Da li imate preko 18 godina?

Društvo seoskih vračeva

0
0

Preko puta naše seoske kuće živela je vračara, baba Vulka. Imala je dva kućerka u dvorištu. Jedan novi, ružni, sa nadstrešnicom sklepanom od nekih limova. I jedan stari, zemljani, okrečen u belo, sa ručno rađenim prastarim prozorima i specifičnim dvokrilnim vratima, koja su uvek bila zatvorena. Ličio je na mali ukleti zapušteni hram, oko kojeg samo što nije počeo da raste korov. Te kućice sam se bojala, a u onu novu sam čak jednom i ušla. Zatekla sam je tamo kako gasi komadiće uglja u kalenici punoj vode, na podu pored šporeta na drva i govori neke nejasne reči. Oko vrata je imala nisku privezaka sa ikonama svih mogućih svetitelja. I zidovi kućerka su takođe bili prekriveni ikonama. Ali ja sam još od detinjstva znala su sve te ikone na njoj i oko nje, samo ruho, kostim brenda u koji ljudi imaju poverenja – crkve, iako sa crkvom nije imala baš ništa. Kad živite na selu, od malena slušate priče o vračarama i vračevima, o njihovoj zloj energiji, o zlom poreklu njihovog dara. Crkva ne priznaje vračeve i vidovnjake. Osnovni postulat hrišćanstva je sloboda, slobodna volja, odgovornost za svoje postupke, na osnovu koje smo grešnici ili pravednici, uz stalnu mogućnost da se pokajemo i popravimo, ali i da se pokvarimo. Crkva ne veruje u sudbinu, niti u bilo kakav determinizam koji bi čoveku oduzimao mogućnost slobodnog odlučivanja. Zato su sve gatare, proroci i vidovnjaci, iz perspektive nas koji smo odrasli na postulatima slobode, obični prevaranti. Tako su na njih gledali i seljani. I još mnogo gore. Govorilo se o mračnim ritualima, paktu sa đavolom, jahanju vretena na pun mesec i užasavajućim kricima, urlanjima i roptajima od kojih su se tresle kućice vračara i vračeva u trenutku njihove smrti.

– Nijedan od njih ne odlazi mirno na onaj svet. Kad prodaš dušu đavolu, on na kraju dođe po svoje.

Govorio je deda Branko, jedan od najboljih ljudi na svetu, koga smo sestra i ja volele kao svog dedu. Njegova kuća je bila odmah pored Vulkine, a mi smo kod njega odlazile svaki dan, igrale se alatom iz njegove radionice, skakale sa tavana štale u gomile nabacanog sena, sedele sa deda Brankom u dvorištu i jele parizer, jer nam je kod njega sve bilo slađe nego kod kuće.

– Pogledajte ovo drvo u Vulkinom dvorištu, celo zavezano u crveni konac. Ko zna koliko čvorova je vezala na svaku grančicu. Drvo se osušilo od zla. Tu ona noću izlazi kad je pun mesec i igra kao mečka, u spavaćici, raščupavi kosu, video sam je jedno jutro oko četiri sata, precrk’o sam živ. Prava veštica.

I stvarno, tamo iza njene stare kuće, stajalo je jezivo sparušeno drvo, sa kojeg je visilo bezbroj crvenih niti. Sestra i ja smo još više volele deda Branka, jer nam priča takve priče, koje nas u isto vreme plaše i upozoravaju.

foto: Filip Zrnzević

U susednom selu je bio Ljuba vrač, a u onom trećem selu Ruža vračara. Ljuba je od svoje kuće napravio hram. Seljaci šapuću da se sve treslo i pucalo kad je umirao i da takve krike nikada nisu čuli. Ruža se oblačila kao kaluđerica, nosila je crnu odoru i mnogi su mislili da dolazi iz manastira. Posmatrajući sve njih, još u detinjstvu sam shvatila da se zlo nikada ne pojavljuje pred čovekom svojim pravim licem, jer bi se čovek uplašio grdobe i pobegao. Ono uvek navlači masku, simbol nečega nevinog i dobronamernog i progovara iza tog simbola. Znam da su neki vračevi preuzimali cele napuštene manastire i predstavljali se kao monasi, a da su im ljudi dolazili, misleći da dolaze u pravi manastir. Isto tako, shvatila sam još tada da će očajan čovek otići na kraj sveta i zakucati na vrata onoga u šta nikada nije verovao, u pokušaju da spasi one koje voli.

Pred Vulkinom kućom, u našem selu ispod planine Bukovik, koje ne vodi nigde i nikome nije usput, parkirale su se tablice iz cele Jugoslavije. Sestra i ja smo sedele na drvetu trešnje i posmatrale sve te ljude i njihova lica, kako dolaze i kako odlaze od nje. Neki su dolazili posvađani, a odlazili pomireni. Neki su dolazili spuštene glave, a odlazili podignute. Nije bilo sumnje da je ona, kao i svi vračevi, odličan manipulator i psiholog, koji vrlo dobro zna šta treba reći ljudima. A ljudima često ništa više nije ni potrebno, osim prave reči. Ostavljali su Vulkini klijenti, raseljeni od Vardara pa do Triglava, u ta dva kućerka sve svoje nade, strepnje, verovanja i gomile para.

Jednom je došla kod nas sa nekom raskupusanom sveskom, ukoričenom u sto godina staru kožu koja se raspadala po ivicama, i pričala kako se ne bavi magijom, već samo spravlja preparate od bilja, zapisane u toj svesci, koju joj je kad je bila dete, poklonio neki čobanin. Moj tata je uzeo svesku i počeo da lista. Nakon nekoliko minuta, svi smo začuđeno gledali u njega, s obzirom da mu koncentracija u iščitavanju sveske nije popuštala. Pitali smo ga zašto se toliko uneo, šta to tamo piše. A on je podigao glavu i mrtav ozbiljan izgovorio: „Ma tražim neki lek za ovu moju kijavicu.“ Mama, sestra i ja smo mu se smejale do kraja života zbog toga. A i on sam se smejao.

Eto tako sam ja rasla sa ogromnim gardom i zazorom prema svemu što pretenduje da se nazove natprirodnim. U zamke tih budalaština nikako nisam mogla da padnem. Kada je devedesetih procvetao trend televizijskih magova i verskih sekti, nije mi bilo jasno kako narod naseda na sve to. Pa ja sam osećala odbojnost i prema pravim vračarama, a kamoli ovim klasičnim prevarantima koji su bili malo na televiziji, a malo u zatvoru. Ali takvo je to vreme bilo. Ratno, siromašno, očajno vreme. Vreme nesrećnika i budala.

Međutim, bez obzira što sam na pojavu gatanja i vidovnjaštva gledala kao na đavolski posao, to ne znači da nisam verovala da tu stvarno nešto ima. Uvek sam verovala u boga, a samim tim i u đavola. I nije mi bilo nimalo čudno da onaj ko je u paktu sa đavolom ima neke moći. Đavo je moćan. Zlo je moćno. Nije svemoćno kao Bog, ali ima neku moć. A ja nikad nisam bila kukavica pred zlom. Uvek sam imala potrebu da mu izađem na crtu, da ga iskoristim i šutnem. Umem da iscedim zlo iz čoveka i popijem ga kao energetski napitak, piše u jednoj mojoj knjizi. Slušala sam desetine priča o tome kako su sve te seoske vračare, nakon mnogo seansi gde su u početku, kao mamac, pomagale ljudima, zapravo na kraju vodile cele porodice u propast, prouzrokovale samoubistva, razdore i ogromne nesreće. Đavo im nije dao moć da šire sreću po svetu, to je valjda jasno. Proklet je onaj ko se njima obrati za pomoć.

foto: Filip Zrnzević

A meni đavo nikad nije dao mira. Stalno je tu negde i iskušava me. Znam da su najveći svetitelji bili na najvećim iskušenjima, ali ja sam daleko od svetiteljke. Međutim, mislim da sam mu zanimljiva i da sam mu sočan zalogaj, plen kapitalac. Nikad neće odustati od mene. Svoju nadmoć mu dokazujem time što  ne bežim od njegovih izazova. Uvek im priđem, dodirnem ih i omirišem. Blizina tog zla, u meni izaziva ogromno i silovito buđenje svih životnih snaga, svega dobrog što imam, sve to ustane i popne svoje kapacitete na maksimum. To me dovede u ono hipernadahnuto i hiperkreativno stanje, kad stvaram, kad osećam i grizem život.

I tako sam jednom davno došla na ideju da ću, ako čujem za pravog vrača, koji ima moć da čita prošlost i budućnost, otići kod njega, sa svim štitovima koje imam. Sa svom mentalnom opremom koju sam od detinjstva sticala. Otići ću da iskoristim đavola i navučem ga na tanak led. Otići ću samo jednom i nikad više, jer sve dalje seanse povećavaju mogućnost padanja u zamku.

To sam i uradila. Dva puta u životu. Sa razmakom od deset godina.

Šta sam doživela u kućama vidovnjaka, čitajte u sledećoj kolumni.

*naslovna fotografija: Nikola Johnny Mirković

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: