Da li imate preko 18 godina?

Avantage Učitavanje: Kafa, kolači i dokumentarni nadrealizam

Na Art branču, uzbudljivom i provokativnom razgovornom formatu u Kulturnom centru Beograda, ovaj put smo u okviru projekta koji realizuje OTP banka Srbija slušali i diskutovali o pronicljivim idejama Lazara Džamića.

2
0

Art branč je razgovor za razmenu mišljenja uz kafu i kolače, jednog dana u mesecu, tačno u podne u Kulturnom centru Beograda. Ovom prilikom gost je bio Lazar Džamić, mislilac, novinar, marketinški stručnjak i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije. Klijentima i gostima OTP banke, okupljenim u okviru projekta Avantage Učitavanje, stigla je pozivnica da se pripreme na diskusiju sa temom “dokumentarnog nadrealizma” na Balkanu, zanimljive sintagme o kojoj ništa – osim iz iskustva – nismo znali do sredine oktobra u podne. 

Spontano i ležerno, Lazar Džamić seda ispred grupe ljudi koja već razgovara i pije kafu, te nenametljivo započinje svoje izlaganje, proizvod dugogodišnjeg zaljubljeništva u popularnu kulturu i posmatranja društvenih fenomena. Naslovljena “Dokumentarni nadrealizam: Balkan, Alan Ford i svet…” njegova priča počinje u Velikoj Britaniji u kojoj je dugo živeo i radio. Intelektualni svrab koji je tamo osetio, i koji ga je naveo da se vrati i započne put kroz ovdašnji mentalitet, doveo je do toga da kasnim večernjim satima, na to udaljenom ostrvu, piše za svojim radnim stolom – o svim stvarima koji se čine možda nešto jasnijim izdaleka.

Prisutni su zainteresovani za ovu tezu, a činjenica da se smeškaju donekle potvrđuje koliko je ta ideja svima i poznata; među njima većina lista knjigu koju smo dobili – “Cvjećarnica u kući cveća: Kako smo usvojili i živeli Alana Forda” i otpija gutljaje kafe. Naš prirodni oblik društvenog uređenja nisu ni socijalizam, ni kapitalizam nego – nadrealizam. Gospodin Džamić skreće pažnju da se nigde ovo ne vidi tako dobro kao u fenomenu stripa Alan Ford, koji nigde u svetu nije poznat, osim na Balkanu. Alan Ford, zar ne – kaže on kroz smeh – nikada ne prolazi u našem okruženju.

Interesantno, zaista – svi su i čitali Alana Forda, to se skoro i ne postavlja kao ozbiljno pitanje, budući da je ovaj strip obeležio nekoliko lokalnih generacija, upravo zato što mi pripadamo veoma specifičnom društvenom uređenju koje se u ovom stripu Maksa Bunkera izvesno ogleda. Bacam pogled na delić knjige koja stoji otvorena u krilu:

“Treći tip društva su pridevska drušva: Kao u glagolskim, i tu ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami zbog politike i preganjanja svakakvih vrsta; u pridevskim društvima sve je veće nego što stvarno jeste, svaka izjava i ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je raj ili pakao, nema sredine.”

Deo našeg tkiva, kao društva, upravo čini ta nadealna farsa, pomenuti dokumentarni nadrealizam, nedovršene interpretacije, i ljudi koji žive između sna i jave. Niču očigledne reference koje iznose gosti – Monti Pajton, Crni Guja, a kroz smeh pominjemo i Maratonce: farsa se, dakle, sama nameće. Lazar Džamić dodaje da, uostalom, kod nas ne važi ni zapadna aritmetika – 2+2 ne moraju biti 4, čak ni 5, već su nekada čak i 17 i 3/4; i zašto ne, mi pristajemo na to. Nema pravila.

Listam knjigu koja je preda mnom i otvaram na stranicu 96, pravo na naslov – Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja. Nasmejem se, a razgovor kreće upravo u tom smeru: o snalaženju, o stvaranju i dizajniranju i mišljenju u uslovima ekstremnog nedostatka resursa. Jedna gospođa kaže – moguće, ali njoj upravo to prija, pravilo kao nedostatak pravila, mogućnost da se nešto uradi van strogo uspostavljenog puta. Na stranici koju sam otvorila dalje piše:

Nema veze, važno je da radi! – Ako postoji rečenica u kojoj je sumiran moj život na našim prostorima, od malih nogu do zrelih godina, onda je to ova. (…) Snalaženje. Naše majčino mleko, naša borilačka veština, naš univerzitet i naše prokletstvo.

Time i završavamo razgovor – izvesno je: snalaženje nam pripada, u njemu se dobro osećamo i kroz njega promišljamo dalje postupke. Čini se da je i projekat poput Avantage Učitavanja neka vrsta veštog i uspešnog iskoraka banke koja se odvaja od konvencionalnog pristupa svojim klijentima i nudi nešto drugačije: da u podne serviramo kolače i kafu i razgovor, ukoliko za tim postoji potreba.

Olivera Zulović, segment menadžer za affluent klijente OTP banke Srbija, nam je nakon još jedne nesvakidašnje i intimne diskusije (jer već smo govorili i o ljubavi) na koju smo došli, rekla da će OTP banka Srbija nastaviti da neguje iste vrednosti, među kojima je i odnos sa klijentima baš kroz Avantage Učitavanja.

Niko više ne sedi, ali svi i dalje razgovaraju o nadrealoj farsičnosti stvarnosti, a zašto ne, i Alana Forda. Ovakvi razgovori, u nedostatku distance, možda mogu biti intelektualni svrab koji nam je potreban. I zatim se, nakon tog osvežavajućeg izleta u promišljanje, vraćamo svojim manje ili više farsičnim doživljajima.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: