Da li imate preko 18 godina?

Budućnost sveta, kapitalizma i korone: Promene koje (ne) dolaze

Po izlasku iz vanrednog stanja osvrćemo se na to da li je ovo kraj krize ili zaista početak promene sveta kakav poznajemo.

9
0

Situacija sa virusom korona je svetu zadala udarac u vidu dvostruke krize: medicinske i ekonomske. Ekonomske konsekvence već su sada vidljive i prilično zastrašujuće, imajući u vidu relativnu vremensku kratkoću čitave situacije. Države širom sveta su ubrzano počele da donose ad hoc mere za ublažavanje ovog neočekivanog udara. Evropska Unija je pripremila čitav niz instrumenata zaštite, u vidu fleksibilnosti korišćenja zajedničkog budžeta, olakšica, pozajmica i sličnih „sigurnosnih mreža“. 

Izveštaj EU zloslutno navodi da je pandemija COVID 19 izazov bez presedana. Drugi je upoređuju sa Velikom depresijom. Kako god odlučite da je opišete, jasno je da će ovaj crni oblak još dugo biti iznad naših glava.

Neki ekonomisti upozoravaju da je ekonomska kriza već bila pred vratima, odnosno da je počela u septembru, ali pandemija ju je produbila. Ako uzmemo u obzir da pandemijska kriza traje oko dva meseca – u Evropi i Americi, a imajući u vidu da nam je život, zajedno sa celim svetom, doslovno stao, zastrašujuća je pomisao kako će sve da izgleda kada se na daljincu ponovo pritisne play.

Ostaje da vidimo da li će se svet vratiti u dobro staro vreme i kada, ili ćemo morati da redefinišemo “normalno”. Ili, kako je to popularno sada reći, ćemo imati “novo normalno” (new normal) – život sa virusom korona koji je stalno tu negde i koji moramo da naučimo da kontrolišemo.

Ono što nam je bilo uobičajeno pre svega 2 meseca dobija status nepoželjnog ili zabranjenog, na neodređeno vreme. Pored straha od samog virusa, strah izaziva sama neizvesnot celokupne situacije. Niko, pa čak ni ljudi od medicinskog ili političkog autoriteta, ne može da sa sigurnošću kaže kada će sve da se završi – kada će se virus staviti pod potpunu kontrolu, koje će sve biti posledice – stanje se menja iz dana uz dan i to na, u većini slučajeva, nepredvidive načine.

Kendra Allenby (The New Yorker cartoons)

Neki analitičari idu dotle da tvrde da će se promeniti celokupni svetski poredak, što može da znači svašta. Međutim, sve i da se svetski poredak ne promeni, već u ovih mesec dana smo na svojoj koži mogli da osetimo posledice naizgled kratkoročnog zaustavljanja sveta.

Društvena nejednakost će se uvećati srazmerno sa povećanjem ekonomske nejednakosti. Međutim, koje su to socijalne implikacije koje će ova kriza povući sa sobom? Britanska humanitarna organizacija Oxfam predviđa mogućnost da čak pola čitave svetske populacije, po završetku pandemije, živi u siromaštvu. Najpogođeniji narodi će biti oni koji su već među najsiromašnijima: Istočna i Južna Azija, kao i Supsaharska Afrika. Ili, rečima direktora Oxfama „za milijarde radnika u siromašnim zemljama koji već sada preživljavaju, ne postoje sigurnosne mreže poput plaćenog bolovanja ili pomoći države“. Ista ova rečenica može da se primeni i na bogatije i razvijenije države, gde radnici sa najniže društvene lestvice koji su za vreme pandemijske izolacije morali neprekidno da rade, jer nemaju mogućnost plaćenog odsustva ili neke druge vrste pomoći.

Grist, Ruslan Lytvyn, Getty Images

Iako bi bilo divno da se posle pandemije stvari promene na bolje za sve (preživele) ljude na svetu, da živimo na manje zagađenoj planeti (o oporavljanju zemlje usled umanjivanja saobraćaja i proizvodnje je bilo takođe bilo reči po medijima), da pametnije koristimo njene resurse, da pametnije usmeravamo sopstvene resurse, malo je verovatno da će do toga doći, a pogotovo da će se promeniti sam ekonomski sistem.

Kapitalizam podrazumeva da najbogatiji to i ostanu, a da najsiromašniji bivaju još siromašniji; uotalom, podsetimo se da ekonomske sile žive na račun siromašnih zemalja koje „za njih rade“. U vezi sa tim, jedna od ekonomskih predikcija je i ta da će se ekonomije više nacionalizovati, nauštrb globalizovane ekonomije kakvu smo do sada poznavali. To bi podrazumevalo manje proizvodnje u drugim delovima sveta, pogotovo u azijskim zemljama gde proizvodnja može da se obavlja “budzašto“. Nekoliko razloga leži u ovom potencijalnom prebačaju. Pre svega zbog tenzija između dve ekonomske sile – Kine i Amerike i pretenzija Kine da bude vodeća sila u proizvodnji telekomunikacione tehnologije i vazduhoplovnih prevoznih sredstava, umesto izvor jeftine proizvodnje za ceo svet. Sa druge strane, usled nestašice osnovne medicinske opreme pokazalo se da je pametnije da svaka država proizvode tog tipa pravi „kod kuće“. Ako je ova pandemija išta pokazala nacionalnim državama, to je da je pametnije da industriju imaju u svom dvorištu. Paradoksalno je ipak to što ovu krizu neće moći svaka država zasebno da prebrodi, naprotiv, globalna međusaradnja jeste i biće krucijalna.

Ponovo se pokazalo koliko je kapitalizam sam za sebe, i sam sa sobom, neodrživ i koliko famozna nevidljiva ruka tržišta ne može da se samoreguliše, ili da išta reguliše samostalno. Makar ne bez upliva države ili bez kolektivne društvene solidarnosti – dve stvari koje su u suprotnosti sa esencijom (neoliberalnog) kapitalizma. Kao sa svakom ekomonskom krizom do sada, država je ta koja treba da „uskoči“ i izvuče stvar, odnosno pomogne kapitalistima u nevolji. U većini slučajeva sami radnici (pogotovo oni zaposleni na određeno vreme ili na privremeno/povremenim radu) neće biti obuhvaćeni ili imati benefita od njene pomoći.

Na uskakanje države u pomoć, na to nije ostala imuna ni kolevka neoliberalnog kapitalizma i zemlja koja se panično kloni svega što ima i predznak tekovine socijalističkog, Amerika. Američki Senat je odobrio paket pomoći u iznosu od 2 biliona dolara kredita namenjenog određenim industrijama i radnicima, kao i direktne isplate građanima. Ipak, broj ljudi koji su se prijavili kao novonezaposleni je rekordno visok, preko 16 miliona, što se tumači kao kraj ere ekspanzije za jednu od najvećih svetskih ekonomija.

Izvor: The Economist

Ono što je ovaj put novina, pored užurbanog osmišljavanja državnih paketa pomoći i načina na koje mogu da ublaže tektonske ekonomske poremećaje, jeste da neka od najvećih korporativnih imena – da, oni koji se inače na sve moguće načine dovijaju kako da izbegnu plaćanje poreza – naširoko nude raznorazne olakšice. Ne dajte se zavarati – to rade zbog sebe. Na primer, Google. Ova multinacionalna kompanija koja je samo prošle godine od plaćenih reklama zaradila preko 130 milijarde dolara, svojim oglašivačima će pokloniti bonuse u iznosu od 340 miliona dolara, kako bi nastavili da se reklamiraju na ovoj mreži. Google inače najveći deo svojih prihoda dobija upravo od svojih oglašivača. Slični modelom se vodio i ogroman broj raznih internet platformi, nudeći velika sniženja u cilju povećanja potrošnje, a ne iz humanih razloga, kako su to predstavljali.

Bruno Iyda Saggese

Osim pomenutih tradicionalno siromašnih delova Azije i Afrike koji će biti najviše pogođeni krizom, isti scenario nije zaobišao ni niže (radničke) slojeve takozvanih razvijenih zapadnih zemalja. Najbogatiji su imali luksuz da ne moraju da rade, drugi su imali luksuz rada od kuće, dok treći nisu mogli sebi da priušte da ne rade. Ti treći su najvećim delom radili poslove koji su slabo plaćeni, na određeno su ili su visoko rizični: dostava, maloprodaja, veleprodaja, održavanje čistoće, rad u fabrikama, uslužne delatnosti i slično.

Jasno je da je svet kakav znamo stao kada je drastično smanjena potražnja za robom i uslugama koje nisu od egzistencijalnog značaja. Međutim, i u dobavljanju neophodnih potrepština najviše su bili pogođeni oni koji su ostali bez posla i prihoda.

Ne ulazeći u teorijske polemike o savremenom klasnom raslojavanju, možemo da vidimo stari patern podele u tri klase – višu, srednju i nižu. Iako retko ko da neće biti na neki način pogođen celokupnom krizom, najbogatiji i dalje imaju najviše resursa da najmanje osete njene posledice i da, nakon što se sve ovo privede kraju, neometano nastave sa svojim životima. Oni koji nisu imali taj luksuz da prestanu da rade ili da rade od kuće, izloženi su daleko većem riziku od zaraze. Takođe, oni su bili suočeni sa sa dvostrukim strahom – onim od zaraze i od gubitka posla, to jest od potencijalne nemogućnosti da prehrane sebe i porodicu.

Foto: REUTERS (Willy Kurniawan)

Velike korporacije koje u vreme pandemije nisu prestale sa radom, ili kojima se posao čak i uvećao, mahom zavise od jeftine radne snage koja je neprestano u pogonu. Neki od njih, poput Amazona, kasno su počeli da brinu o uslovima u kojima im radnici rade u doba pandemije i čak su otpuštali one koji su se bunili za sigurnije uslove na poslu. Iako su velikodušno dozvolili onima koji se ne osećaju sigurno da dolaze na posao i da ostanu kod kuće, ta opcija je neplaćena. Ovaj problem možemo da sagledamo i lokalno, na primeru radnika fabrike Jura, koji su, uplašeni za svoju dobrobit nakon što su dvojica radnika zaraženi, štrajkovali početkom aprila.

Trka za egzistencijalnu stvar, kao što je plata, ipak gubi u borbi za egzistenciju samu.

Nakon pandemijske krize ekonomska će se neminovno nastaviti, a naivno je misliti da će države svoje resurse i pažnju usmeriti na najugroženije i na javni sektor – čije smo sve slabosti mogli da pratimou realnom vremenu – umesto na pomoć privatnom sektoru i bankama, a u cilju „vraćanja u normalu“.

Liana Finck

Malo je verovatno da će doći do urušavanja kapitalizma, a ako će on u ičemu uspeti, uspeće da perpetuira klasnu diferencijaciju. I u tome leži odgovor na pitanje da li će doći do dekonstrukcije sveta kakvog poznajemo.

Naslovna fotografija: Carl Nenzen Loven (Unsplash) 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: