Da li imate preko 18 godina?

Der Mauerfall – tridesetogodišnjica početka kraja istorije

Vest o padu Berlinskog zida eksplodirala jako kao nuklearka, a proširila se brzo kao zaraza. Zaraza slobodom. Zaraza idejom demokratije.

7
0

Ginter Šabovski, u tom trenutku portparol Centralnog komiteta Politbiroa Istočne Nemačke, pri kraju pres-konferencije održane 9. novembra 1989. u Istočnom Berlinu, pomalo spetljano komentariše novi zakon koji će omogućiti lakše prelaženje granice unutar Nemačke. Italijanski novinar Rikardo Erman traži pojašnjenje i pita kada će tačno te nove zakonske regulative stupiti na snagu, na šta Šabovski odgovara: „Koliko je meni poznato, stupaju na snagu odmah, bez odlaganja…” Ništa od svega toga nije bilo tačno, gluvi telefoni su odradili svoje. Niko u vladajućoj Jedinstvenoj socijalističkoj partiji nije planirao da pusti narod da slobodno prelazi granicu, već da se proces dobijanja dozvole za prelaženje olakša. I niko nije planirao da bilo šta učini sa zidom. Ali bilo je prekasno.

Vest je eksplodirala jako kao nuklearka, a proširila se brzo kao zaraza. Zaraza slobodom. Zaraza idejom demokratije. Zaraza nadom da će razdvojene porodice ponovo biti ujedinjene. Desetine hiljada demonstranata hrli na ulice. Blaženi u svom neznanju, penju se na zid, udaraju ga čekićima i šrafcigerima, nazdravljaju šampanjcima i grle se sa, sada ponovo, sugrađanima sa Zapada. Berlinski zid je pao. Istočni blok je pao. Evropski komunizam je pao. Počinje doba prosperiteta, uspona demokratskih snaga i ponovnog ujedinjenja Nemačke. Ili je makar tako trebalo da bude…

U godinama koje će uslediti, u javnom diskursu je pažljivo počelo da se postavlja pitanje posledica tako nagle promene u životima istočnonemačkih stanovnika. Preko noći, oni su se obreli u novoj državi, koja se od II sv. rata razvijala u potpuno različitom pravcu, sa drugačijim društvenim i zakonskim normama. Jedna od prvih trauma nakon pada Berlinskog zida bila je što je skoro svaki drugi Nemac iz DDR-a ostao bez posla. Iako su se u posleratnom periodu milijarde dolara i gomile jeftine radne snage, recimo iz Maroka 60ih, slivale u Zapadnu Nemačku, kada je na red došlo obnavljanje Istočne, nije se imalo previše sluha za „kukumavčenje” onih koji su do juče bili sa druge strane gvozdene zavese. Istina je da se Zapadna i Istočna Nemačka nisu ujedinile. Istok je nestao, rastopljen je kao olovo i od njega je izliven produžetak državne mašinerije Zapadne Nemačke. Sve što je simbolizovao zid u svom trajanju od 1961. do 1989. napušteno je i bačeno na smetlište istorije. I niko ne kaže da je taj pad bio negativna istorijska prekretnica, jer je i po arhitektonskim i inženjerskim usavršavanjima tog zida očigledno da je on bio materijalizovana paranoja jedne grozomorne ideologije koja je uništila previše života. Ali pitanje koje ostaje jeste u kojoj meri je taj ožiljak od rascepa Nemačke nakon sloma nacizma zaista zarastao. Novinar Dojče velea Kaj – Aleksander Šolc tvrdi da nije ni izbliza zaceljen koliko mislimo da jeste. Dan-danas jedna petina Nemaca nikada nije posetila Istočnu Nemačku. „Zapad koji je nekada u paketima sa robom tako lepo mirisao i izgledao kao raj, pokazao se kao surovo konkurentsko društvo. Idealna slika je brzo izbledela”, tvrdi on.

S tim u vezi, istraživanje nemačke Vlade pokazuje da se više od polovine stanovnika Istočne Nemačke oseća kao da su građani drugog reda. Njihove plate su u proseku 14% niže od Zapadnih, a potištenosti istočnjaka doprinosi i njihova slabija zastupljenost na javnim i državnim funkcijama. Stoga ne čudi što 62% ispitanika smatra da ujedinjenje nije bilo uspešno, a objašnjenje za uspon ultra-desničarke partije Alternative für Deutschland na istoku zemlje se verovatno ne nalazi predaleko od ovih statistika.

Za 28 godina postojanja Berlinskog zida, svega oko 5000 ljudi je uspelo da ga savlada. Oni su kopali tunele, jurišali na granične prelaze oklopljenim vozilima, pravili tajne pregrade u automobilima, konstruisali ronilačku opremu, mini podmornice, glajdere i balone na topli vazduh u kućnoj radinosti, hodali preko naponskih žica ili se skrivali u koncertne zvučnike…

Ukratko, način na koji su ljudi savladavali zid katalog je sumanute i dirljive inventivnosti, ali i memorabilija upornosti i snage ljudskog duha. Trideset godina kasnije čini se da sva ta mračna i zla prošlost istočnonemačko-sovjetske tiranije traži dodatno razumevanje. Na primer, kako je bilo živeti u atmosferi koju opisuje onaj mural na kome se Brežnjev i Honeker strasno ljube, uz natpis Mein Gott, hilf mir, diese tödliche Liebe zu überleben („Bože, pomozi mi da preživim ovu smrtonosnu ljubav”).

Plan proslave pada Berlinskog zida, odštampan u besplatnim bukletima koji se dele po Alexanderplatzu (dok se kratki video-materijal sa autentičnim snimcima i fotografijama iz 1989. projektuje na zgrade koje omeđuju trg) u skladu je sa našim predrasudama o Nemcima – funkcionalan, efikasan i bestrasno obaveštajan. Ali Berlin je grad u kome se ne nailazi lako na ono što je „tipično” ili „prosečno” nemačko. Iako se on već nedeljama sprema za veliku feštu, na trgovima gde se odvija program nema previše buke i gužve. Dok šetamo Alexanderplatzom vidimo da programe koji su bili uvod u proslavu tridesetogodišnjice pada zida prate i snimaju mobilnim telefonima uglavnom stariji i sredovečni Nemci, koji koliko-toliko pamte taj isti zid ili su im o njemu pričali roditelji.

Smeštaj smo našli u Neuköllnu. To je jugoistočni berlinski kraj, uglavnom naseljen Turcima i Arapima. Često na kiosku „Aladin“ jedemo doner kebab, brzu hranu koju su turski doseljenici doneli 70ih. Ovakvi štandovi sa hranom su, uz curry wurst, na svakom koraku Berlina. Nedaleko je i pekara u kojoj kupujemo bezukusan, hlebast burek i zalivamo ga ajranom, razvodnjenim, slanim jogurtom. Najbolja i najjeftinija kafa je na metro stanicama U-Bahna, koju nasmejani i ljubazni Indusi spreme za manje od jednog minuta. U azijskom restoranu Amrit u Mitteu pijemo odličan mango lassi koji nam servira koktel majstor, krupan tip sa Jamajke. U nedelju, kada je apsolutno sve zatvoreno, razgovorljivi, pripiti gastarbajter iz Letonije nam objašnjava da jedini otvoren hipermarket možemo naći kod stanice Bahnhof Zoo, po kojoj je slavni roman o adolescentskoj narkomaniji u Berlinu dobio ime.

Noću lutamo pod razdražujućim neonskim reklamama posh/hipsterskih kafića u Oranienstraße, i drugde po Kreuzbergu, dok jedne večeri samo sedimo na klupici ispred Spätkaufa u kome pokušavamo poluzainteresovanom i poluusnulom Poljaku da uvalimo  gomilu sitnine za bavarsko pivo „u staklu”. Poznanici nas vode u Südblock, the Berliner queer barfor all, restoran i bar koji oko ponoći postaje klub, a lêd dance floor-a te večeri najpre probija nekoliko Azijatkinja, koje uskoro prate i ostali.

U podzemnim stanicama metroa u svako doba dana nas čekaju grupice maničnih uličnih propovednika, koji se napeto i sa žarom bune protiv nekoga ili nečega i samo čekaju žrtvu na koju će strovaliti breme svojih nemuštih, halucinatornih brbljarija. Oni nemaju naciju, identitet, status niti budućnost, već samo bujice svojih reči kojima provociraju našu uštogljenost i socijalnu postidnost.

Uz punu svest o tome da ja ni izbliza dovoljno ne poznajem ovaj grad i njegove stanovnike, ipak ne mogu da se ne zapitam ko će u ovakvom multikulturalnom, multietničkom multiverzumu jedne metropole proslavljati tridesetogodišnjicu Mauerfall-a.

Mladi ljudi na ulicama Berlina, što će reći mladi Nemci + mladi migranti + mladi „gostujući radnici” + mladi doseljenici izgledaju isto kao i mladi ljudi bilo gde drugde – prezauzeti posredovanjem sebe i svojih života na društvenim mrežama da bi razmišljali o proslavi tridesetogodišnjice onoga što je Fukujama nazvao krajem istorije. Jer za njih se istorija nije završila, za njih ovo sada jeste istorija, pošto su oni u takvom ukočenom i ubikvitetnom sistemu rođeni i ne znaju za drugi. Pretpostavljam da je za njih Istočna Nemačka najbliskija u smislu garderobe tamo proizvedene, a koje u ogromnim Pick&Weight second hand radnjama kupuju po cenama koje nisu ništa niže nego u brendiranim prodavnicama. Veoma zanimljivo je što, kada biste nekakvom mašinom za putovanje kroz vreme nekoga iz Istočne Nemačke prebacili u neki od mondenskih delova Berlina 2019. godine, on verovatno ne bi bio preterano začuđen. Ulična moda je pod uticajem reciklatorske estetike Goše Rubčinskog praktično nepromenjana od kraja 80ih i početka 90ih, a zgrade su i dalje ižvrljane grafitima, prljave i izlepljene stikerima sa političkim sloganima i/ili brendovima. Kao da je zeitgeist Berlina je zagledan u spomenar od pre 30 godina.

Nad malim delom prostrane ulice Unter den Linden, od Brandenburške kapije do Petrarkine biste, vijori se 30.000 šarenih traka na kojima su ljudi na radionicama i predavanjima tokom nekoliko proteklih meseci ispisivali svoje želje i nade, a koje će biti puštene u vazduh u noći proslave. Ovo je deo umetničke instalacije Vision in Motion u kojoj se otkriva nešto donekle naivno i kičasto poput Staljinovih parola uklesanih zlatnim slovima u mermerne stubove Treptower parka.

To nešto verovatno jesu naše izmučene i nervozne nade da simboličkim gestovima možemo promeniti strukturu stvarnosti i tako je sprečiti da bude okrutna prema nama. Ali taj zid, nažalost, može se preskočiti samo realnim, praktičnim radnjama koje će nedosanjane borbe tražiti kao zalog te famozne svetle budućnosti. One koju istočni Nemci izgleda još uvek nisu u potpunosti dočekali.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: