apsolutno izmrcvarena od ogromne količine nagomilanog posla proveravam svoje to-do liste kojima se ne nazire kraj, proganjaju me obećanja koja sam dala (“dada, završiću to do kraja radnog dana”) a sve što želim da uradim je da legnem i da još jednom izbindžujem sve sezone serije Big Bang Theory. Ovo su godine u kojima nemamo vremena da isprobavamo nove serije, već se držimo proverenog sadržaja.

Pre samo par godina sam mogla da prolongiram obaveze do poslednjeg trenutka, znajući da uvek mogu u 10 uveče da sednem, skuvam galone kafe i da klijenta gotov posao dočeka na mejlu ujutru. Sada sam u 10 uveče sposobna samo uspešno da zaspim.

Uvek sam se smejala ljudima koji bi na pitanje da li žele kafu rekli da im je prekasno. Mislim, šta ima da bude prekasno za kafu?! Odgovor na to pitanje je bio poklon koji sam dobila za 30. rođendan od sudbine lično. Ne mogu više da se nalivam kafama i tako obezbedim svež um i snagu da izguram dan do kraja, ta kafa radi sad samo na moj digestivni trakt. Energetska pića mi pomognu, ali se neretko zanesem pa omašim dozvoljenu dozu i onda mi lupa srce, ali su zato (wait for it…!) napici sa visokim sadržajem minerala oni koji me rade. Možeš da ih popiješ dosta, imaju malo kalorija (da, u tim smo godinama gde brojimo svaku kaloriju), osveže te, i – pogotovo od 6 popodne pa na dalje – daju ti energiju da “završiš još samo par tih mejlova”. I iskreno, ono što je meni važno – jedna tableta dnevno manje koju treba da progutam.

Samo jedna flašica Aquariusa Water+ zadovoljava čak 30 odsto dnevnih potreba za cinkom, odnosno magnezijumom, ne sadrži veštačke arome i sa svega 14 kcal na 100 ml proizvoda spada u niskokalorijske napitke što ga čini pogodnim i za one koji vode računa o ishrani.

Zapravo, kada se osvrnem – poslednje dve-tri godine ja zapravo više nego ikad vodim računa o ishrani, treningu i zdravlju. Pored kreveta imam odštampan kalendar na koji svaki dan upisujem da li sam lepo jela i da li sam trenirala. Merim se svakog jutra, dan započinjem zdravim doručkom i svakog dana mi je cilj da se do večere ne usvinjim nekom hranom za poneti. Ako to ipak uradim, gledam da sebe ne ubijam u pojam, već da sutradan budem bolja. Dobrim nedeljama trčim 20 kilometara, lošim danima ne pređem 200 metara. Ako zaređam nekoliko dana bez treninga, krivica će me poterati i na dva treninga u toku dana, a tih dana je posebno važno da uzmem dovoljno magnezijuma, u suprotnom ću sutradan provesti u krevetu i patiti za vremenom kad sam imala poslodavca i mogućnost da otvorim bolovanje.

Tridesete, ako pitate Darkvude su godine u kojima život počinje, ako pitate moju tetku koja je astrolog – reći će vam da se tu nešto dešava sa Saturnom pa da su zato tako prelomne godine, ako konsultujete bilo koga sa strane – daće vam svoju viziju koliko odrasli, sposobni, utrenirani i mršavi treba da budete u tim godinama. Koliko bora je dozvoljeno i kako su bubuljice nedozvoljene. Kako treba da radite i koliko definisanu viziju o karijeri treba da imate. Kakav prsten treba da vam je na ruci i koliko embriona u materici.

Ako konsultujem malu Mašu, zapisi iz njenog dnevnika svedočiće o tome da se ona ne sekira mnogo i da je njen plan da osnuje porodicu tamo negde kad ostari tek, u 27. godini života! Hejj! Kad ostari!  Sa 27 sam počela da plaćam privatno zdravstveno osiguranje, odlazim redovno na godišnje sistematske preglede. Godinu dana kasnije sam otvorila i štedni račun. Iste godine sam otvorila i firmu. Za malo i da se udam. Ali sve u svemu – dobro je. Nije loše. Nekad su možda stvarno samo krive godine na koje se navikavam, a vala i one na mene.

Nekad, kao danas, jednostavno postoje loši dani. Kada se sve naređa i kada ti deluje da nemaš nikakav mehanizam da se sa time izboriš. Ali tada, potrebno je da naučiš da se odmakneš malo, da sagledaš šire od ovog sata i dana. Prilegneš pored tog pasića na kauču, pustiš omiljenu seriju i sačekaš novi dan.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: