Čoleti ili arhitektura identiteta

El Alto je bolivijska metropola, koja se prostire na nadmorskoj visini od preko četiri hiljade metara. Deo je široke visoravni Altiplano, okružen Andima i nalazi se u blizini najvećeg latinoameričkog jezera, Titikake. Od La Paza, glavnog grada Bolivije, udaljen svega desetak kilometara. Status grada ima od 1987. godine. To je mesto koje u celoj Latinskoj Americi ima najviše stanovnika indijanskog porekla, čije tri četvrtine, od gotovo milion njih ukupno, čine pripadnici naroda Ajmara. Prvi je takav grad osnovan nakon perioda kolonizacije.

Pogled na El Alto iz vaduha

El Alto je pažnju svetske javnosti privukao 2003, tokom bolivijske „gasne krize“, kada je u demonstracijama stradalo više desetina njegovih građana, mahom pripadnika Ajmara. Tadašnji predsednik, Gonzalo Sančes de Losada, je tim povodom podneo ostavku i dobio azil u SAD. Naime, gas je glavni izvozni proizvod ove zemlje. Dugo je problem predstavljao izvoz koji je išao na štetu Bolivije i njenih stanovnika – što u pogledu snabdevanja, što u pogledu profita. Pored toga, njeno stanovništvo, kao u ostalom stanovništvo većeg dela Južne Amerike, je klasno podeljeno, što u mnogome ima veze i s njihovim poreklom. Radi se o tome da potomci Evropljana teže da zadrže političku i ekonomsku moć, dok istovremeno jačaju napori potomaka latinoameričkih indijanaca da se izbore za svoj status.

Detalj koji menja sliku grada…

Bolivija, zemlja poznata po nebrojenim državnim udarima tokom svoje istorije, je 2006. dobila prvog predsednika indijanskog porekla i to Ajmaru, socijalistu Eva Moralesa. Moralesova vlada je nacionalizovala proizvodnju gasa i predstavlja oštrog protivnika američkih transnacionalnih kompanija. Podrška stanovnika El Alta se pokazala presudnom i pri reizboru Moralesa tri godine kasnije. Iako s jedne strane stoje revolucionarstvo i podrška levici, s druge u El Altu postoje vidljivi znaci kapitalizma. Sad, ovo valja uzeti s rezervom, jer pored cvetanja trgovine, lokalne proizvodnje i preduzetništva, tu je i – krijumčarenje. Kroz El Alto se proteže velika pijaca na otvorenom, aktuelna svakog četvrtka i nedelje. U ponudi je, što se kaže, sve „od igle do lokomotive“, jer tu ima polovne odeće, poreklom iz SAD, muzičkih instrumenata, automobila (često ukradenih), pa čak i prepariranih mladunaca lame. Još, Morales spada u kokalerose(cocaleros), uzgajivače koke. Stoga ne čudi što se iza tradicionalnog andskog žvakanja koke krije proizvodnja i prodaja narkotika.

Na ulicama El Alta…

Ovaj grad je prepun neobičnosti. Recimo, u njemu postoji grupa rvačica koje sebe nazivaju Borbene čolite i deo su veće rvačke grupacije, Titani ringa, koja uključuje i rvače. Čolite su indijanskog porekla, a njihov nastup – pre nego prava borba – je specifičan, pored ostalog, po tome kako su obučene: u nekoliko slojeva haljina jarkih boja, izvezene prsluke s tradicionalnim motivima, kosa skupljenih u pletenice i nose polucilindre. Pri tom su angažovane i kao saobraćajna policija (!), kako bi regulisale haos na ulicama El Alta.

Borbene čolite u ringu

Jedan čovek je svu pitoresknost života svojih sugrađana – na nesvakidašnji način uhvativši pri tom i zeitgeist– preveo u arhitektonski stil, sve prisutniji u El Altu. To je Fredi Mamani Silvestre (Freddy Mamani Silvestre), a radi se o takozvanoj novoj andskoj arhitekturi, najvidljivijoj pri izgradnji raskošnih stambenih objekata, koju mnogi opisuju kao „psihodelični barok“. Ti objekti živopisnih boja i razigranih detalja, osmišljenih prema tradicionalnim motivima Ajmara, poznatiji kao čoleti (cholet– igra reči dobijena od cholo, kalifornijskog pogrdnog izraza za mestike i engleskog chalet, sa značenjem planinska koliba). Za jedne su odličan primer spoja tradicionalnog i modernog, a za druge – kič. Kako bilo, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, a rezervisani su za one koje su se obogatili sa razvojem grada.

Čolet

Razlog za ovakvo izražavanje se isprva može učiniti neverovatnim i neodoljivo podseća na balkanski vid domišljatosti, ali i – inata! Kako je svojevremeno zabeležio novinar Njujork tajmsa, Vilijam Njuman: „Boja je skupa, A Bolivijci siromašni. Stanovništvo smatra kako porez na imovinu raste, ukoliko kuća bude završena i okrečena. Vladini zvaničnici ističu kako to više nije slučaj, ali to uverenje, baš kao i manjak boje, istrajavaju.“ Otuda se čoleti javljaju i kao vid protesta protiv siromaštva, ali pošto su – makar zasad – rezervisani za bogate, eto još jedne kontradiktornosti. „Što je boja drečavija, to bolje“, dodaje Njuman. (A Ajmare ponosnije.) O ovom kulturološkom fenomenu je napisana knjiga, naslovljena „Andska arhitektura Bolivije: delo Fredija Mamanija Silvestrea“, čije su autorke Elizabeta Andreoli i Liđa D`Andrea. Snimljen je i dokumentarni film „Čolet“, brazilskog režisera i scenariste Izaka Nijemanda. Tako je priča o Frediju Mamaniju obišla svet.

Mamani je tokom prethodnih petnaestak godina realizovao preko šezdeset ovakvih objekata. I sâm Ajmara, rođen je u seocetu Katavi, a u svet građevinarstva je ušao kao – zidarski pomoćnik! Želja za znanjem ga je vukla da studira građevinski fakultet, uprkos protivljenju porodice da je to „za bogate“. Novokomponovana buržoazija je u njegovoj želji da kreira zdanja inspirisana vekovima starim folklorom Ajmara videla mogućnost da se zaokruži urbanizacija El Alta. Tako su nastali prvi čoleti, čija popularnost raste iz godine u godinu. Mamani je smatrao kako ono što se predaje na univerzitetima zapravo nema nikakvih dodrinih tačaka sa onim što stvarno iskazuje duh Anda i potrebu Ajmara da slave život. Inspiraciju je crpeo iz arheološkog nalazišta Tivanaku (civilizacija pre španskih osvajanja), u blizini jezera Titikake, oslanjajući se kako na arhitekturu, tako i na estetiku svojih predaka, proučavajući sačuvanu odeću, posuđe i druge predmete.

Kapija sunca u Tivanakuu

Nikolas Valensija, urednik sajta Archdaily, približava ideju čoleta i ističe da ih krase „zastakljeni paneli, pomoću plastičnih smesa uramljeni u fasade zgrada, okupane kontrastom boja, poput narandžasta/zelena ili plava/žuta“. Mamani i Ajmare, sada po prvi put u svojoj istoriji s političkim i ekonomskim uticajem na ostatak zemlje, na takvo stvaralaštvo gledaju kao na nešto što izražava njihov identitet; ne bez Moralesove podrške, razume se. Stoga, Valensija zaključuje:

„Ovo možda deluje kao agresivan izbor hromatskih paleta iz ugla tradicionalne arhitekture, ali izgleda neodoljivo u kontekstu grada izgrađenog golom ciglom, koji se nalazi u jednobojnom, hladnom i monotonom okruženju.“

Sve to je rezultiralo zgradama čiji enterijer krase prostrani hodnici, još živopisniji od njihovih fasada, ispunjeni upadljivim potpornim stubovima i balustradama. U prizemlju čoleta se nalaze poslovni prostori, a na spratovima široke plesne dvorane, stambeni apartmani i, kao kruna ovih zdanja, stanovi vlasnika, s prelepim pogledom na grad.

Mamanijev izraz, svojevrsna igra ornamentikom, je plod kulture čiji je on deo. Izvan sopstvenog okvira nova andska arhitektura lako može poprimiti pežorativan kontekst. Ipak, Mamaniju je pošlo za rukom da prepozna i izdvoji autentične elemente koje najpre uzima iz svog okruženja, a onda ih u njega vraća, i to tako da istakne specifičnosti okruženja, što i jeste jedan od ciljeva arhitekture. Takvo razumevanje sopstvene kulture i potrebe da je na ovakav način prikaže, puštajući da čoleti pričaju za sebe, logična su posledica političkih i ekonomskih promena koje se dešavaju u Boliviji. Pri tom, tu je i razvoj turističkog potencijala, takođe, od čega bi trebalo da koristi ima i većinsko stanovništvo, koje sebi čolete, ruku na srce, ne može da priušti. Ovaj tip projekta košta između dve i tri stotine hiljada američkih dolara, a za njegovu realizaciju je potrebno dve do dve i po godine. Na izgradnji čoleta bude angažovano i preko dvesta ljudi. Mamani ima tri mlađa brata i dve sestre, a pošto čolete vidi kao porodični posao, svako od njih je na neki način angažovan. (Sopstveni čolet još uvek nema, ali kaže da je izgradnja u toku.)