Da li imate preko 18 godina?

Bali: Ostrvo bogova

Predstavljamo vam putopis umetnice Emilije Radojičić u daleke krajeve istoka, na sve popularnije tropsko ostrvo Indonezije.

Šta ovo vulkansko ostrvo čini tako magičnim i da li i dalje uspeva da odoli velikom naletu turista? Ovo nije klasičan turistički vodič, već priča koja će sprovesti vaša čula kroz puteljke u džunglama i među pirinčanim poljima, antičkim hramovima, uličicama, pijacama.

Već neko vreme razmišljam odakle da počnem sa pričom o Baliju. S jedne strane je tamo prisutan masovni turizam koji jede sve pred sobom, a s druge strane magična kultura, divni ljudi i neobuzdana priroda. I sve te obuhvati odjednom i nosi sa sobom ono nešto što te ili snažno odbije ili zauvek zavede. Verovatno sam jedna od onih što su se zaljubili, jer sam u stvari imala sreće i prilike da doživim deliće Balija onakovog kakav je možda bio dok se nije iskvario.

Počela bih od prirode. Ona je ipak je tu bila prva, osvajačica koja preliva i buja u svakom mikro-ćošku koji ti oko dotakne. Tropsko i vulkansko plodno tlo na kom skoro sve uspeva… Barem sve što voli puno vode i jarko Sunce. Neke biljke koje imam kod kuće, filadendron, adam, monstera, tamo su predimenzionirani. U stvari, shvatila sam da je to njihova realna veličina u prirodnom staništu i da se moje kućne biljke pate u saksijama.

Na metru kvadratnom jedne prosečne bašte na Baliju žive u harmoniji i kokos i papaja i rambutan i banana i adam i filadendron i cvet i trava i zmija i bube i geko i kućni hram i offering i stari offering od jutros i offering od juče i prekjuče i neka nova biljka koja niče ali i još jedna i još jedna biljka i buba i verovatno neki majmun i ko zna još šta sve jer, zaista, nema šanse da obuhvatiš ni pogledom ni umom šta sve tu živi.

Henri Ruso bi odlepio u nečijoj bašti na Baliju.

Tokom svog trećeg boravka na Baliju sam doživela aktivne vulkane i nebrojane zemljotrese. Ostrvo leži na čuvenom prstenu vatre i prirodne katastrofe su česta pojava u ovom regionu. Toliko puta se zemlja tresla u dva meseca da sam se na kraju navikla i prestala da primećujem da se nešto dešava. Srećom, bila sam smeštena u centralnom delu ostrva, kod prijatelja koji imaju kuću sa dobrim temeljima i na lokaciji dovoljno udaljenoj od vulkana i bilo kakvih većih opasnosti. Mnogi stanovnici Balija i okolnih ostrva ostali bez svojih domova i u tu svrhu su bile organizovane razne dobrotvorne akcije.

Imala sam velike sreće da upoznam ljude iz celog sveta koji su odlučili da žive širom ostrva, a neki od njih su tu još od 70-ih. Oni koji su došli prvi imaju najlepša (i najveća) imanja. Sada je teško doći do takvog mira. Većina mojih prijatelja i poznanika tamo ili živi izolovano u prelepim vrtovima ili u sred pirinčanih polja ili u okolini manjih gradova, tj. sela… Svako, ali svako ima nestvarnu baštu. Većina poštuje kulturu lokalnih ljudi i tradicija je da svaka kuća ima svoj mali hram, ili više njih, na primer – za svaku stranu sveta. U tim hramovima se svakodnevno prinose darovi (offerings) koji se uglavnom sastoje od malo pirinča, keksa, novca, cvetova i mirišljavih štapića u listu banane ili korpici od bambusa.

Naravno, postoji i ona druga strana priče gde ljudi žive u nekoj potpuno suprotnoj realnosti – grade hotele i biznise koji štete lokalnom stanovništvu, kulturi i prirodi. O njima ću se truditi da ne pišem jer nisu to zaslužili. Bitno je ipak spomenuti da se i to dogadja paralelno sa ovom pričom i da ubrzano počinje da preovladava. Pri svakom svom povratku na Bali mnoga mesta nisam mogla da prepoznam.

Da se vratimo na lepe stvari. Zašto je Bali tako poseban? Većina veruje da je to zbog divnih plaža, što uopšte nije istina. Da, bila sam na predivnim plažama, ali vam nikad neću reći koje su ni gde se nalaze jer nije to ono što je srž ovog mesta, već kultura. Bali je jedino ostrvo u Indoneziji (dobro, i dva tri ostrvca pored) na kom je zastupljen Hinduizam. I to ne Hindu kao u Indiji, već neka njihova verzija koja se stopila sa prethodnom paganskom religijom. Priroda, kultura, religija, životna filozofija lokalnih ljudi je ono što ovo mesto čini posebnim i originalnim, a zbog toga ga i vredi posetiti.

Prvi put sam sletela na Bali u martu 2016. godine došavši u posetu drugarici koja mi je rekla da dođem obavezno u ovom periodu, jer se svake godine na prvi mlad Mesec u martu na Baliju slavi praznik Nyepi, koji je nešto kao Nova godina. Nisam znala šta da očekujem – ovo je bilo moje prvo samostalno putovanje i prvi odlazak u Aziju. Samo sam se “bacila u vatru”. Sletela sam nakon menjanja tri aviona, preko pola sveta, na aerodrom u Denpasaru koji je glavni grad Balija.

Ne znam da li mogu rečima da opišem prvi utisak, težak vlažan vazduh, mirisi, potpuno drugačija arhitektura, biljke… Sećam se da je drugarica morala da me drži za ruku i pazi da me nešto ne pregazi jer sam neprestano zapanjeno gledala oko sebe.

Iz uličica izleću ljudi i skuteri, a trotoar jedva da postoji. Svi lete nekim svojim tokom po ulicama. Taj tok uhvatiš vrlo brzo i onda shvatiš njegovu prirodnost, opuštenost i smisao. Tako i vreme tamo teče, potpuno drugačije nego u Evropi. Mi smo za njih ubrzani i nervozni.

Ulice su pojam za sebe i ti mali gungovi koje jedva možeš da primetiš, a onda ako zađeš u jedan nikad ne znaš šta može da se nađe na njegovom kraju – skriveno selo, nečija raskošna vila, pirinčana polja, hram, gomila đubreta, varung, muškarci koji se klade na borbe petlova, neka kuća u izgradnji, balinežanka koja ti proda najukusnije banane na svetu, ceremonija… Omiljena stvar mi je bila da se vozikam na skuteru i istražujem, ukoliko naravno neko drugi vozi taj skuter da ja mogu da gledam i fotkam sve okolo.

Balinežani su nasmejani i prijatni ljudi, nekad se pitam da li je to zato što veruju u karmu ili su jednostavno opušteni. Niko se nije bunio da ga fotografišem, valjda su navikli da svi oduševljeno škljocamo. Ali škljocali su i oni mene. Često su mi Balinežanke govorile kako imam divnu belu kožu, one se stalno skrivaju od sunca i koriste kreme za izbeljivanje, a ja sam se divila njihovoj glatkoj tamnoj koži i sunčala se da pocrnim.

Šetajući jedan dan do varunga (lokalne kafanice) na ručak, naletela sam na mali ulični ritual. Gužvu su pravile tradicionalno obučene žene koje su užurbano prinosile darove, kikotale se i nameštale svaki detalj za dolazak sveštenika koji ih je onda sve redom poprskao vodicom. Sve se dešavalo na ionako jedva postojećem trotoaru najprometnije ulice u Seminyaku, turistički razvijenom gradiću na zapadnoj obali. Ostala sam blizu da posmatram i fotografišem pa su mi žene mahnule da slobodno priđem još bliže. Nisam htela da ih prekidam i pitam o čemu se radi, iako su one bile veselo raspoložene zbog mog prisustva. Sveštenik je koncentrisano, skoro kao u transu, mantrao i zvonio malim, ali veoma prodornim zvonom.

Dva puta sam došla na Bali, ciljano u martu, da budem tu za pomenuti Nyepi praznik. To je dan tišine na ostrvu. Aerodrom, hoteli, radnje… Sve je zatvoreno. Svi su obavezno kod kuće i dan provode u meditaciji, tišini i postu. Ovaj ritual traje 24 sata i to je često najlepši dan na Baliju. Sija sunce i nema oblaka. Nema zagađenja, nema zvukova osim prirode, životinja i dece u daljini. Ulicom patrolira samo sveštenik u pratnji seoskog čuvara (pecalang). Tu noć se zvezde vide više nego inače jer su sva svetla na ostrvu ugašena.

Prvi put za Nyepi sam sanjala kako se borim sa dlakavom kraljicom – demonom Rangdom koja dolazi da pojede moju sestru. Ja se rvem sa demonskom kraljicom, ubijam je i spašavam mlađu sestru. Kasnije tek saznajem da Rangda, po Balinežanskoj mitologiji, jede decu i predvodi armiju zla. Takve snove često sanjaju balinežanska deca.

Nyepi-u prethode mnogi rituali pročišćenja, iznose se bogovi iz hramova do reke ili okeana, teraju se zli duhovi na raskrsnicama, možete naleteti i na ples mog omiljenog mitološkog bića Barong-a, a zatim sledi veče Ogoh-ogoh parade koja je jedan od najfascinantnijih događaja koje sam ikad doživela.

Za Ogoh-ogoh paradu se pripremaju skulpture po pričama iz Veda i balinežanske mitologije. Pravljene su uglavnom od stiropora, selotejpa, papira i jednostavnih materijala. Svako selo pravi svoju skulpturu i u tome učestvuju sve generacije. Čak i bebe nekad nose svoje male Ogoh-ogoh skulpture. Lep je osećaj videti da se u nekom delu sveta neguje zajednica i da plemenski sistem dalje živi. Preko dana Balinežani iznose svoje Ogoh-ogoh-e na ulice i priremaju ih za večernju paradu.

Parada zna da potraje satima u većim selima, pa sam se iz iskustva drugi put odvezla nazad u svoje selo i tamo bila deo lokalne, manje parade. Obukli smo se tradicionalno da ispoštujemo tamošnju kulturu i prošetali se i družili sa komšijama duž celog sela, uživali u performansima odraslih i dece, za koje su lokalci vredno radili i vežbali cele godine. Na kraju se većina skulptura spali i uništi. Kao da se rasprši sva ta uložena energija! Deca posebno uživaju u tome. Onda svi odlazimo kući i počinje Nyepi.

Balinežani su izuzetno spiritualni ljudi. Njihova tradicija možda evoluira sa novim generacijama, ali je ipak duboko ukorenjena u svakom od njih. Duhovnost balinežana se ogleda i u najmanjim detaljima. Na primer, u tome sa koliko pažnje se odnose prema darovima za bogove i demone, ili koliko je svaki aspekt njihove svakodnevnice ispunjen verovanjima, specijalnim moćima i energijom – strane sveta, boje, brojevi, reči i slogovi, hramovi, mesta, drveće, maske…

Oko pet puta dnevno se prinose darovi koje sam već pominjala, i to je jedan od najupečatljivijih mirisa koji mi i dalje titra u nosu. Ustajali pirinač, cvetovi i mirišljavi štapići.

Ono što me iznova osvaja na Baliju je posvećenost detaljima u ornamentima na skulpturama bogova, kapijama, ogradama… U tome se ogleda uticaj religije ali i prirode koja je isto tako kičasta, tajanstvena i sirova. Toliko se sve stapa jedno u drugo, nekad ne znam gde nešto počinje a gde završava.

Svaki dan je neka nova ceremonija, dan kada se blagosiljaju motorna vozila, dan posvećen životinjama, kada svaki pas, mačka i kravica imaju vrpcu oko vrata, dan kada i drveće dobija svoje vrpce i zagrljaje. Zakon na Baliju glasi da ni jedna građevina ne sme biti viša od kokosove palme. Možda jedan od zakona koji i dalje uspešno štiti ostrvo, barem donekle.

Ne mogu da pišem o Baliju a da ne pomenem majmune. Oni su sveprisutni. Što ste bliže džungli, njih je sve više. Jako su inteligentni i nekad imam osećaj da su mnogo više oni naučili od nas nego mi od njih, što im daje prednost u raznim situacijama i to možete da vidite tamo svakog dana. Rečeno mi je da im ne pokazujem zube i da se ne smejem otvorenih usta jer je njima to direktan znak agresije. Ne otimajte se sa majmunom, to vam je moj savet. Dajte im da vam maznu sve iz džepa i uživajte u tome.

Poranite ako idete na Ubud market da biste dobili iole realnu sliku lokalnog života i izobilja voća i povrća, ali i smeća i plastike koji su posledica dolaska turizma i modernog sveta na ostrvo. Ne mogu da zaobiđem temu zagađenosti izduvnim gasovima i plastikom koja sada viri iz skoro svake pore. Ovom prilikom vas sve molim da obratite pažnju na to kako možete da doprinesete očuvanju naše prelepe životne sredine jer ni ja o tome nisam mnogo razmišljala u toplini svog doma u Beogradu.

A onda sam jednom ronila u zalivu ostrva blizu Balija i struja je donela suludu količinu smeća. Bila sam šokirana i tužna dok sam ronila i gledala ribe koje se bore sa kesama i prelepe koralne grebenove koji skupljaju limenke i polako odumiru. Mi smo im doneli plastiku, a nismo ni njih ni sebe naučili kako da se nosimo sa njom. Nismo razmišljali o budućnosti. To je jedna od najtežih lekcija koje sam dobila na Baliju. Pozitivna strana je što postoji mnogo lokalnih pokreta i akcija posvećenih poboljšanju situacije i osvešćivanju ljudi.

I za kraj ostavljam energiju zalazećeg Sunca. Ako se zateknete na zapadnoj obali Balija uzemljite se u pesku ili na steni, na nekoj od plaža, popijte kokos i upijajte što više ove magične energije.

Ovo je komadić Balija kroz moje oči. Ostalo je još hiljade utisaka, fotografija i mesta koja bih mogla da pomenem ili obiđem… Neka ostane skriveno da bi zadržalo svoju magiju, što želim i ovom ostrvu – iako moja želja kasni makar 20 godina.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Miljko J. Radanović says:

    Прелепо описано путешествије, проткано сјајним фотографијама…све честитке аутору <3

  2. Pigalle says:

    Kaže se Anri Ruso

  3. Djura says:

    Kaze se Zan Zak Ruso

  4. Danko says:

    Kaže se :- Hvala, autorki teksta! Hvala, za lepe fotografije! Kao da sam otputovao :)

Ostavite komentar:

Slični članci: