Balkanski špijun: paranoja i kapitalizam

“Je l’ to znači da je Ilija bio jedna beslovesna budaletina, da ću iz invalidski’ kolica gledati kako ponovo gradite kapitalizam, kako ponovo uprežete ljude u jaram!”

Ilija Čvorović, Balkanski špijun

U jednom tekstu o Službi državne bezbednosti u domaćem filmu, Dimitrije Vojnov tvrdi da je Ilija Čvorović, “sa stanovišta svog ideala” – u pravu. U ovom tekstu tvrdim da je Vojnov u pravu – ali da tu indikaciju o Iliji Čvoroviću moramo detaljnije analizirati, naročito njene političke posledice.

Čvorović je, kako svi znamo, glavni junak Balkanskog špijuna, pozorišnog komada Dušana Kovačevića, i filma iz 1984. u korežiji Kovačevića i Božidara Nikolića, sa nezaboravnim Danilom – Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi. Partizan što su ga nakon rata, 1949. godine, uhapsili i odveli na Goli otok jer je podržavao Staljina, Čvorović je tumačen kao tipičan primer paranoika kog rađa represivni komunistički sistem u Jugoslaviji. Jednom traumatizovan zatvorskim iskustvom i odbačen od svojih dojučerašnjih drugova komunista, Čvorović ostaje trajno u strahu od policije, fasciniran državom i opsesivno zabrinut za njenu sudbinu (državne neprijatelje vidi iznutra i spolja), čovek patrijarhalnih vrednosti i lojalan građanin, ali u osnovi razočaran u razvoj jugoslovenskog socijalizma, jer je bio poštenjak koji je “crnčio i dirinčio”, uspevši da kupi samo skromnu kuću, i to na kredit, a doživeo da mu je visokoobrazovana ćerka nezaposlena, da su i on i supruga teško bolesni, da ne prima platu i da jedva sastavlja kraj s krajem, dok “nova klasa” direktora i političara živi bogato i bezbrižno. I o tome istovremeno i ne sme i neće da govori, jer ne želi da ugrozi svoju zemlju.

Na sve to, u kuću mu, kao podstanar, dolazi Petar Markov Jakovljević (u filmu ga, takođe nezaboravno, tumači Bora Todorović), čiji je otac imao krojačku radnju u Nišu pre revolucije, a posle nje, kada mu je sve oduzeto i kada je osuđen zbog saradnje sa okupatorom, emigrirao u Francusku. Dakle, Jakovljević je sin predratne buržoazije, koji se početkom 1980-ih vraća u Jugoslaviju sa ušteđevinom od 140 hiljada dolara i namerom da pokrene – privatnu krojačku radnju. Pored toga, Jakovljević je protivnik nacionalizacije, i simpatizer poljske Solidarnosti. Kada policija, na informativni razgovor povodom podstanara, pozove Iliju Čvorovića, njegovi strahovi, traume i frustracije pretvaraju se u paranoju, i on u podstanaru vidi imperijalističkog agenta protiv kog se, kad već policija neće, valja boriti uz pomoć deset prstiju i naoružanog brata Đure, takođe nekadašnjeg golootočkog zatvorenika.

Ali, kako nas uče Joseph Heller, te punk bendovi The Godfathers i Nirvana, to što si paranoičan ne znači da ti ne rade o glavi. Ilija Čvorović odlično prepoznaje simbolički značaj Jakovljevićevog povratka: sitna buržoazija je avangarda krupnog kapitala. Kapitalizam se vraća i uskoro će preći u najgori oblik, “zidanje dvoraca i zamkova”, “tlačenje i uništavanje ljudi” i ogromne razlike među njima. U toj raspodeli karata, najveći gubitnik postaje upravo Ilija Čvorović, koji očajnički pokušava da sebe uveri kako društveno uređenje za koje se borio i bio ranjavan neće potpuno propasti, te da će država, makar ga jednom i oterala na robiju, nešto učiniti, ali instinkt i intuicija govore mu drugačije – i on reaguje kako zna i ume. (Dušan Kovačević, s druge strane, smatrao je poraz ideala svog junaka veoma poželjnim, i cinično izvukao pragmatične lekcije: postao je ostrašćeni antikomunista, miljenik tranzicionih vlasti, privatnik o državnom trošku, zagovornik ujedinjenja slobodnog preduzetništva i četništva. U dve reči: ljuta reakcija.)

Neka sociološka istraživanja iz tog perioda daju za pravu Čvorovićevoj reakciji. Recimo, Zagorka Golubović utvrdila je 1988. da u Jugoslaviji postoji seljaštvo (bogati seljaci, seljaci-radnici i seoska sirotinja/nadničari), radnička klasa, tanak sloj “stare srednje klase” (zanatlije i privatnici), nova srednja klasa (službenici, menadžerski sloj, zaposleni u upravi), političko-funkcionerska klasa i heterogeni sloj inteligencije. Desetak godina kasnije, Mladen Lazić je uporedio materijalni položaj društvenih grupa u 1990. i 1997: političari i direktori ostali su na vrhu, ali su na lestvici avanzovali preduzetnici (na vrh!) i stručnjaci, dok su seljaci i radnici otišli na dno piramide.

Prema tome, neki su već početkom 1980-ih prepoznali krah socijalizma, prihvatili ga oberučke i pripremali se da na tom krahu profitiraju; neki su i dalje verovali u ideale, i završili na dnu, etiketirani kao paranoici.

Međutim, nadam se da možemo videti kako je Ilija Čvorović ne samo u pravu sa stanovišta ideje socijalizma, nego uopšte nije komunistički paranoik: njegova paranoja je baš tipično kapitalistička. Ako posmatramo kontekst u kom nastaje Balkanski špijun, reč je o situaciji koja nalikuje današnjoj Evropi: kriza, opšta nesigurnost, frustracija i siromaštvo širokih slojeva, i, naravno – mere štednje. Naime, početkom 1980-ih otkriven je ogroman dug SFRJ prema stranim poveriocima; tražio se aranžman sa MMF-om; primenjivane su “mere stabilizacije”, to jest štednje, kakve su bile redukcije struje i goriva, i tome slično. Pre toga, Jugoslavije je živela svoj plemeniti pokušaj da reši protivrečnosti i sukobe komunističke ideologije i tržišne ekonomije: najpre je imala solidan period rasta, pa početkom 1960-ih prve naznake ozbiljnije krize, potom tržišnu reformu iz 1965. (koja je propagirala konkurenciju među preduzećima, pokušavajući da zadrži i samoupravni sistem), značajne deregulacije bankovnog sektora, veliku nezaposlenost i odlazak radnika u inostranstvo, ali rast potrošnje i investiranja, te konzumerističku maniju 1970-ih, a paralelno sve jaču federalizaciju i decentralizaciju, što je skupa rezultiralo porastom nacionalizma, nerezonskim zaduživanjem preduzeća, promašenim investicijama i nadmetanjem republika na tržištu. Početkom 1980-ih počelo je, u osnovi, na nivou državne politike, ubrzano brisanje i raspadanje i poslednjih tragova autentične komunističke ideje: od nasleđa NOB-a, preko radnih akcija, do radničkog samoupravljanja. Ostala je samo loša komunjarska praksa.

No, teza da je Ilija Čvorović u pravu nesumnjivo znači da je on instinktivno prepoznao to brisanje i taj raspad, ali mora se imati u vidu da je na kapitalističku invaziju Čvorović odgovorio povratkom u – podrum. U mračnom delu podsvesti, tamo gde se nalazi izvor Čvorovićeve traume, stajala je prašnjava Staljinova slika. Čvorović se odbrambeno vratio na ideje Države i Vođe, na oružje, fanatičnu borbu protiv neprijatelja i izdajnika, zavere i nasilje… “Staljin vas je ubijao, al’ vas nije ubio dovoljno!” grmi Ilija pred podstanarom i u jednu masu neprijatelja stapaju se titoisti, kapitalisti, strani agenti, imperijalizam… Može se reći da Čvorović, u stvari, na traumu ponovnog uspostavljanja kapitalističkog klasnog poretka, u ruševinama tržišnog socijalizma, reaguje svođenjem komunističke ideje na  antiimperijalizam.

Na taj način je Ilija Čvorović postao i lik za kojeg su desničari puni razumevanja: u njegovom ideološkom porazu vide tragediju “jedne zablude”, a sentimentalnu naklonost gaje za njegovu patrijarhalnost, lojalnost državi i “antiglobalizam”.

Iz neuspeha, dakle, da se konstituiše socijalistički subjekt koji bi bez ostatka prihvatio ekonomsku solidarnost, “podruštvljavanje”, modernizaciju, permanentnu revoluciju, ukidanje klasnih razlika i demokratizaciju političke moći, stvoren je Ilija Čvorović, siroti otac svih onih levičara i desničara koji su u pravu kada prepoznaju kapitalističke nepravde, ali na njih odgovaraju agresivnom paranojom: staljinističkog ili nacionalističkog tipa, svejedno. Ti nas odgovori, bojim se, mogu odvesti samo u invalidska kolica iz kojih ćemo, besno ali nemoćno, gledati kako ljude uprežu u jaram.