Da li imate preko 18 godina?

Avantage Učitavanje: Javnim čitanjem do intimne revolucije

Za svoje goste i prijatelje Société Générale banka ovaj put priredila je književni izlet na potezu od Jadrana do unutrašnjih pejzaža, podstaknut odlomkom iz novog romana Đorđa Miketića.

Javna čitanja često zvuče kao neka vrsta utopijskog susreta: na nekoliko sati čuju se samo glasovi i književnost, a prostori (uglavnom namenjeni nekim drugačijim programima) odjekuju pažnjom prisutnih. Sunce nije još uvek ni zašlo, a sastali smo se upravo ovakvim povodom u zlatom okupanoj galeriji Artget (Kulturni centar Beograda) i slušali glumce Gorana Bogdana, Tamaru Krcunović i Jovanu Stojiljković kako čitaju iz novog rukopisa Đorđa Miketića, “O kraju nismo pričali”. Autor je bio prisutan i pobrinuo se za neku vrstu režije, tačnije – izmeštanja sopstvenog teksta na hrvatski otok, uz zvuke talasa i zrikavaca. 

Avantage Učitavanje, program koji Societe Generale priređuje svojim prijateljima, klijentima, budućim i sadašnjim saradnicima, izdvaja se po tome zaista što ne traži zauzvrat ništa osim radoznalosti. Dosadašnji programi uključivali su konjičke klubove, uličnu umetnost i još raznovrsnih književnih razgovora, a nakon diskusije o ljubavnoj poeziji ovaj prostor ponovo je ispunjen knjigama i čašama belog vina koje su nehajno spuštene na pod.

Da li imamo prava da zahtevamo pravdu u svetu i da li imamo prava da nam usta budu puna kritike spram neokolonijalizma Evropske unije ili eksploatacije radnika danas – ukoliko ne prepoznajemo istu takvu hegemoniju u ličnim odnosima i ako pristajemo na nejednakost među partnerima ili, jednostavno, živimo po nasleđenim kulturnim kodovima moći i uloga? U samoj najavi događaja predočeno je da su ovo tek neka od pitanja kojima se bavi roman Đorđa Miketića “O kraju nismo pričali” – a tako je i bilo.

Sa Đorđem smo razgovarali još povodom objavljivanja njegovog prvog romana “Paradajz” (Geopoetika, 2014), kada je rekao da mu je Beograd zanimljiv zbog dualizma, te paradoksa između modernosti i antimodernosti, zbog dinamike previranja i trvenja, susreta kultura, zbog zjapa i pukotine – nesigurnosti u sopstveni identitet. Nekoliko godina kasnije, deluje kao da se Miketić studiozno bavi veoma sličnim temama, ovaj put raspoređenim u njegove glavne junake: dovoljno mlade i nedovoljno stare, dovoljno privlačne i nedovoljno iskrene.

Tekst koji nas se tiče, ideološki i istorijski, poteže teme koje su samo naizgled privatne: iskrenost, ljubav, privrženost, slobodu, hrabrost, konformizam – i druge pompezne reči koje predstavljaju nimalo pretenciozan temelj svih naših odnosa. Ta su osećanja, međutim, politizovana i u modernom društvu nastaju spolja, tako da izgleda nikome više i ne pripadaju. U nekoliko navrata bilo je jasno da Miketić nema mnogo empatije prema svojim glavnim junacima; nemir koji je time izazvao prodrmao je većinu prisutnih. Prepoznajući situacije iz sopstvenog okruženja, ljudi su ponekad zastajali u pola pokreta kako bi čuli detalje tipskih emotivnih prizora.

Radnja romana “O kraju nismo pričali” smeštena je na Korčulu u sadašnjem trenutku, a prati savremeni par: Željka, reditelja marketinških i političkih kampanja, nezadovoljnog ispraznošću svog delovanja, koji pokušava da se iskupi, snimajući svoj prvi dokumentarni film o Praksis-u, jugoslovenskoj marksističkoj školi čije se okupljanje nakon više od trideset godina održava upravo na Korčuli danas; Daru, neafirmisanu kompozitorku, naviknutu na život u njegovoj senci, koja iznenada dobija prostor da preispita sebe, svoju ljubav i ulogu u njihovom odnosu.

Predviđeni plan radnog letovanja se menja kad Dara sretne prijateljicu iz detinjstva, Stašu, ćerku poznatog jugoslovenskog umetnika. Nakon što se iz svog smeštaja presele kod nje u impozantnu venecijansku vilu na ostrvu susreću šaroliko društvo samoproklamovanih umetnika koji već naseljavaju ovaj prostor, dežurnih kritičara “sveznaša” iz jugoslovenskog regiona, po godinama sličnih paru koji je došao na odmor.

Željko posvećeno odlazi na konferenciju o Praksisu, zbog koje je i došao ovde, druži se i intervjuiše stare marksiste koji lamentiraju o levici danas i nekada. Dara sa Stašom obnavlja prijateljstvo, sa ukućanima deli želju za dobrim provodom i bezazlenom zabavom; na ovaj način dobija prostor za otkrivanje novih osećanja u svojoj vezi.

Pitanje koje se provlači kroz ceo rukopis moglo bi biti: Da li je danas intiman prostor taj u kome je moguća revolucija? Međutim, odgovor ne može dati knjiga umesto nas.

Dokumentarni tekstovi Praksisovaca koji podižu problem oportunizma i bahatosti sveta danas postaju začuđujuće podudarni sa mikro odnosom Željka i Dare, te se između dokumentarnog, (“objektivnog”) i igranog (“intimnog”) materijala stvara začudna komunikacija. Ova vrsta netrepeljivosti između materijala odgovara i načinu na koji danas doživljavamo sve međusobne odnose: na liniji između onoga što je vidljivo i onoga što smatramo privatnim. Gosti su krenuli da listaju prethodni Miketićev roman koji ih je sačekao na stolicama, u nekom trenutku postalo je pitanje i – ko nam to postavlja ova pitanja. Đorđe, naslonjen na klavir, pojačao je zvuk zrikavaca.

Dara stoji naslonjena na štok, na izlazu ka balkonu, okrenuta leđima, gleda u more, s rukama na glavi, pušta vetar da je zadirkuje, a Staša je posmatra. Uvek joj se činilo da bi se Dara pre sa šumom i ježevima družila nego s ljudima. Imala je tu snagu da odluta, da se pomeri od ekipe, da eto baš sad mora slagati svoje misli, a opet da i dalje ostane u centru pažnje. Seća se tih studentskih žurki, pripremale bi se zajedno, do u detalje, pikirale bi i šarmirale, a opet, Dara bi svaki put izvela tu njenu tačku umišeljene sirene i na kraju, odvukla svu pažnju. Ali ne, nije to bio onaj debela & lepa ženski duet, kliše odnos gde je gmazdrugarica potrebna samo za pratnju lepoj, podupirač njenog ega, osvetljivač njene posebnosti, sparing partner do flerta ili koitusa, eto bar za nju jednu, za onu koja ima više šansi, kroz čiju će sreću ova buca i živeti; već su imale iskren odnos, manje-više, a i Dara se nikada nije preterano trudila oko udvoričkih idiota. Njoj je to uvek bilo dosadno.

Ali lako je njoj, ona je lepa, ipak je ona ta kojoj su prilazili. Pa pogleda sebe, u izakanom bordo bademantilu sa turskom šarom, sedi na ćaletovom krevetu, preko kog je pregazio kuso i repato, žene željne slave i priznanja, da se ogrebu o komad “genijalnosti”, ili pokušaju ugurati na belo platno uvek spremno za nov akt. Preko tog kreveta pedantno je zategla novi, debeli prekrivač. I dalje ima problem da joj telo dodiruje sve te intimne predmete gde se ovaj mrestio. Ispred nje, na srebrnom poslužavniku, dve porcelanske šoljice čaja u koje vrca med drvenim falusčićem. Potom uzima srebrnu kašičicu i nervozno meša. Ti zvukovi poremete Darinu meditaciju, na šta je Staša i računala, te se Dara okreće i dolazi do nje. I kosa joj je lepa, jebote.

Kada je prostor ostao u senci popilo se vino iz preostalih čaša i razgovor se nastavio neformalno. Od javnog čitanja do nazdravljanja neophodno je izvojevati neku mikro-zajednicu u kojoj je moguće bez pardona potegnuti pitanje, umetnost, nedoumicu. Avantage Učitavanje trudi se da nas uveri kako takvu zajednicu ne moramo uvek da iniciramo sami.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: