Da li imate preko 18 godina?
DaNe

Članovi Izbegličkog olimpijskog tima žele medalje u Parizu

Ovi hrabri sportisti su prošli težak put kako bi ostvarili svoj cilj i nastupali na Olimpijskim igrama!

Autor:

Saman Soltani je neustrašiva i borbena Iranka koja je avgusta 2022. doputovala u Beč gde je poznavala samo jednog čoveka. Pre toga je bila u Barseloni u jednom kampu koji je okupio umetničke plivačice iz različitih delova sveta. Ona je bila jedina Iranka.

Na dan povratka u Teheran, dok je bila u Austriji, pozvali su je roditelji i preklinjali je: „Ne vraćaj se, sakrije se negde“. Nije ih u početku shvatala ozbiljno, sve dok njeni majka i otac nisu zaplakali. Saznala je da je njene aktivnosti na Instagramu pratila iranska „moralna policija“ i da nije bilo sumnje da će je uhapsiti kada sleti.

Ova sada dvadesetosmogodišnja devojka se najpre bavila plivanjem, pa je prešla na sinhrono plivanje gde je ostvarila odlične rezultate, ali iranske vlasti nisu blagonaklono posmatrale ovaj sport. Onda je kao tinejdžerka počela da trenira kajak i kanu i pored toga što je kasno krenula, ostvarila je značajne rezultate i bila velika iranska nada u kanuu za Igre u Tokiju.

Međutim korona je stopirala sve, savez je smanjio podršku, naročito prema ženama i ova devojka je odustala od kajaka i kanua. Nadu joj je ulio poziv iz Barselone i prilika da se vrati svojoj velikoj ljubavi. A onda joj se život u potpunosti okrenuo.

Jedina osoba koju je znala u Evropi bio je Uve Šlokat. Ovaj Austrijanac je postao prijatelj njene porodice pet godine ranije kada je posetio Teheran i pozvao je uplašenu i uplakanu Saman Soltani da kupi avionsku kartu i dođe u Beč.

Bilo joj je teško, upala je u letargiju, postala je očajna jer su ubrzo u Iranu počeli protesti koje je vlast suzbijala nasiljem nakon smrti Mahse Amini u pritvoru, pošto ju je je uhapsila iranska policija za moral. Saman Soltani je shvatila da je povratak kući nemoguć, a Uve Šlokat, koji inače nema nikakve veze sa sportom, stupio je u kontakt sa austrijskim kajak i kanu savezom i hrabra Iranka se vratila treninzima.

U međuvremenu je dobila azil, postala prvakinja Austrije i izborila olimpijsku normu u kanuu. U Parizu će biti jedna od 37 članica i članova Izbegličkog olimpijskog tima. Nemaju svi ovi sportisti filmsku priču kao ova neustrašiva Iranka, ali su mnogi od njih morali da napuste svoje zemlje zbog represije, rata i straha.

Članove Izbegličkog olimpijskog tima gledaćemo na Igrama po treći put zaredom. Dolaze iz 11 različitih zemalja i regiona, ugostilo ih je 15 nacionalnih olimpijskih komiteta i takmičiće se u 12 sportova – plivanju, atletici, badmintonu, boksu, brejkdensu, kanuu, biciklizmu, džudou, streljaštvu, tekvondou, dizanju tegova i rvanju.

Većina njih je izabrana među sportistima izbeglicama koje MOK podržava kroz program stipendiranja. Predsednik MOK-a Tomas Bah, koji je i inicirao stvaranje ovog tima uoči Igara u Rio de Žaneiru, pozvao je ljude širom sveta da podrže i navijaju za Olimpijski izbeglički tim.

„Sve vas dočekujemo raširenih ruku. Vi obogaćujete našu olimpijsku zajednicu i naše društvo. Svojim učešćem na Olimpijskim igrama pokazaćete ljudski potencijal, čvrstinu i izvrsnost. Ovo će poslati poruku nade za više od 100 miliona raseljenih i izbeglih ljudi širom sveta“, poručio je predsednik MOK.

Izbeglički tim ima i svoj grb koji simboliše njihovo putovanje ka boljem životu u kombinaciji sa srcem koje predstavlja nadu, pripadnost i istrajnost svih sportista izbeglica koji nastoje da inspirišu milione ljudi širom sveta.

MOK je sve članove olimpijskog tima okupio u gradiću Baje u Normandiji gde su se upoznali i izvršili poslednje pripreme pred početak takmičenja. Sportisti, treneri i članovi njihovih timova odavde su 18. jula otputovali u Olimpijsko selo. Svi su bili uzbuđeni, posebno takmičari koji će prvi put učestvovati na Olimpijskim igrama.

„Među sportistima vlada prijateljska atmosfera, nadam se da ćemo izgraditi čvrste veze i kao tim otići u Pariz gde ćemo navijati jedni za druge“, istakla je na okupljanju u Bajeu džudistkinja Nigara Šahin, tridesetjednogodišnja devojka rođena u Avganistanu, koja je već nastupala u Tokiju.

„Mislim da je ovaj tim zaista važan, jer svi smo mi simboli nade“, naglasila je Šahin.

„Govorimo različitim jezicima, ali većini nas je zajednička komplikovana prošlost i na kraju je lako komunicirati, ne treba nam previše reči“, rekao je Tahlovini Gabrijesos, atletičar rođen u Eritreji, koji je nosio zastavu tima na prethodnim Olimpijskim igrama.

„Svi smo mi veoma snažni ljudi“, naglasio je Gabrijesos koji je sa samo 12 godina napustio rodnu zemlju i preko Etiopije, Sudana i Egipta izbegao u Izrael gde danas živi. Ovaj momak, kako prenosi sajt MOK-a, ističe da je važno da se promeni narativ o više od 100 miliona raseljenih i izbeglih širom sveta.

Među ovih 37 takmičara ima naravno i onih koji ne žele samo da učestvuju ili da osvoje što bolji rezultat. Nekima je cilj jasan – da osvoje olimpijsku medalju. Jedan od njih je i Iranac Omid Ahmadisafa.

„Želim medalju“, rekao je ovaj tridesetjednogodišnji sportista za sajt MOK-a. „Sve sam video, ostala mi je još samo olimpijska medalja“. Ahmadisafa je imao dosta uspeha kao kik-bokser i bokser dok je nastupao za Iran.

Pre sedam godina u kik-boksu (kategorija do 51. kilograma) postao je prvak sveta na prvenstvu održanom u Beogradu. Pre tri godine dobio je dozvolu Bokserskog saveza svoje zemlje da otputuje u Italiju, ali je napustio hotel i pobegao u Nemačku. Tu je počeo da trenira sa nemačkim nacionalnim timom.

„Moj celokupni fokus je na treninzima i takmičenjima. Sport ti daje sve, pa zato mnogo i uzima“, kaže ovaj Iranac. „U braku sam osam godina, ali ženu viđam jednom nedeljno. To je žrtva. Ako neko osvoji zlatnu medalju i plače, plače zbog svih ovih stvari kroz koje je prošao“.

Ahmadisafa koji je fokusiran samo na treninge nada se da će u Parizu uspeti da osvoji jednu od medalja, jer se u svojoj kategoriji već takmičio protiv olimpijaca i spreman je za veliku scenu.

„Želim da postanem velika ličnost. Želim to i ostalim izbeglicama. Da postanu velike ličnosti. Da njihovi roditelji mogu sa ponosom da kažu: Ovo je moje dete, ono je postalo šampion“, kaže ovaj ambiciozni bokser.

Sportista koji može da se pohvali olimpijskom medaljom i to zlatnom je kanuista Fernando Horhe. Ovaj Kubanac je pobedio u je u Tokiji u olimpijskoj trci na 1.000 metara u disciplini C-2.

Međutim pre dve godine je pobegao iz Meksika, gde je trenirao, i preko reke Rio Grande stigao u SAD. Tačnije na Floridu. Iako mnogi beže zbog novca i lošeg života, Horhe kaže da je napustio Kubu zbog toga što se ne slaže sa politikom u njegovoj zemlji i načinom na koju vlast tretira građane i sportiste.

Dolazak na Floridu za njega je, na neki način, značio početak od nule. Dobio je status izbeglice, budio se pre svitanja kako bi trenirao, a potom je radio osam sati kao radnik na održavanju kako bi plaćao račune. Nije želeo da poput nekih svojih zemljaka i prijatelja odustane od sporta posle odlaska sa Kube, već je nastavio da trenirao kao profesionalni sportista.

„Teško mi je bilo da ustanem iz kreveta svaki dan i da držim glavu uspravno. Nisam imao nikakvu podršku“, rekao je Horhe kome je bilo teško da sakupi novac za međunarodna takmičenja. Zbog toga je otvorio stranicu na platformi GoFundMe kako bi uspeo da sakupi novac koji će mu obezbediti učešće na Igrama.

Kuba je protestovala zbog uključivanja Horhea i kubanskog dizača tegova Ramira Mora u tim, rekavši da ih ne treba smatrati izbeglicama.

„Izbeglicama i sportistima koji su prošli kroz istu stvar poručujem da ne odustaju. Bez obzira koliko bude mračnih dana, sunce će uvek izaći“, poručuje ovaj Kubanac koji će se posle dva olimpijska učešća pod zastavom zemlje u kojoj je rođen, u Parizu prvi put takmičiti pod zastavom izbegličkog tima.

Atletičar Mohamed Amin Alsalami došao je kao izbeglica u Berlin oktobra 2015. Bilo mu je hladno, osećao se usamljeno i nedostajao mu je dom. Nedostajala mu je Sirija.

Iza sebe je ostavio dom u razrušenom Alepu, prešao je najpre u Tursku, potom gumenim čamcem Grčku odakle je migrantskom rutom stigao do Nemačke. Poput miliona onih koji su bežali tražeći budućnost bez bombi i nasilja.

Gotovo deceniju kasnije ovaj dvadesetdevetogodišnjak, koji je dobio azil, živi drugačiji život. Naučio je nemački, stekao nove prijatelje i godinama vredno trenira. Sada je dobio priliku da se takmiči na Igrama u disciplini skok udalj. Bio je toliko srećan zbog poziva da predstavlja izbeglički tim da je zaplakao. Žao mu je ipak što neće nastupati pod zastavom svoje zemlje.

„Sirija je moja kuća i nedostaje mi svakog dana. Na kraju krajeva, to je moja zemlja, odatle dolazim“, kaže ovaj mladić.

Brejkdens će debitovati kao sport u Parizu. A debitovaće i mlada Avganistanka Maniža Talaš, koja je izbegla u Madrid u čijem predrađu se spremala za veliko takmičenje, pre nego što je doputovala u Francusku.

Do pre samo nekoliko meseci ova hrabra dvadesetjednogodišnjakinja radila je u frizerskom salonu u gradu Ueska. Talaš je bila u grupi od nekoliko stotina Avganistanaca dovedenih u Španiju vojnim avionima nakon povratka Talibana na vlast u avgustu 2021.

Počela je da se bavi brejkdensom kada je imala 17 godina. Na društvenim mrežama je pogledala video na kome se muškarac vrti na glavi i bila je skeptična, jer je mislila da je snimak lažan. Ali snimak je bio stvaran i ubrzo je postala opsednuta ovim sportom, listajući video za videom na svom telefonu. „Želela sam to da uradim, želela sam da to naučim“, rekla je Talaš.

Počela je da trenira u jednom klubu u Kabulu gde je bila jedina devojka uz 55 muškaraca. Mediji su tada plasirali priče o mladoj Avganistanki koja prkosi kulturnim i religijskim normama. To je bilo dovoljno da postane meta.

„Talibani ne vole kada devojka pleše, iako je brejkdens više od toga. To je sport“, istakla je ova devojka. Ipak pretnje su se nastavile, jednog dana je bomba eksplodirala blizu kluba, tako da je nastavila da trenira u svojoj kući. Kada su Talibani preuzeli vlast njen san o bavljenju brejkdensom u vlastitoj zemlji je prekinut. Srećom, nastavljen je u Španiji. I gledaćemo ovu devojku u Parizu.

Šefica misije Olimpijskog tima Masoma Ali Zada, koja će se i takmičiti u biciklizmu, istakla je da sve članove tima uprkos razlikama koje ih odlikuju, spaja zajedničko iskustvo i put koji su prešli kako bi se takmičili na Igrama. „Sportisti ne predstavljaju specifičnu zemlju, već Izbeglički olimpijski tim“, kaže ova dvadesetosmogodišnja devojka koja je iz rodnog Avganistana 2016. sa porodicom izbegla u Francusku gde je dobila azil.

Ovo je treći put da Izbeglički olimpijski tim učestvuje na Igrama. Prvi put su nastupili 2016. u Rio de Žaneiru kada ih je bilo desetoro, da bi na prethodnim Igrama u Tokiju taj broj porastao na 29.

Niko od takmičara ovog tima do sada nije osvojio medalju. Možda je vreme da se ispiše istorija i da neko od 37 sportista izbeglica osvoji medalju u Parizu.

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: