Da li imate preko 18 godina?

Amplitude javnog mnjenja, Black Lives Matter i snaga literature

Američki izbori, protesti i istorija nasilja - naspram tema koje već decenijama pokreću afroamerički autori.

5
0

Overtonov prozor predstavlja raspon politika koje su prihvatljive javnom mnjenju u određenom trenutku. Prema toj teoriji, politički kapital koji neki kandidat može da prikupi predlaganjem politika, to jest broj glasova koji može dobiti na izborima, više zavisi od toga da li su politike koje predlaže u sklopu datog raspona ili ne, nego od samog kandidata. Takođe, što se više prozor diskursa pomera ka jednoj strani političkog spektruma, otvara se prostor da se toliko pomeri i ka drugoj.

Ova teorija može poslužiti kao ilustracija trenutne političke situacije u SAD. Nakon pobede Baraka Obame na predsedničkim izborima 2009, na vlast 2016. dolazi Donald Tramp. Na mesto prvog crnog predsednika SAD-a došao je onaj čije su izjave otvoreno rasističke, mizogine i ksenofobične, tako da njegova nesposobnost da se ogradi od belog suprematizma i bivših članova Kju-kluks-klana ne iznenađuje. Sada, u 2020. godini, predsedničke izbore je osvojio Džozef Bajden, koji, iako je verovatno latentni rasista (barem toliko koliko svaka osoba koja odrasta u rasističkom društvu mora biti), namerava da na snagu stavi politike kojima je za cilj poboljšanje položaja diskriminisanih grupa.

Pored ovih preokreta, zanimljivi su i preokreti u doživljaju javnog mnjenja i stavu prema pokretu Black Lives Matter. BLM je osnovan 2013. kao odgovor na oslobađajuću presudu ubice Trejvona Martina, sedamnaestogodišnjeg crnog dečaka. Njihova golbalna mreža, pored SAD-a, obuhvata i Kanadu i Veliku Britaniju, a misija im je iskorenjenje belog suprematizma i jačanje moći loklanih aktera da reaguju protiv nasilja usmerenog ka crnim zajednicama, bilo od strane države ili takozvanih građanskih osvetnika.

Snimak hapšenja Džordža Flojda na kome se vidi prekomerna upotreba sile od strane policije pokrenuo je masovne proteste širom SAD-a, a i na drugim kontinentima. Prema analizi Tajmsa, održano je preko 4700 demonstracija, prosečno 140 dneveno, otkako su prvi protesti počeli u Mineapolisu 26. maja. Protesti su dostigli vrhunac 6. juna kada je pola miliona ljudi izašlo na ulice na 550 različitih mesta u Sjedinjenim Državama. Četiri različite ankete pokazuju da je u demonstracijama ukupno učestvovalo između 15 i 26 miliona građana, što čini od 6 do 10 posto populacije.

Kako smo stigli dovde? Postoji nekoliko objašnjenja koja u obzir uzimaju različite faktore.

Stavovi koje je Trampova administracija zauzela povodom klimatskih promena, vatrenog oružja i imigracije su doveli do više protesta nego što je ijedna vlada od perioda Hladnog rata. Prema anketi Vašington posta i Fondacije porodice Kaiser, jedan od pet ispitanika je rekao da je učestvovao u protestima od početka Trampove administracije, dok je 19% reklo da je uključivanje u proteste novo za njih. Polovina onih koji su protestovali su rekli da je to prvi put da su uključeni u neki oblik aktivizma i demonstracija. Većina je izjavila da su u prethodnoj godini gledali video koji prikazuje nasilje usmereno ka demonstrantima ili pripadnicima crne zajednice od strane policije. Polovina tih ljudi je rekla da su snimci učinili da njihova podrška za BLM pokret poraste.

„Pre sedam godina su se prema nama odnosili kao da smo previše radikalni, previše izvan granica onog što je moguće”, izjavila je Alisija Garza, aktivistkinja koja je 2013. skovala izraz Black Lives Matter u objavi na društvenoj mreži Fejsbuk. „Sada, nakon nebrojanih [oduzetih] života, najzad je [to] viđeno kao relevantno.” Rašad Robinson, predsednik nevladine organizacije Color of Change, spekuliše da je surova okrutnost prikaza na snimku hapšenja Džordža Flojda ono što je privuklo pažnju zemlje.

U Minesoti je za crnce četiri puta verovatnije da umru od ruke policije nego što je za belce. U Džordžiji je Ahmad Arberi, dvadesetpetogošnji muškarac, praćen i ubijen 23. februara. Briona Tejlor je bila u krevetu kada ju je policija zasula mecima, nakon što je upala u njen stan u Luisvilu 13. marta. Nina Pop je pronađena nasmrt izbodena u Misuriju 3. maja. Toni Mek Dejd je 27. maja upucan od strane policije u Floridi.  Za bilo koga ko prati učestalost kojom crne osobe bivaju ubijane u Americi, bilo od strane policije ili drugih građana, masovnost protesta ne bi trebalo da bude iznenađujuća. Iznenađujuće je što se nisu ranije dešavali u tolikom broju. No, još uvek postoje oni koji postojanje rasizma, a kamoli sistematskog rasizma, dovode u pitanje, i sem u slučaju u kom je napadač izjavio nešto otvoreno rasistički, dovodi se u pitanje da li je motivacija njihovog delanja u biti rasistička.

Neki organizatori protesta veruju da je zemlja bila otovorena kao inače, da bi distrakcije života pre pandemije odvukle ljudima pažnju i da bi se manje uključivali u onlajn diskusije, kao i u same demonstracije. Pored toga, sama količina snimaka na kojoj se policija koristi zloupotrebom sile poslužila je da potvrdi postojeće kritike i istakne postojanje kognitivne disonance kod same policije i građana koji je podržavaju.

U Filadelfiji, policija je gađala demonstrante zarobljene pored autoputa kanisterima suzavca. U Njujorku, dva policijska vozila su se zaletela u gomilu demonstranata. U Atlanti, policajci su provalili u kola i upotrebili električni pendrek na crnim studentima. Svakoga dana pristizala je nova dokumentacija koja svedoči o brutalnosti policije.

Javno mnjenje se po pitanju rase i krivično-pravnog sistema pomeralo ulevo od smrti Trejvona Martina i Majkla Brauna. Nakon smrti Džordža Flojda, može se govoriti o skoku. U roku od dve nedelje, podrška za BLM je porasla više nego za dve godine, prema podacima istraživačke fime Civiqs. Da je rasizam veliki problem, smatra 76% Amerikanaca, što je skok od 26% u odnosu 2015. Ankete takođe pokazuju da 57% glasača smatra da je bes demonstranata potpuno opravdan, dok 21% smatra da je donekle opravdan. Većina Amerikanaca smatra da je verovatnije da policija upotrebi smrtonosnu silu na Afroamerikancima i da postoji dosta diskriminacije usmerene ka crncima u društvu. Kada je BLM nastao 2013, većina glasača se nije slagala s ovim izjavama.

Tramp je za proteste 2014. u Fergusonu okrivio Obaminu administraciju i povlađivanje kriminalu. „Sa slabim vođstvom u Vašingtonu, možete očekivati pobune kao u Fergusonu i pljačke i na drugim mestima”, izjavio je o pobuni koja je počela kao reakcija na ubistvo Majkla Brauna. Slike osakaćenog Emeta Tila su 1955. bile varnice koje su pomogle pokretu borbe za građanska prava. Sada su to smrti Majkla Brauna, Trejvona Marina, Brijane Tejlor i Džordža Flojda.

Za vreme Rekonstrukcije, kroz čitav Jug, kada su oslobođeni crnci potpisivali ugovore sa svojim nekadašnjim gospodarima, ti ugovori bi bili prekršeni; ako bi pokušali da posao nađu drugde, bili bi progonjeni; ako bi se obratili lokalnoj upravi s pritužbama, bili bi odvraćani odgovorm da reč crnaca nema nikakvu težinu na sudu. Kada su pokušavali da kupe zemlju, to pravo bi im bilo uskraćeno, kada bi pokušali da pozajme kapital kako bi započeli posao, bili bi odbijeni, kada bi zahtevali pristojne plate, odgovaralo im se nasiljem.

Džozef Bajden je u svojoj političkoj prošlosti sarađivao sa političarima koji su podržavali segregaciju i bio je deo dvopartijskog bloka koji je doprineo masovinim zatvaranjima. Pred Senatom se devedesetih hvalio naklonšću ka zatvorima i strožijim kaznama. Kamala Haris, njegova potpresednica – iako prva žena i crnkinja potpresednica SAD-a – kada se u obzir uzme njena praksa kao tužioca, nema radikalno različite stavove od ovih. U tom smislu je upitno koliko će promene u domenu unutrašnjih politika SAD-a daleko otići, no neke promene se već odigravaju.

Dodatan razlog za brigu predstavlja sve veća upotreba veštačke inteligencije i predviđajućih algoritama koji policiju usmeravaju ka tome koje pojedince da pretresaju, ili im upućuju upozorenja da postoji verovatnoća da postanu deo kriminalnog okršaja, što se na sudu (upozorenje) uzima za otežavajuću okolnost. Čak i kada ovi algoritmi ne koriste rasu kao jedan od indikatora, druge varijable, kao što su socioekonomski status, stepen obrazovanja i poštanski broj, funkcionišu kao proksi odrednice. I kada ne uključuju rasu ovi alati su rasistički, s obziram na to da pristrasnost već postoji u originalnim bazama podataka kojima se koriste, a u ovom slučaju bi jedna od tih baza bila postojeća dokumentacija policije.

Dobre vesti su da se policja Mineapolisa obavezala da rasturi svoje policijsko odeljenje. U Njujorku je oboren zakon koji u tajnosti drži slučajeve disciplinskih postupaka protiv policije. Gradovi i države širom zemlje donose zakone koji zabranjuju gušenje prilikom hapšenja. Zakonodavci Misisipija su izglasali da zamene zastavu koja je sadržala konfederatski amblem.

Stazu ka ovakvim zakonodavnim promenama utabali su i afroamerički teoretičari i književnici. Dela nekih od njih možemo čitati u ediciji „Sankofa” izdavačke kuće Darma Books, koja je prva srpska edicija koja se bavi samo afroameričkim i afričkim piscima.

Rođen u Harlemu 1924. za vreme Harlemske renesanse, Džejms Boldvin je privukao pažnju kolege pisca Ričarda Rajta, koji mu je pomogao da dobije svoju prvu stipendiju kako bi se izdržavao kao pisac. Sa 24 je otišao da živi u Pariz. Idi reci to na gori je roman objavljen 1953. Pisao je poeziju, prozu i eseje. Roman Đovanijeva soba je specifičan po tome što se bavi pitanjima rase i homoseksualnosti u vremenu kada je to bilo tabu. Esej Sledeći put – vatra, pored toga što se bavi rasizmom, bavi se i odnosom individue i društva, samoćom, integracijom individue u društvo i konceptima slobode i odgovornosti. Vitalnost za Boldvina proističe iz istinske povezanosti sa stvarnošću i trenutkom u kom se bivstvuje. U skladu s tim, on poziva na saosećanje prema beloj braći, koji kao i crnci treba da se oslobode stega rasizma, a to se postiže tek kroz ljubav.

Džejms Boldvin

Toni Morison je rođena u Lorejnu, Ohaju, 1931. i jedna je od najvažnijih savremenih američkih stvaralaca. Ona je prva crna autorka kojoj je 1993. dodeljena Nobelova nagrada. Njena knjiga Voljena, objavljena 1987. je nagrađena Pulicerom. Roman Najplavlje oko objavljen 1970. govori o periodu Velike depresije, prateći Pekolu, crnu devojčicu iz siromašne porodice. Dubina psihološke karaterizacije likova, koji bivaju zaglavljeni u svojim percepcijama stvarnosti i često nesposobni da emotivno pruže više od onog što su za života dobili, ukazuje kako se opresivni mehanizmi prenose s jednog staleža na drugi, jedne grupe na drugu, i na kraju s jednog pojedinca na drugog, generacijski. Na kraju, psihološka dubina ovog dela se ne otkriva samo u složenoj karakterizaciji prošlosti i sadašnjosti likova, već i u jeziku kojim se koriste, što postaje očigledno prelazom iz jedne perspektive u drugu. Nedostatak ljubavi ili nemogućnost da se ona na zdrav način ispolji i u ovom delu predstavlja jedno od ključnih mesta.

Zašto je sve ovo važno? U društvu koje je polarizovanije nego ikad, globalno gledano, prostor za razumevanje i dijalog se smanjuje. Planetarni nivo sloboda je prema istraživanjima brojnih međunarodnih i nevladinih organizacija u poslednjih dvadeset godina značajno opao, i to još pre početka pandemije. Čitanje ovakvih dela proširuje horizonte razumevanja i empatije. Takođe nas upućuje na delove nas samih koji nisu potpuno emancipovani. Tek iznutra oslobođen pojedinac može slobodno ulaziti u odnose sa drugima i stvarati jedno slobodno društvo jednakih mogućnosti. Imali smo prilike da i sami ove godine posvedočimo brutalnosti policije i jednog opresivnog režima. Masovni mediji i mediji kao takvi, vođeni profitom i senzacionalističkim izveštavanjem, nisu uvek pouzdan izvor informacija. S druge strane, u literaturi naših prethodnika i savremenika možemo pronaći univerzalne istine i vrednosti koje su pre svega zasnovane na ljudskosti. Pojedinac koji odrasta u društvu koje je seksističko i rasističko ne može da takva ograničavajuća uverenja donekle ne internalizuje, čak i ako je sam deo grupe koja je diskriminisana. Na putu ka oslobođenju od ovakvih verovanja, krivica ne može mnogo da pomogne, dok saosećanje prema drugom i sebi taj put olakšava.

Imajući sve ovo u vidu, citat pevačice Džordže Smit „You would be blind if it was just an eye for an eye” zvuči prikladno, izvučen iz pesme Bilo kojim sredstvima [boriću se za tebe].

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: