Da li imate preko 18 godina?

Arhitekta u Berlinu – uvodna reč

Pored grafičkih dizajnera, DJ-eva i ostalih kreativnih duša, Berlin je još od pada zida postao magnet i za arhitekte.

Došlo je vreme za sveže teme! Naša nova rubrika ima za cilj da vas upozna sa arhitektama srpskog porekla koji rade i žive u gradu gde su gradilišta na svakom ćošku, u gradu koji se i dalje razvija i raste velikom brzinom. Ovde se stare zgrade konstantno renoviraju i ulepšavaju, a nove zgrade niču gde god se otkrije slobodna parcela – što bi se na francuskom reklo „šuplji zub”. Svaka rupa se mora popuniti, svaki kvadratni metar se mora iskoristiti. Pored grafičkih dizajnera, DJ-eva i ostalih kreativnih duša, Berlin je još od pada zida postao magnet i za arhitekte.

Recept za krizu identiteta

Ovoj čudnoj vrsti „polu-inženjera polu-umetnika” nije uvek lako pronaći svoje pravo mesto, pre svega zato što takav opšti status omogućava preširok spektar poslovnih prilika. A tu gde je previše slobode, vreba i sumnja. Oko jedne trećine mladih arhitekata napušta struku pre nego što stigne do četvrte godine radnog staža. Ponekad je potrebno da prođe još više godina kako bi se izašlo iz začaranog kruga pomeranja tuš kabine na kompjuteru. Nekada je sve to bilo zabavnije sa igricom „The Sims”.

Pomešajmo i sastojak generacije Y, idealistički nastrojenih ali nedovoljno sigurnih „skoro-pa-odraslih” ljudi koji sve dovode u pitanje. Po uzrastu se u proseku nalaze između ranih dvadesetih i kasnih tridesetih. Obaveze i očekivanja su se nekako ispomerala u odnosu na prethodni vek. Sada je sve dozvoljeno, svako biće je specifično, jedinstveno. Ako sa 38 imate isti stil života kao sa 26, niko vas više neće smarati oko toga ili tražiti objašnjenje. Osim možda rođene babe sa sela koja je potajno htela da dočeka praunuka, i kojoj se zato više žuri nego vama.

Dodajmo i kontekst geografske pozicije, koji doprinosi opštem stanju lutanja. Berlin je kao utočište onima koji prvo moraju da se izgube da bi se bolje pronašli. Ta potraga za sobom nije urbani mit! Može se desiti bukvalno svakome, i to kada se najmanje nada.

Malo statistike ne može da škodi

Ipak, mnogi ne odustaju od ove profesije. Možda će slika biti jasnija uz par opipljivih podataka, pokupiljenih na sajtu Savezne Komore Arhitekata. U Nemačkoj je trenutno registrovano preko 130 hiljada arhitekata (85%), pejzažnih arhitekata (6%), urbanista (5%) i dizajnera enterijera (4%). To je skoro duplo više nego 1989. godine, kada ih je ukupno bilo oko 70 hiljada.

U Severnoj Rajni-Vestfaliji (okolina Kelna i Diseldorfa) upisano je preko 30 hiljada lica. Međutim, ako se gleda broj arhitekata po glavi stanovnika na nivou saveznih pokrajina, na prvoj poziciji je Hamburg a odmah zatim stoji Berlin sa preko 8,5 hiljada prijavljenih.

Prošle godine je bilo samo 2 hiljade nezaposlenih arhitekata, što je rekordni broj u prethodnoh deceniji, te je stopa nezaposlenosti ostala ispod dva procenta. Primera radi, pre mesec dana je u Nemačkoj bilo raspisano 1.500 slobodnih pozicija za arhitekte u oblasti građevine naspram 1.700 nezaposlenih. Nakon svetske ekonomske krize od 2009. godine koja je usporila investicije, Nemačka je stigla da se oporavi, ali javlja se novi problem. Skoro dvostruko više diplomaca izlazi na tržište nego što arhitekata odlazi u penziju. Ovaj trend će se verovatno intenzivirati u narednim godinama.

Architektin – Arhitekt-kinja, Arhitekt-ica, Arhi-Tetkica…?

Malo ko zna ime prve žene koja je postala inženjer u Nemačkoj. Gle čuda, radi se o Jovanki Bončić-Katerinić iz Srbije. Studirala je u Darmštatu i dobila titulu „Fräulein dipl.ing.” 1913. godine. Sto godina kasnije, jedna ulica na kampusu tehničkog univerziteta je nazvana po njoj, a uvedena je i „Jovanka Bončić Nagrada” koja se dodeljuje ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke.

Kada je došao red na mene da diplomiram pre tri godine, preko 2.500 mladih ljudi je završilo Master studije, među kojima 1.500 žena. U Nemačkoj je početkom devedesetih situacija bila obrnuta, a danas žene predstavljaju oko 35% prijavljenih arhitekata. Zaista je stereotip misliti da se većina njih bavi unutrašnjim dizajnom, ali ispostavlja se da brojevi to i potvrđuju: sa 60% su jedino u toj disciplini nadmašile muškarce.

Da li je to stvarno zato što imaju veći „senzibilitet za domaćinstvo” i estetska rešenja za „posliće ulepšavanja” prostora? Ili zato što se od njih ne očekuje da kontrolišu velike projekte i postrojavaju majstore na gradilištima koji ih, štaviše, uzimaju zdravo za gotovo? Zašto su na vebsajtovima vodećih firmi pod sekcijom za partnere, glavne izvršne direktore i osnivače, skoro uvek samo beli muškarci u košuljama?

Razlozi se kriju negde između radnih uslova, kulture, kapitalističkog sistema, suptilne diskriminacije, pasivnog seksizma, seksualnog uznemiravanja, opšteg uticaja javnosti, nedostatka ženskih uzoraka, a zatim i ličnih (možda nametnutih?) interesovanja… Do sada su samo dve žene dobile prestižnog Prickera (ekvivalent Nobelove nagrade za arhitekturu), koja se dodeljuje od 1979. godine: čuvena Zaha Hadid (2004) i Kazuyo Sejima (2010) koja ga deli sa svojim partnerom.

Dakle, tek od preloma milenijuma su žene počele da postižu šire priznanje. Do skoro je bila izložba u Muzeju Nemačke Arhitekture u Frankfurtu, koja je uz sveobuhvatni prateći program prikazala 100 godina prisustva žena u ovoj oblasti. Prepoznavanje i izlazak iz senke je u toku. Svest se budi kroz komunikacione tehnologije, društvene medije, događanja, monografije. Sve to otklanja predrasude, doprinosi ispravljanju dosadašnjih propusta (ili pogrešnih atribucija) i baca novo svetlo na žene u arhitekturi i njihov autoritet.

Žene su ipak imale značajan uticaj na arhitekturu tokom proteklog veka, iako su njihovi doprinosi uglavnom neprimećeni.

Ma koliko ženska prava bila u napretku na globalnom nivou, ne može se zanemariti činjenica da ostaje teško posvetiti se i deci i karijeri: žena treba da se opredeli za jedno ili drugo. Tako je, kako kad se i arhitektama dogodi biološka reprodukcija. Kao posledica, u Nemačkoj skoro svaka druga žena napravi pauzu u svojoj karijeri da bi se posvetila porodici, dok 80% muškaraca nastavi da radi kao da se ništa nije desilo. Zahvaljujući nemačkom zakonu i najnovijim reformama o materinstvu, trudnicama je omogućena zaštita od naglog odbijanja i prekida radnog odnosa. Na primer, ukoliko žena na početku svoje trudnoće menja posao, ima pravo da izostavi taj detalj u toku sastanka, čak u slučaju eksplicitnog ispitivanja.

Jedino ostaje da se plate izjednače i približavamo se rodnoj ravnopravnosti, a valjda smo na dobrom putu. Na godišnjem nivou, žene arhitekte u Nemačkoj zarađuju prosečno 10 hiljada evra bruto manje od muških kolega.

Radi zato što uživaš u tome…

…a ne da bi zaradio velike pare. Kvalitet projekta treba da je preča stvar, uzvišeno dobro! Postoje razni onlajn-računari koji mogu da odrede prosečnu platu prema profesiji i gradu u kome živiš. U Berlinu, arhitekte mogu da očekuju između 30.000 i 46.000 evra bruto godišnje.

U 2014. godini, prosečna zarada članova Savezne Komore Arhitekata koji su radili puno radno vreme predstavlja 50.000 evra.

U svim saveznim državama Nemačke, plate se razlikuju po tipu poslodavca. Zaposleni u projektantskim biroima zarađuju znatno manje (na primer 42.000 evra u toj godini) od kolega iz službenih (58.000 evra) ili komercijalnih sektora (65.000 evra). Plate se takođe razlikuju i po geografskoj pripadnosti, s obzirom na to da nisu svi regijoni proporcionalno bogati, te su najviše plate u Hesenu (Frankfurt i okolina) a najniže u Saksoniji-Anhalt (Magdeburg, Hale) – nasleđena raspodela nekadašnjeg istok-zapad disbalansa. Zato ne brinite, onaj ko zarađuje više, ima i veće troškove jer živi u skupljem gradu, te na kraju sve dođe na isto.

Iako sve zavisi od dogovora sa nadređenim, postoje zvanične tarife u obliku tabele, kao preporuka ali ne i obaveza. Kategorisane su grupe u odnosu na radno iskustvo, diplomu i nadležnost. Logično: što duže radiš, to ćeš više zarađivati. Ali nakon 20 godina radnog staža, zaposleni u proseku dobijaju skoro duplu platu od onih koji su tek napustili fakultet – utešno… Ipak, 2014. godine je preko 70% dobilo povišicu u odnosu na prethodnu godinu. Polako ali sigurno se arhitekte bore za veće plate, koje se redovno prilagođavaju okolnostima tržišta.

Baza je raditi osam sati dnevno uz minimum 24 dana odmora godišnje, dok je 13. plata opcija za snalažljive pregovorače. Postoji i magični božićni bonus, koji dobija oko 40% ispitanih arhitekata. A ima i onih drskih 20% koji se usuđuju da zatraže 14. platu, tačnije novčani bonus za odmor. Svakako su najveći srećnici među njima u službenom i komercijalnom sektoru, gde postoje i premije.

Ne zaboravi da dišeš i sve će biti u redu

Međutim, i u Nemačkoj arhitekte često rade pod pritiskom, jer se skoro svaki projekat svodi na neki rok – i to ne onaj sa bas gitarom i bubnjevima. Naravno, klijenti očekuju rezultate i isporuku kvalitetnog materijala do određenog datuma. Oko 40% zaposlenih u klasičnoj projektantskoj firmi mogu lagano da računaju između 5 i 10 sati poklonjenog vremena nedeljno, bilo preko noći, vikenda ili državnih praznika (kojih doduše od svih regiona najmanje ima u Berlinu).

Retko se desi novčana kompenzacija ali ako ti se posreći, dozvoljen ti je jedan slobodan dan da se naspavaš i opereš kosu.

Ah, taj slatki osećaj konkursnog perioda… Poznaješ tu intenzivnu fazu još od studentskih dana: ne spavaš, zaboraviš da hrana postoji, bližnji su te već „otpisali”. To je taj adrenalin, smisao života, takav tempo te možda najviše ispunjava. Sve dok ne iskusiš sindrom sagorevanja, dobro poznati „burnout”. Nisi obratio pažnju na hronični stres koji te je doveo do depresije.

U nekim ugovorima stoji 40% neplaćenog prekovremenog rada nedeljno. To se smatra ličnim angažmanom, kao doprinos ili gest jer voliš svoj posao. Jednoj koleginici su zamerali što je uvek tačno dolazila u 9 i odlazila u 6, čak i ako je perfektno postizala sve obaveze na vreme. Za razliku od nekih koji su dolazili pola sata kasnije a napuštali zgradu… pa, zajedno sa njom!

U nastavku saznajte kako se arhitekte nose sa svojim statusom i šta se očekuje od njih, zašto su kompromisi neophodni za realizaciju projekata, i za koje administrativne lavirinte morate da se zagrejete ako želite da radite u Nemačkoj.

Pre nego što vas upoznamo sa našim arhitektama iz prestonice na koju se svi lože,  dozvolite najavu još nekih od glavnih tema o kojima ćemo razgovarati sa njima. Ako vas ova struka zanima ili ako želite da otkrijete nešto što vam niko do sada nije priznao, znate šta vam preostaje: pređite na sledeći pasus!

Ugled, slava, priznanje… ili sasvim suprotno?

Svako može da mašta o neverovatnoj karijeri, ali život prosečnog arhitekte može da izgleda ovako. Reputacija arhitekte izaziva brojne reakcije tokom neizbežnog ćaskanja tipa „A čime se ti baviš?”. Čim otkriješ svoj identitet, bilo da je tvoj sagovornik prijatno iznenađen ili naprotiv namerava da završi konverzaciju što pre, sledi ovakva faca.

Neki te gledaju sa strahopoštovanjem jer im je potpuno nejasno šta tvoj posao zapravo podrazumeva, ali su čuli da je to baš gotivno.

Ponekad te pitaju „unutrašnji arhitekta ili…?” na šta prvo sačekaš pristojno kraj pitanja ali pošto nema nastavka, odgovaraš „ne, ne, spoljašni!” (jadni pejzažni arhitekta koga verovatno permutuju sa baštovanima)! I dalje u neverici, konačno su dobili priliku da popričaju sa misterioznim bićem i pitaju sve ono što su oduvek želeli da znaju o tako plemenitom filantropskom zanimanju. Ovo je tvojih pet minuta da zablistaš. Uživaj dok traje jer oni koji upravo znaju kroz kakvu agoniju prolaziš i koliko se mučiš, otvoreno te sažaljevaju i čude se što si uopšte u budnom stanju. Pre par godina sam upoznala praunuku Mis van der Roa, koja se opredelila za potpuno drugi smer kako ne bi rizikovala svoju karijeru preduzimajući toliku odgovornost i eventualno ukaljala renomirano ime. Možda je ispravno postupila, jer uski krugovi elitnih arhitekata veoma oštro i nemilosrdno osuđuju pogrešne koncepte.

Ima nešto neopipljivo u generalnom imidžu ove struke, što izaziva kod običnih smrtnika kompleks niže vrednosti. Koliko puta sam čula „Ah, i ja sam hteo / htela da postanem arhitekta!” sa suzom u oku, patnjom u glasu. Još od Egipta, arhitekte su smatrali polubogovima, što je i doprinelo njihovom rastu ega i žeđi za moć. Tako ugledna profesija vrši hermetičnu atmosferu i samim tim nije dostupna svakome. To se kasnije primećuje kroz pretenciozna ponašanja, koja dovode i do karikature, parodije pa čak ironične samokritike. Stereotip je da se ovi genijalni kreatori oblače u crno, kao što je stereotip da se berlinci oblače u crno.

Trenirani smo da povezujemo patnju sa radom, nalik mučenicima sa važnim doprinosom svetu. Mnoge firme su strukturisane oko “Velikog čoveka” vizionara, koji zahteva podršku od podređenih. Savršena piramida u hijerarhiji. Stvara se neravnoteža koja mlade arhitekte čini podložnim eksploataciji, bilo da je to neprijatnost u odnosima ili nejednakost u plaćanju.

 

Arhitektura 2.0 u digitalnoj eri

Sa klimatskim promenama i rastućoj globalizaciji, izazovi u arhitekturi postaju složeniji. Nakon skandala oko optužbi protiv Ričarda Majera, postavlja se pitanje: da li formalizam (kao što je njegov) gubi na značaju pored nadolazećih generacija mladih arhitekata sa bitnijim problematikama? „Starhitekte” i ostale pojedinačne figure sa jedinstvenim stilovima i filozofijom, upadaju sve češće u konkurenciju sa nadolazećim inovativnim firmama gde se stavlja akcenat na timsku saradnju, interdisciplinarne prakse, uključivanje manjina u rukovodeće uloge. Dolazi vreme socijalne jednakosti, inovacije za održivost, ekološka rešenja. A sve to može da se postigne ukoliko firma podržava svoje zaposlene i podstiče ih na zdrav život. Možda je ovo kraj mita arhitekte-heroja.

Nastaje konflikt između staromodnog sistema i mlađih generacija koje zahtevaju već navedene uslove rada, uključujući rad od kuće („home office”), redovne timske događaje, sabatsku godinu i fleksibilne satnice. U to spada osigurano voće i povrće na radnom mestu, podesivi nameštaj, trotinet kao i neki stoni tenis ili bilijar. Ovo je tipični opis modela start-ap preduzeća, tačnije novostvorenih kompanija gde rade veganski hipsteri u patikama, zvani stipsteri. Da li se onda ovaj model može primeniti i za „arhipstekte”?

Građevinska industrija svakako ulazi u novo doba mogućnosti. Kombinovanje tehnoloških inovacija i kreativnih strategija olakšava rađanje novih pristupa u arhitekturi i preokreće tradicionalni proces baziran na principu usluge. Arhitekte često naplaćuju svoj rad na honorarnom nivou, što automatski dovodi do frustracije u slučaju mnogobrojnih promena idejnog zadatka ili investitorovih hirova u poslednjem trenu. Alternativna rešenja postoje kroz interdisciplinarnost i eksperimentisanje koliko u marketingu toliko u samom dizajnu. A da ne zaboravimo i najnovije 3D štampače, programe u domenu virtuelne realnosti, svemoguće materijale, itd.

Ali najmoderniji poslovni prostori, koji podsećaju na vrtiće i gde se potencira što češća rotacija mesta – od ljuljaške do mekanog kauča – odgovaraju samo onima koji mogu da rade u polu-ležećem položaju ili naglavačke, sa jednim laptopom, bez paus papira, miša za crtanje ili dodatnih ekrana. Iako sam na prethodnom poslu imala slobodu da menjam poziciju sedenja, kablovi koji su oko mene spajali glavni kompjuter sa dva velika monitora i dodatnom tastaturom, nisu mi dozvoljavali spontane selidbe u druge prostorije.

Introspekcija kao injekcija

Posle dve godine provedene u istom ofisu, počela sam da tražim nešto novo (čitaj „sebe”) i prisetila sam se kako je to bilo na početku sa „Master of Arts in Architecture” u džepu. Traženje posla je već posao: upakovati portfolio, uočiti odgovarajući oglas, eventualno pozvati i raspitati se o pojedinostima tipa da li je pozicija i dalje dostupna, ako jeste onda napisati motivaciono pismo, poslati neophodne dokumente za dotičnu kandidaturu, pre slanja proveriti sve informacije i pravopis, posle slanja sačekati dve nedelje a onda pozvati ofis radi feedback-a… Elem, smor. Posebno ako se tu zadesi i sumnja u sopstvene kapacitete: „Zašto mi niko ne odgovara? Da li je ova profesija za mene? Da li je to samo faza? Šta je smisao života?” i ostala psihološka mučenja. Beg (ili odgovor) se ispoljava kroz nagla interesovanja za kulinarstvo, putovanja, noćni život.

Traženje posla je sloboda koju ne možeš slobodno da koristiš, osim ako ti je baš stalo do griže savesti. Iskušenja te mame ali se ne daš.

Mada je to varka – sve je u tvojim rukama i „samo TI kontrolišeš svoje misli”. Opusti se, prihvati ovu situaciju kao odmor! Iskoristi priliku, posveti se svojim ličnim željama, uradi ono što nisi postizao do sada i kreni da ostvaruješ svoje snove. Nije sve u poslu. Eto kako tvoj um funkcioniše: od tmurnih sukoba unutrašnjih demona do prihvatanja kakve-takve realnosti.

Nažalost, neretki je scenario deziluzije kada tek nakon studija ukapiraš da arhitektura možda nije polje u kome želiš da radiš. Ne znam zašto je tolika razlika između onoga što smo učili na fakultetu i svega onoga što nas čeka posle toga. Problem je što poslovno znanje nije implementirano u arhitektonskom obrazovanju. Tokom studija, fokus je uglavnom na konceptualnom aspektu arhitekture. Naravno, to je lepo, ali je u pitanju nesporazum. To vas neće pripremiti ni za pokretanje ofisa, niti za ono što će se očekivati od vas. Građevina uključuje pravno i ekonomsko upravljanje, dok je dizajn 5% celog procesa.

Takođe osuđujem raskorak u suprotnim shvatanjima arhitekture, do te mere da neslaganja među kolegama mogu biti prilično burna. Rasprave su razne, ali glavna podela leži u definiciji „prostora”. Za neke je to „samo spoj poda, zidova i plafona sa datom funkcijom” dok je za ostale to „neopisiva poetika atmosfere koja izaziva razna osećanja”. Retki su oni koji sprovode obe ideologije – njima svaka čast. Sve dok ne rešiš ovu dilemu, zapravo dok se ne opredeliš za jednu od ove dve kategorije, ne možeš da pronađeš u potpunosti svoj lični potpis. Ipak, u oba slučaja, bilo bi poželjno da znaš da nacrtaš detalj kliznog prozora – makar filozofirao o lepoti svetlosti koja dopire kroz zavese na njemu okačene…

Možda su neki među vama ispratili slučaj lika koji je poslao video-klip u rep fazonu poznatom ofisu BIG. Ono čime mogu skromno da se pohvalim, jeste činjenica da sam bila prva osoba kojoj je Etjen pokazao svoj spot „Yo is More” pre apliciranja. On i ja se znamo od 2013. godine, i sticajem okolnosti smo se ponovo sreli bukvalno nedelju dana pre nego što je nameravao da pošalje snimak. Nervozno je posmatrao moje reakcije i otvoreno oduševljenje. Ovaj car nije ni znao koliko će njegovo delo da inspiriše mlade arhitekte širom sveta, počevši od mene. Naime, tek skoro sam se usudila da napišem izrazito ironično pismo nekoj kul firmi jer mi se učinilo da bi to njima bilo zanimljivo, da će zvučati originalno i da ću se uz humor izdvojiti od ostalih. Samo sam zaboravila na jednu sitnicu: nemci se ne šale sa formalnostima… Podsetnik: nemoj pisati da si jednorog, osim ako si jednorog.

Bez vize je bezveze

Za nezaposlene bez evropskog državljanstva, nije baš sve tako lagodno ali je moguće ako imaš strpljenja i volje – zvuči potpuno kliše, znam. Nemačka je pravna i birokratska zemlja. Za svaku životnu situaciju postoji jasno pravilo. Na tebi je „samo” da nađeš, pročitaš, proučiš, razumeš i ispratiš sve te zakone, regulative, paragrafe, napisane strogo administrativnim rečnikom, na nemačkom jeziku. Mljac. Jedino tako ćeš poznavati svoja prava, uz pomoć kojih ćeš uspeti da savladaš sve cake, fore, fazone i informacije skrivene među redovima, zabeležene providnim mastilom. Ako nemaš živce za detaljnu analizu ovih obećavajućih sadržaja, cimni advokata ili iskoristi pomoć prijatelja koji voli da čita Kafku. U međuvremenu čuvaj papirologiju, plaćaj račune na vreme i nađi poreskog savetnika.

Biti legalno zaposlen u inostranstvu zahteva posedovanje radne vize. Eureka Kolumbo & topla voda. Treba pripremiti dokumenta za koje nisi ni znao da postoje, cimati se od ambasade do notara preko prevodilaca. Često se čini da je začarani krug sveprisutan, jer se na kraju ne zna po kom se redosledu ganjaju papiri. Šta ima prioritet: buduća adresa prebivališta, račun u banci sa odgovarajućim iznosom nametnutog standarda, poslovni ugovor – kokoška ili jaje, jare ili pare, duti fri ili šolja?

Jedan od lakših načina za dobijanje „zelenog semafora” jeste studiranje u Nemačkoj. Automatski spadaš u kategoriju intelektualaca, i sve procedure su znatno jednostavnije. Još ako nosiš naočare i pričaš njihov jezik, bingo. Za radnu vizu je neophodno imati ugovor, i poziciju koja odgovara stečenim kvalifikacijama. Kao arhitekta, šanse su retke da te prihvate na mesto kasirke ili psihologa. Takođe si uslovljen na minimalnu platu, izračunatu prema prosečnoj zaradi u gradu gde ćeš raditi i prema tvojim dosadašnjim radnim stažom. Ako ti je ponuđena plata ispod preporučene sume, odbijaju zahtev sve dok ne dobiješ povišicu. Ovom primenom se, s jedne strane, štite od „otimanja posla” nemačkih sugrađana i obaranja cena satnica. S druge strane, to nam daje šansu da izjednačimo što više naše plate i tako izbegnemo još izraženiju konkurenciju.

Pošto su razna i kompleksna iskustva po pitanju boravišne dozvole, zaustaviću se ovde i dodavati informacije kako rubrika bude napredovala.

Reč koja počinje na DŽ (kao dženetika?!) odnosno G (kao genetika)

Toliko ima toga da se kaže o gentrifikaciji, da bi smo mogli samo tom fenomenu da posvetimo novu rubriku. Večna tema bez kraja je doduše paradoksalna, posebno iz perspektive arhitekte koji radi u Berlinu. Gde je prelaz između „višeg dobra” posvećenošću socijalno angažovanom projektu i luksuzne readaptacije penthaus-dupleksa? Da li je isplativo baviti se jednim a da li je greh baviti se drugim? Gde je zlatna sredina – u ekologiji i časnom moralu? Arhitekte su izuzetno osetiljive na ova pitanja, jer su svesni da direktno učestvuju ili pak utiču na kvalitet jedne sredine. Zbog ne-Nemaca (kao što sam ja) koji su rešili da prihvate pruženu bezuslovnu ljubav i zagrljaj ove predivne prestonice, grad je postepeno počeo da raste. Ne po veličini koliko po gustini. Opšti interes siromašnih umetnika je povukao potez gladnih investitora i odbrojavanje je počelo.

Ulepšavanje zgrade = povećanje kirije = traženje nove gajbe =  kontaktiranje svih ljudi na zemaljskoj kugli koje si ikada upoznao do sada = molitva.

Između 2005. i 2016. godine, broj praznih stanova u Berlinu je spao sa 15% na 1,5% dok se stanovništvo povećalo za 10%. Sada nas je preko 3,7 miliona. Prognoze te evolucije su zabrinjavajuće jer sva istraživanja ukazuju na značajan manjak stambenih prostora dok se istovremeno očekuje 250 hiljada novih stanovnika. Do 2030. godine, predviđa se deficit od 20 hiljada stanova godišnje. Pre tri godine se samo 9 hiljada novih stanova pojavilo na tržištu. Uključujući rezidencijalne novogradnje, hotele, vrtiće, škole i razne institucije, eto arhitektama prilike da zavrnu rukave u ovom demografskom izazovu. Nekretninte pršte na sve strane, a najviše ulažu uravo stranci, jer nemci nisu navikli da kupuju stambeno dobro. Mada su počeli da uče.

Za razliku od drugih metropola, u Berlinu ipak postoje kočnice po pitanju naglih trzanja u cenama – iako naravno ove rastu neverovatnom brzinom. Od 2008. godine, kirije su porasle čak za 40%. Građanima je međutim omogućeno da zatraže pravnu pomoć od udruženja stanara gde im se dodeli lični advokat. Tako su zaštićeni od vlasnika čiji je cilj da ih izbaci da bi podigao kiriju novim stanarima.

Generalno pasivno-agresivni stav protiv stranaca koji su „kolonizovali” grad može se osetiti u svakodnevnici. Od babe u autobusu koja se nervira što glupi turisti ne kapiraju da moraju da se pomere od vrata sa senzorom jer se automatski otvaraju i time odlažu dalju vožnju. Do ekstremno levičarski-nastrojenih pankera – to je već druga pesma… Profesionalna deformacija svakog arhitekte je da blene u fasade i krišom upada u unutrašnja dvorišta. Ako ti padne na pamet da fotkaš neku zanimljivu zgradu pred devojkom sa zelenim dredovima do pupka i tetovažoma po celom telu (opet, živeli stereotipi), pazi se njenog psa jer ujeda. Nije ni čudo što im je dosadila naša znatiželja: da li bi i ti voleo da se osećaš kao laboratorijski miš? Sada se sve analizira, stavlja pod lupu i čačka u ime socijološko-ubranističkih metamorfoza. Privatna sfera je izuzetno bitna ljudima koji su navikli da žive na miru, kao kada niko nije obraćao pažnju na njih. Ta vremena su prošla…

Prvi put sam došla u Berlin sa 17 godina povodom letnjem kursa nemačkog i odmah sam pomislila „ovo je grad za mene”. Sećam se da sam u neverici svima govorila „ovo je prava sloboda” i šetala Kestenovom Avenijom sa kezom na licu, ošamućena i vidno zaljubljena. Nakon tri provedene nedelje u sred letnje sezone, roditeljima sam cmizdrila u slušalicu dan pred povratak u Beograd. Bilo je nešto u vazduhu, što ne mogu tačno da opišem: povezano je sa širinom ulica, zelenilom, osećanjem sigurnosti. Ali kao klinka nisam imala pojma da će ova (turistička) destinacija postati tako popularna. To je kao kada slučajno otrkiješ bend za koji niko nije čuo, pa se onda iznenada proslavi – potajno ti je žao. Tada sam zaista naivno došla, bez pretenzije ni očekivanja. Nisam doduše ni imala odakle da čujem preporuke. Samo sam imala bledu sliku serije „Berlin, Berlin” koja se prikazivala i kod nas oko 2005. godine, kao i čuveno remek-delo „Trči Lola Trči” još iz davne 1998. Što se dakle berlinskog urbanog načina života tiče – da ne kažem baš „lajfstajla” – avanture ovih protagonistkinja (Lolle i Lola) bile su jedine konotacije koje su mi se motale po glavi pre dolaska. To doba je prvi deo moje rane mladosti, i zbog toga imam dodatnu nostalgiju dok pišem ove redove. Fast-forward. Dok pišem ove redove, u hodniku moje zgrade čuči hausmajstor i prikucava crveni tepih za stepenište sveže ofarbanog ulaza…

Za sve one koji bi se rado pridružili dijaspori ali ne znaju šta da očekuju, slede portreti dragih kolega sa srpskim pasošem. Kako su se oni snašli, koji su njihovi stavovi o svim navedenim temama, i gde oni sebe vide za deset godina? To su već pitanja na koja ćete uskoro dobiti odgovore.

Cover iz filma Die Architekten
Reditelj: Peter Kahane
Godina: 1990

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Svetlana says:

    Bravo!!!

Ostavite komentar:

Slični članci: