Estradna štampa u socijalističkoj Jugoslaviji: slučaj TV Novosti

Ako ste i vi među onima koje hipnotički privlači šareniš naslovnih strana časopisa na štandovima trafika, sigurno vam je poznata situacija nemog dvoboja sa prodavcem štampe. Kada vas sudbina putnika u gradskom prevozu nanese da se ukopate za duže vreme baš ispred neke trafike, i vi se odate svojoj strasti iščitavanja naslova bez konkretne ideje da nešto pazarite, primetićete da vas iskusno oko prodavca od nekog momenta dobrano snima i da ste blago rečeno već kategorisani u imaginarnom katalogu potrošača. “Ovaj neće ništa da kupi” – kao da se glasno čuju misli koje se sve više i potvrđuju vašim maksimalno ozbiljnim pregledavanjem ponude. Dok se naslađujete prelećući najave članaka, uporan pogled prodavca vas prati do ivice štanda, kada se uz uzdah konačno okrenete da vidite da li će taj nikad dočekani prevoz stići.  Dvoboj je završen i vi se povlačite. 

Dobro sad, poneki časopis se pazari tu i tamo, ali kako kupiti časopis trivijalnog karaktera – na primer estradni, iako je beskrajno zanimljiv? Pa to je jasan znak kojoj društvenoj grupi pripadate, kakva su vaša interesovanja i životni stil. A opet, teško je odoleti raspuštenosti koju takvi časopisi nude, promovisanju lične perspektive kao jedino merodavne, nedostatku formalne etike i saosećanja, uživanju u tuđim manama i kakvim već sve ljudskim nesavršenostima kojima nas tako štedro obasipaju. Šta traže od nas zauzvrat? Možda da priznamo pripadnost svetu koji nam nude po pristupačnoj ceni? To je ponekad zaista mnogo, međutim utešna nagrada je da im se možemo prepustiti do mile volje u zubarskim ordinacijama i frizerskim salonima, a onda bez stigme uživati u tuđim svetovima i smejati se raznim pogledima na život koje ne smatramo svojima.

Što se mene tiče, lični konflikt po tom pitanju sam sa velikim zadovoljstvom razrešio tako što sam na ime istraživanja folk scene u socijalističkoj Jugoslaviji otišao u gradsku biblioteku i odao se nekritičkom uranjanju u sve ono što bi se moglo smatrati estradnom štampom iz prethodnih decenija. Prvi izbor su mi bile TV Novosti.

Iz bibliotečkog kataloga se odmah videlo da su TV Novosti dugovečan časopis sa prvim dostupnim brojem iz 1966.  godine. Od svog osnivanja časopis je posvećen pre svega televiziji i televizijskom programu, ali nešto ranije od eksplozije pojma estrade kakvom je danas doživljavamo. Međutim, na TV tematiku se lako i prirodno nadovezuju članci o poznatim ličnostima koji su iza ili ispred ekrana, sportistima, glumcima, pevačima i pevačicama i o čitavom svetu onoga što bismo u dobronamernoj interpretaciji svrstali pod terminom radio i televizijska kultura. Sam TV program koji bi trebalo da bude razlog postojanja  nekako se nalazi na kraju časopisa, i ruku na srce potpuno je nezanimljiv u odnosu na sve ostale divote kojima vas uredništvo časti dok ne stignete do suvoparnih informacija o kanalima i do detaljnih prikaza njihovih satnica.

Ipak, ako malo manje dobronamerno ocenimo sadržaj, imajući na umu termin šou-biznis – možemo lako svrstati TV novosti u estradnu štampu. A šta su estradna štampa i estrada uopšte? Muzička scena propagirana od strane medija gde ta scena ima problematičan, često nizak kvalitet? Ili praćenje neprekidnog defilea onih koje mediji čine poznatima, i to sa akcentom na popularnoj muzici? Sam pojam estrade je etimološki vezan za francuski termin koji označava podijum, binu ili scenu za nastup, pa u tom smislu sve ono što mediji izbacuju u prvi plan stvarajući svojevrsnu pozornicu savremenog doba kojoj smo izloženi kroz razne medijske kanale, nekada i mimo svoje volje, moglo bi se verovatno smatrati estradom. Jasno je da je sam pojam evoluirao i da u je u početku bio korišćen u manje pežorativnom kontekstu, za izvođače i muziku kojoj je priznavan i kvalitet i status.

Bilo kako bilo, ovaj časopis kao da idealno odgovara profilu mrzovoljnog junaka sa početka teksta. Njega naravno zanimaju svi mogući tračevi i zakulisne priče o zvezdama i zvezdicama na medijskoj sceni, ali bi radije da ne kupuje takvu štampu. I eto, pod izgovorom zainteresovanosti za TV program nekako dobije i trivijalne sadržaje u svim duginim bojama, a može se i dalje busati u grudi i javno smatrati imunim na petparačke teme. Divota!

Broj 340, iz zlatnih sedamdesetih, za nedelju od 2-9. jula 1971. na naslovnoj strani ima jedno šašavo i nasmejano devojče koje zrači radošću, u stvari mlađanu glumicu Svetlanu Bojković koja nešto kasnije uz mnogobrojne fotografije priča o izazovima svojih uloga. Najave članaka predvodi jogunasti naslov “Čim svane ja u butik” koji obećava u dubinama časopisa malo intime sa Lepom Lukić, definitivnom kraljicom folk scene u to vreme. Ipak, na prvim stranama nas dočekuje veliki intervju sa Đorđem Marjanovićem – “Božanstvo sa prvog sprata”. Dalje u tekstu novinar se ne libi da poznatog pevača pored božanske okiti i titulom viteza zabavne muzike i tu je već jasno koja muzika ima prednost i pravo građanstva u socijalističkom društvu. Zabavnjaci se tretiraju sa poštovanjem i kao deo zvanične kulturne produkcije dok su narodnjaci izgleda u nekom drugom šeširu. Veliki muzički rat kreće od prvih strana na zadovoljstvo našeg istraživača upravo te tematike i predstavlja kamen temeljac poznate podele na zabavnjake i narodnjake koja je stvarala nepremostiv jaz u odrastanju tolikog broja generacija. U intervjuu sa narodnjakom Hašimom Kučukom-Hokijem važno je napomenuti da je u pitanju grafički radnik koji je postao popularan zahvaljujući pevačkim sposobnostima, verovatno da bi se istakle prednosti socijalističkog društva čak i za niže slojeve stanovništva.

Beba Selimović, intepretatorka sevdalinki, ima solidan tretman ali treba imati u vidu da ona izvodi pesme koje se smatraju izvornim. Beba ima priliku da se prikaže u privatnosti svog doma, da predstavi neke od svojih kulinarskih specijaliteta ili da pokaže kakvo cveće gaji u dnevnoj sobi. Najavljeni intervju sa Lepom Lukić pod naslovom “Neobavezno” pokazuje svu šizofrenost koncepta u kome je najpopularnija pevačica ujedno i predmet podsmeha. Pitanja poput -Kakve ste škole završili?, -Gimnaziju, -Celu? i slična verovatno imaju zadatak da nekako normalizuju stid koju bi prosečan građanin trebalo da oseća pred time što uživa u muzici niskog kvaliteta i lošeg pedigrea. Poznavaoci publiciteta znaju da je predznak često nebitan u medijskoj izloženosti i moguće je da je prepredena Lepava Mušović svesno igrala tu igru sa novinarem, predstavljajući sebe kao pomalo glupu i neobrazovanu ali nekako popularnu među narodom. Dalja pitanja poput –Preskočimo kvalitet, hajdemo o zaradi, već govore o blagoj zavisti koju je kulturna javnost osećala prema interpretatorima popularne narodne muzike. U rubrici pitanja čitalaca koja nikako nije među glavnim odgovara Silvana Armenulić, još jedna folk mega zvezda iz tog perioda, obećavajući da će poslati potpisane fotografije odabranim srećnicima i stišavajući strasti oko slučaja “Žika struja”. Naime za doček nove 1971, automehaničar iz Kragujevca poznat pod tim nadimkom, pucao je u televizor jer ga je pogodila sada već legendarna Silvanina pesma “Šta će mi život bez tebe, dragi” koja je emitovana u okviru novogodišnjeg TV programa. Pored toliko hrane, pića i razdraženosti od prazničnog veselja, još uz vatreno oružje pri ruci, narodnjački fitilj je zapalio građanske norme i rasturio ih u paramparčad.

Za zabavu i razbibrigu tu je nagradna igra i modni kutak, zatim strana sa seksi humorom i strip o naličju Holivuda. Intervjui sa glumicama Svetlanom Bojković, Evom Ras i Milenom Dravić, pa onda članci o Kirku Daglasu i Čarltonu Hestonu, kao i o zvezdama serije “Gradić Pejton” uspešno konstruišu profil građanina sveta koji na ravnoj nozi prati domaća i svetska ostvarenja kako su Jugosloveni sebe s punim pravom doživljavali. Ako na sve to dodamo krimi priču i feljton o Salvadoru Daliju, estrada kakvu su promovisale TV novosti deluje kao program javnog servisa koji ćemo iz ove perspektive možda dostići u nekom desetogodišnjem planu razvoja i koji je koliko raznovrstan i bogat, toliko i prilagođen raznim kategorijama čitalaca.

Na stranici Yugopapira možete pogledati detaljan novogodišnji program iz 1964. godine. 

Stvari postaju još zanimljivije ako se točkić na upravljačkom pultu vremeplova okrene dalje u prošlost. Broj 55. iz januara 1966. prosto osvaja petparački lošim kvalitetom papira i grubošću štampe koja samo što se ne mrvi pod rukama kao i daleko skromnijim brojem članaka u poređenju sa svojom naprednom braćom iz budućnosti. Po pitanju sadržaja, stvari stoje drugačije. Boje folka brani Esma Redžepova koja je održala koncert u Beču uz direktan prenos TV Zagreb. Zlatni ciganski melos je trijumfovao i kod Tita i u svetu, i ne čudi što je Esma u svojoj dugoj karijeri zaslužila da bude kulturni ambasador svoje zemlje, te što su svetski mediji objavili članke povodom njene smrti 2016 godine. Ipak osim kraljice cigana, od pravovernih kafanskih izvođača nema ni traga, i izgleda da se u to vreme narodna muzika se još nije pošteno ni ispilila iz krčmi i sa vašara. Ako izuzmemo poneki film crnog talasa koji možemo da prizovemo u sećanje, očigledno je da narodnjacima nije bio posvećen značajniji prostor u medijima. Bilo kako bilo, sam folk očigledno nije smatran ni kao korov na medijskom nebu i nijedan članak ne najavljuje kasniju eksploziju interesovanja ili popularnosti ovog fenomena. Naslovna strana posvećena je Gitarijadi na beogradskom Sajmu, sa mnoštvom fotografija razuzdane prestoničke mladeži. Čitava atmosfera sa te muzičke svečanosti kojoj se možemo diviti na duplerici časopisa služi kao još jedan podsetnik na crni talas i legendarni film “Kada budem mrtav i beo”.  Prilično je lako zamisliti Džimija Barku kako biva ismejan na nekom sličnom skupu Vokalno-instrumentalnih sastava zbog svog provincijalnog porekla i statusa marginalca (da ne pominjemo uz to i nedostatak talenta). Jasno je da se radi o mladoj i poletnoj kulturi koja je okrenuta budućnosti i koja nema sluha za sopstvene protivrečnosti.

TV kanala je bilo ukupno jedan i taj jedan javni kanal je zavređivao silne analize, pa je u ovom broju izrečena pohvala TV dnevniku ali i konstruktivna kritika. Ako takav stav uporedimo sa današnjom pasivnom rezigniranošću nad dejstvom medija nije daleko zaključak da je javnost u to vreme izgleda daleko više i aktivnije učestvovala u oblikovanju svoje stvarnosti ili je bar imala utisak da se može daleko više i bolje. Najava umetničkog klizanja na TV i intervju sa Samijem Dejvisom, američkim glumcem, o njemu i protivrečnostima u njegovom crno-belom braku jasno poručuju da treba proširiti vidike i razbiti predrasude. Vesti iz Holivuda nas obaveštavaju kako su slavni dočekali Novu godinu a uz listu kandidatkinja za nagradu Oskar tu je i poster Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona na poslednjoj strani, što nam sve svedoči o širom otvorenim vratima socijalističkog društva kulturi zapada. U jednom od narednih brojeva nalazi se i vest o gostovanju naših džez trubača u SSSR-u pa možemo videti da su naši stari umeli i da iskoriste situaciju i budu nezvanični distributeri popularne američke kulture neukoj braći sa istoka. Ipak što se mene tiče, zlatnu medalju nostalgije osvaja rubrika “pišem pišeš”, koja najavljuje društvene mreže u vidu blueprint-a za današnji konektovani svet i koja se uporno provlači u mnoštvu brojeva koje slede naredih godina.

Novogodišnji broj od 1.1.1982. nudi taman izbalansiranu dozu raspuštenosti i zabave kako i priliči prazničnom raspoloženju, ali i dovoljno opšte kulture i TV poslastica za  građane jedne relativno uređene i pristojne zemlje. Uz najavu emisija za novogodišnji TV program i neizbežnih Milene i Gage koji su vladali malim ekranima u emisiji “Obraz uz obraz” tu su i sadržaji filmova. Da se građanstvo u socijalizmu ipak ne bi previše opustilo, slede izjave visokih funkcionera i članak o olakom bogaćenju pojedinaca i povećanju socijalnih razlika. E pa dragi naši novinari iz ‘82, dođite nam u goste u novom milenijumu pa da vidite šta imamo za vas na ovu temu! Uredništvo je smatralo da nas podjednako zanima i estrada i svetska politika pa sledi izveštaj o konferenciji nesvrstanih u Bagdadu i o opasnostima podeljenog sveta. Na sledećim stranama saznajemo da se snimala serija Vojnici sa Đorđem Balaševićem u jednoj od uloga o pomalo smešnoj militarističkoj družini, koja je spremna na sve osim za rat, kao i da su se u Sava centru sastale tada već časne starine da proslave 40 godina JNA. Da li je partizanski sentiment bio nanovo probuđen posle smrti predsednika Tita, tek tu je i intervju sa Minom Kovačević, litvankom koja je vođena ljubavlju dospela u partizane, vojevala u ratu i postala naša sugrađanka. Iznenađuje broj političkih tema pa se može pročitati i vest o pobuni u Poljskoj, za nas čitaoce iz budućnosti jedna od dalekih najava sloma istočnog bloka a u to vreme samo članak u rubrici zanimjivosti iz sveta. Pošten ljubitelj trivijalne štampe bi tu negde pobegao glavom bez obzira od ozbiljnih tema ali srećom dalje se piše o gruzinskom ekstrasensu Džuni Davitašvili, nudi se horoskop za narednu godinu i elaborira se o ufologiji i otmicama ljudi. Dobro je, ostajemo sa vama!

Ljuba Moljac nas uveseljava prikazujući se kao obična osoba u svome stanu sa porodicom a tandem Dušan Radović / Dušan Petričić briljira već u ovim godinama i poručuje nam koliko treba poštovati pisce i karikaturiste koji na malom prostoru toliko toga mogu da izvrgnu smehu. Posle krimi priče  i ukrštenice tu je i biser ovog broja – saveti za trpezu i šta obući uoči dočeka. Iz perspektive zaposlene domaćice nekako probija narastajuća kriza i predlaže se hladan bife i marama koja svaku odevnu kombinaciju podigne na novi nivo, takođe nam signalizirajući da se prosečna čitateljka nije previše videla u ulozi kućanice i da joj je bilo bitnije njeno slobodno vreme i druženje sa gostima nego umiranje u kuhinji i spremanje novogodišnjih đakonija. Stranu po stranu, politika i TV program su pojeli ovaj broj i za muziku nije ostalo mnogo prostora. Tu je top lista na kojoj vlada Zdravko Čolić i Pesme o Titu, a našlo se mesta i za strip o Supermenu. Kada strpljenje skoro izda, stiže se konačno do estrade per se i njegovog veličanstva folka! Fenomen se obrađuje u feljtonu koji su pokrenule TV Novosti i Radio Studio B, koji pokušavaju da razumeju pojam šunda u kulturi. Sa Savom Kostadinovićem, dispečerom GSP-a, koji je bio gost u studiju, voditelji pokušavaju da prodru u ukus prosečnog čoveka i da odgovore na pitanje zašto buja korov u bašti narodne muzike. Sava se dobro drži i ne brani kič u kulturi, pažljivo birajući pesme po svom ukusu za živi program. Broj zaključuje reportaža iz sveta umetnosti o srednjevekovnoj Gruziji i čovek se sa pravom pita gde su danas nestali ti fini, kulturni, politički svesni i obrazovanju skloni čitaoci estradne štampe? Vratite nam se makar na kratko!

Časopis je definitivno u krizi ako bacimo pogled u narednu deceniju. Broj 1772. iz decembra 1998, kako je to verovatno i neizbežno, nosi puno obeležja svog teškog perioda. Uz glumce iz serije Porodično blago koji nas u nekim jarkim i neusklađenim bojama pozdravljaju sa naslovne strane i sadržaja u kome su izgleda glavni dometi društva na svetskoj sceni malobrojni sportski uspesi, ovaj broj lako uspeva da pokrene grč u stomaku svakoga ko je pa i delimično proživeo sve što je ova tužna decenija nudila u domaćoj varijanti. Crtež državnog vrha zemlje koje je nadvisio odbojkaški trener, ali gde su svi nekako simpatični, govori o tome da je oštrica karikaturiste pomalo tupa i da se ne usuđuje da bude ni drzak a ni direktan u odnosu prema vlasti. Članci o Nikoli Pašiću – Čovek čeličnih nerava i memoari Šarla de Gola u kojima se pozitivno pominje Staljin nekako previše dobronamerno slikaju autoritarne ličnosti i doprinose mučnom političkom pejzažu. To bi trebalo da izbalansiraju brojne kolor fotografije naših olimpijskih odbojkaša, ali loš kvalitet štampe i zajedljivi komentari prema sredinama koje su nekada bile u zajedničkoj zemlji ponovo čitaoca spuštaju na zemlju. Na primer, u Zagrebu Esma Redžepova nije po ukusu kulturne sredine, a nekako ne uveseljavaju mnogo ni politički tračevi iz Skoplja o vodećim ličnostima zemlje.

Ama gde je ta estrada, razbibriga i zabava nestala, izgleda da ju je vrag odneo! Eto je samo u tragovima, da ne kažem u ritama, u jednom članku gde se piše o novogodišnjoj pevačkoj berzi i o očekivanim zaradama za najluđu noć.

Intervjui sa glumcima Petrom Božovićem i Danicom Ristovski, kao i in memoriam za reditelja Živojina Pavlovića jedva drže nivo nekada bogatog časopisa. Ipak, ono što presudno zakopava ovaj broj je obilje reklama za biljne preparate koji pomažu potenciju, leče neizlečive bolesti i daruju čarobne moći – reklo bi se da su čitaoci bar hronično i teško bolesni ako nisu već i na umoru. Erex će vam pomoći u krevetu, a biljne kapi izlečiti kožna oboljenja. Kao šlag na tortu tu su i sadržaji latinoameričkih sapunica i lista gledanosti programa koja liči na nejestivu oblandu sačinjenu od vesti, sporta i loših serija i tako ukrug. Raskošna reklama za Začin C na poslednjoj strani je jedina svetla tačka koja koliko toliko priziva nostalgiju i sećanja da je ovaj časopis u mnogim domovima stajao na kuhinjskim policama naših majki, tetaka i baka i nudio se uz umilne zvuke radija i miris tople supe.

Ukoliko vas zanima da kupite nekadašnje TV Novosti, Kupindo nudi zavidnu kolekciju.

Šta se sa TV novostima dešavalo dalje? Izgleda da se smanjivanje sadržaja nastavilo, a ruku na srce to je bio trend sa svim štampanim publikacijama u svetu u novom milenijumu i ne možemo kriviti ni uredništvo pa ni čitaoce za taj fenomen. Sredinom dvehiljaditih časopis je postao podlistak u matičnom dnevnom listu Večernje novosti i mahom se orijentisao na svoju primarnu funkciju – listing TV programa uz poneki prateći članak i najavu. Kako kulturna i fina estrada izgleda danas i dokle smo stigli ovih dana i godina, mogao sam proceniti u petak na trafici kada podlistak inače izlazi. Ovoga puta sam prišao prodavcu bez najave bilo kakvog dvoboja i već poražen uzeo list, a dok sam plaćao bilo mi je hladno oko srca što je časopis toliko tanak i lagan u ruci.