Atlas: korak po korak do vrha

Kada nam neko pomene Maroko obično pomislimo na Marakeš ili Kazablanku, pustinju, predivne peskovite mediteranske plaže i živopisne pijace raznih sadržaja i mirisa. Ova severnoafrička država nam nikada nije prva asocijacija kao destinacija za planinarenje, a svakako nije bila ni beogradskom fotografu Nemanji Kneževiću. Slušajući utiske svojih prijatelja i čitajući dela Paula Bowlesa, Nemanja je poželeo da poseti Maroko. Prilika za to mu se ukazala maja ove godine kada je kao učesnik ekspedicije Planinarskog kluba “Radnički” otišao na najviši vrh Atlasa. Ekspedicija je organizovana povodom 70 godina od osnivanja PK “Radnički” i ekipa od 16 ljudi je popela najviši vrh severne Afrike – Tubkal (4167mnv).

Za jednu ovakvu akciju, naravno, morate biti kondiciono i mentalno spremni, ali Nemanja ističe da, uz dobru volju, svako može da planinari i krene u jedan ovakav poduhvat. “Atlas je visinski i kondiciono zahtevna planina, ali ne preterano teška. Glavna stvar je dobro planiranje i dobar vodič”, rekao nam je.

Šta je tebi bilo ključno da odlučiš, spremiš se i popneš se na Tubkal?

Ljudi koji razmišljaju o Maroku većinom u glavi imaju slike crvenih goleti, plaža i ludila koje vlada u gradovima. I meni je bilo tako, da se ne lažemo. Ali, pre nekoliko godina sam saznao za Atlas, istraživao sam, gledao fotografije i delovalo mi je uzbudljivo. Pre dve godine sam postao član PK „Radnički“, počeo sam da odlazim u prirodu i da razmišljam o odlasku na Atlas. Nikada pre ovoga nisam se popeo na vrh koji je viši od 3000 metara i Tubkal me je privlačio. Međutim, nije mi presudna visina na koju se penjemo, presudna mi je dobra ekipa sa kojom idem. I ako to postoji, podizaću lestvicu. Ovo je bila odlična prilika da posetim Maroko, spojim planinarski deo i obilazak gradova, jer nismo otišli samo da bismo nekoliko dana bili na planini, nego smo ostali 12 dana i obišli nekoliko turističkih lokacija.

Koliko su trajale pripreme?

Krajem jeseni je ekipa okupljena u PK “Radnički” odlučila da ode na Atlas, kupili smo avionske karte na vreme i potom su krenule logističke pripreme, gde su ključnu uogu imali iskusniji članovi kluba, ljudi koji su išli na Elbrus, Pamir, Mon Blan, Materhorn… Vrlo su važna i iskustva koja smo dobijali od ljudi koji su se prethodnih godina peli na Atlas. Budući da smo putovali narednog proleća, imali smo sasvim dovoljno prostora da se spremimo, čak i oni koji nisu bili kontinuirano u treningu. Takođe je bilo sasvim dovoljno vremena da se saživiš sa idejom odlaska na Atlas. Zapravo mi je taj psihički deo priprema možda i važniji od fizičkog.

Kako je sve to izgledalo na terenu?

Odlazak na Atlas nije ekspedicija gde moraš da se postepeno penješ sa šatorima, opremom, hranom… Reč je o planini koja privlači veliki broj ljudi, tako da su sela u podnožju pripremljena za dolazak planinara. Posle dolaska u Marakeš odmah smo se uputili u Imlil, selo koje je glavni centar za sve koji idu planinu, bilo da penju Tubkal ili neki drugi vrh, ili da dolaze na kružni treking. Naša baza je bilo selo koje je par kilometara iznad Imlila, zove se Arumd, i jedna kuća lokalne porodice koja je pripremljena za dolazak planinara. Tu smo imali sve što nam je bilo neophodno za početak akcije. Reč je o malom, tipičnom marokanskom selu na 1850mnv. Prenoćili smo i nakon toga smo proveli čitav dan u selu i u tom području kako bismo se aklimatizovali i pripremili za uspon.

Sledećeg jutra nam se priključio lokalni vodič Hasan, jer je to obaveza kada pređeš zonu tog sela i faktički uđeš u planinarsku zonu. Krajem prošle godine su pripadnici jedne ekstremističke grupe u blizini sela ubili dve planinarke iz Danske i Norveške, posle čega su u ovom području uvedeni vojni i policijski punktovi, i obaveza da svaka grupa ima lokalnog vodiča.

Prvog dana smo pešačili do zajedničkog marokansko-francuskog planinarskog doma koji se nalazi na 3200 metara nadmorske visine. Postepeno smo se peli – najvažnija stvar kod menjanja visine jeste da ne ideš brzo, jer telo sve pamti i brzo kretanje može dovesti do prvih simptoma visinske bolesti. Imali smo sreće sa vremenskim uslovima, iako je tih dana bilo nestabilno, tako da smo do doma došli pre nego što je pala kiša. Sat vremena pošto smo došli počeo je da pada sneg. Tog dana smo krenuli u majicama kratkih rukava i sa kačketima na glavi, a nakon što je pao mrak smo nosili zimske jakne i kape.

Dom funkcioniše sjajno. Nije to nikakav luksuz, sve je bazično – čisti toaleti, tuševi, topla voda, kuhinja koja je non-stop otvorena, mala prodavnica, prostorija za iznajmljivanje tehničke opreme. Sve je odlično organizovano, prijatno iznenađenje za objekat na toj nadmorskoj visini.

Tu smo prenoćili, ustali u pola 4 ujutru i sat vremena kasnije krenuli na glavni uspon sa 3200mnv na gotovo 4200mnv. Istog dana smo se popeli na Tubkal, vratili se u dom, napravili pauzu od sat vremena i vratili se nazad u selo na 1800 metara. To znači da smo tog dana imali visinsku razliku od 2400 metara. Dogovor je bio, da se – ukoliko se svi popenjemo bezbedno, što se i dogodilo – istog dana i vratimo u selo, kako bismo uštedeli jedan dan na planini.

Važno je reći da se 1000 metara visinske razlike penje u samo pet kilometara, što je jako malo, ali je taj uspon izuzetno intenzivan. Uspon je ujednačen, ali zbog ugla pod kojim se penješ, samog terena i snega na stazi moraš biti oprezan. Polovinu puta smo prešli u potpunom mraku, sa čeonim lampama, i onda se u svitanje ukaže impresivnost celog tog masiva Visokog Atlasa. Imali smo i sreće jer je bio divan, sunčan dan, i što nije bilo jakog vetra. Ali, to nam je odmoglo u povratku jer je dubok sneg počeo da se topi, pa smo bili oprezni kako ne bi došlo do proklizavanja i povreda.

Mnogo nam je značila pomoć lokalnog vodiča i odluka vlasti da to bude obaveza, jer je, bez obzira na iskustvo naših vodiča, dobro da imaš i lokalnog koji zna finese – kuda proći kada imaš dve opcije, kakav je teren ispod snega, šta su mogući izazovi…. Odlično nas je vodio na uspon, zajedno sa našim vodičem Aleksandrom Lukićem. Svi su se popeli, što je retkost. Ljudi odustaju zbog visinske bolesti, straha, nedovoljne pripremljenosti. Ima onih koji odustaju na 3200m i provedu dan na toj visini, i to je sasvim u redu – svakako dovoljno da se pamti celog života.

Nije postojao imperativ da se vrh mora popeti, ali smo ga na kraju bezbedno popeli.

Proveli smo noć u selu i naš boravak u Maroku produžili putovanjem u Marakeš. Potom smo turistički obišli Maroko.

Da se vratimo na sam početak tvoje planinarske priče. Kako si ušao u to? I kako su izgledale pripreme za Atlas?

To je za mene bila prirodna odluka, jer sam kao mlađi dugo godina bio vrlo aktivni član izviđačke organizacije. Odrastao sam u prirodi, prošao razne aktivnosti, kampove i takmičenja. Život u gradu i poslovi te od toga odvoje, ali ja sam tražio način da se vratim. Jedan moj drugar je postao član PK “Radnički”, pozvao me na sastanak kluba, i ja sam se učlanio. I tako sam postepeno i krenuo na akcije. Počelo je od Rtnja i tradicionalnog godišnjeg zimskog uspona, i dopalo mi se, tako da sada kada god imam vremena odlazim u planinu.

Za Atlas nije postojala jasna agenda šta je potrebno uraditi pre polaska, ali su vodiči napravili nekoliko akcija za našu grupu i niz zajedničkih sastanaka oko organizacije puta. Napravljen je dogovor da svako, u skladu sa svojim mogućnostima i slobodnim vremenom, odlazi na planine više od 2000 metara i bude fizički aktivan (šetnje, trčanje, vožnja bicikla, treninzi). Išao sam u Makedoniju nekoliko puta i najviše mi je pomogao zimski uspon na Solunsku glavu (planina Jakupica, Severna Makedonija), gde smo u jednom danu visinski prešli 2000 metara po lošem vremenu. Nakon toga mi je bilo mnogo lakše da se mentalno spremim za Atlas. Pored toga bio sam u Bugarskoj na Pirinu, u Makedoniji na Korabu, i to su mi, uz Solunsku glavu, bile najznačajnije pripreme.

Upisao sam i osnovni kurs planinarstva u Planinarsko sportskom klubu “Pobeda”, tako da sam tamo išao svake srede i provodio nekoliko sati. Jedan ceo vikend smo proveli na planini Rajac gde smo sve naučeno u teoriji vežbali u praksi. Iako sam znao mnogo stvari koje sam naučio u izviđačima ili tokom ranijih planinarskih iskustava, nikada nije loše ponoviti to znanje i dobro se pripremiti.

Sada kada me pitaš – mislim da se ja nisam dovoljno spremio, hteo sam da odem na još tri mesta. Moj savet svakome ko želi da ide na ozbiljne planine je da to radi postepeno i u kontinuitetu. Nikada ne znaš da li ćeš preceniti sebe. Zbog toga je bolje ići postepeno, spremati se neko duže vreme godine i onda postaviti neki cilj, nego se odmah zaleteti bez obzira na to koliko si fizički spreman. Imao sam priliku da vidim ljude koji su u vrhunskoj kondiciji, ali odustaju, jer planinarenje ne odgovara njihovom telu i psihi.

Planinarenje je potpuno druga vrsta izazova za telo i mozak. Moje pravilo je da razmišljam samo o sledećem koraku koji ću napraviti.

Kakva je oprema potrebna za planinarenje? Da li je to skup sport? Šta su tvoji saveti onima koji žele da počnu da planinare?

Savet koji sam dobijao kada sam počinjao je da odem na neku akciju, vidim kako izgleda i onda procenim šta mi je neophodno i potrebno, jer svako ima drugačije navike. Moje iskustvo je da je skupo u totalu, ali se stvari kupuju postepeno, tako sam i ja nabavljao opremu. Najvažnije je da imaš dobre cipele i to je najskuplji deo, ali je neophodno. Odlično je da imaš jedne zimske i jedne cipele za preostala tri godišnja doba. Što se odlaska na same akcije tiče, to je jako pristupačno i svako može da ih priušti.

Nemanja Knežević na vrhu Kutelo, planina Pirin, Bugarska. Foto: Ivan Hrnjiček

Planinarenje obuhvata razne aktivnosti, od laganih pešačkih tura, planinarskih, visokokorskih, do alpinističkih. Moja preporuka ljudima je da probaju i vide šta im odgovara. Predlog za one koji žele da provedu više vremena u prirodi je svakako da se učlane u neki klub i da postepeno da ulaze u tu zajednicu.

Instagram PK “Radnički”