Da li imate preko 18 godina?

78 dana paralelnog univerzuma

O društvenom životu u Beogradu za vreme NATO bombardovanja.

54
1

Na današnji dan, 24. marta 1999, počela je jedna od najsumanutijih epizoda u dugoj i turbulentnoj istoriji Beograda. Imao je ovaj grad dosta i sumanutih i turbulentnih epizoda, pogotovo u 20. veku, ali kada na korak od ulaska u 21. vek doživite da NATO popali avione i krene na vas svom silom to je ipak događaj koji na takvoj neslavnoj listi možda zavređuje i prvo mesto. Od učitelja, baka i deka i iz literature smo znali o austrougarskoj rečnoj invaziji na grad 1914, nemačkom bombardovanju 1941, savezničkoj intervenciji 1944. kada je Beograd rušen do temelja. Mislili smo da je to samo deo ružne ratne prošlosti i da smo od takve mogućnosti zaštićeni. Međutim istorijski tok pobrinuo se da ne ostanemo uskraćeni za naše parče bombardovanja Beograda. Ulazak u ovakvu zonu sumraka doneo nam je jedan potpuno drugačiji život, život kakav nismo sanjali da ćemo ikada živeti. Taj život je uz stresove i traume priredio i mnoga iznenađenja. U situacijama kada ne znate šta da očekujete od sebe jedino na šta možete da računate je ono neočekivano.

12325278_10207621579429874_856570063_n

Prvih  dana došlo je do grupisanja u komšijske čopore, okupljanja po stanovima gde se strah suzbijao u zajedništvu začinjenom gledanjem filmova, društvenim igrama, konzumiranju svih onih supstanaci koje olakašvaju stresove. Ali u kolektivnoj zabavi možda najveću ulogu odigrala je televizija. U stanju potpune društvene iščašenosti koja je sa sobom donela jedu čudnu i nesrećnu vrstu slobode sa ekrana je pokuljalo mnoštovo bizarnih sadržaja. Prvi među jednakima bio je dnevnik RTS koji je pod uređivačkim vođstvom Mire Marković doživljavao hajlajt svog bezumlja. Tako ste tih dana na Dnevniku nacionalne televizije mogli da slušate najmasnije tabloidne formulacije kao što su: bestijalne horde, NATO zveri , krvožedni agresori, fašističke NATO falange, razularena soldateska, tomahavk demokratija u ratničkoj avanturi, divljačka četa, gigantski mesožderi, silnici liliputanskog mozga, gnusobe novog poretka, mongoloidni monstrumi, biznismeni sa puškama, galerija Frojdovih tipova, veštice NATO-a, silom opijeni manijaci, zlikovačka bulumenta, impotentni zlikovci, jahači apokalipse, neopravdano razjarena pesnica, izvitoperena metalna čeljust, razulareno krdo divljih agresora, podivljale horde bezumnih mandrila, propagandna krmad, najveći vandali XX veka, razularena Klintonova bratija, uterivači demokratije, gangsterske horde, vazdušni pirati, fašističke bitange, zločinački projektili, belosvetski satrapi, NATO i njegovi trabanti… I još mnogo toga sličnog.

Osim ovih literarnih bravura iz Dnevnika, RTS nam je doneo i jedan vanvremenski anti-hit. Motiviciona anti-himna “Volimo te otadžbino naša” ubrzo je postala oficijalni saundtrek aktuelnih dešavanja.

Ova pesma sačinjena od evrovizijskog senzibiliteta i “Srećni ljudi” poetike bila je čak bolje prihvaćena kod mlađe populacije, koja je u njoj spoznala svu pomračenost uma državnih medija. Bodrenje nacije dolazilo je i iz privatnog televizijskog sektora u kojem je prednjačila TV Palma. Svakog dana, po nekoliko puta, u direktnom prenosu nam se obraćao direktor televizije Miki Vujović. Tom prilikom je, konstantno vrteći neku hemijsku olovku u ruci, nakon maratonskog izlaganja na kraju poručivao NATO da ukoliko dođu neće se vratiti. Bio je u pravu. Došli su i još su ovde. Zacrnjeni studio, Mikijeva crna brada i njegov crn prodoran pogled odavali su atmosferu prave satanističke TV mise na kojoj bi i Polanski pozavideo.

Palma je tada povukla i jedan fenomenalan konceptualni potez. Svakog dana u 16:00 puštali su “Dan mrmota”. Ne znam ko je autor ideje ali zaslužuje sve pohvale. Jedan od retkih pozitivnih primera u moru smeća koje je kuljalo sa televizija bio je Avram Izrael koji svakog dana sa Studija B oglašavao početak i kraj vazdušne opasnosti.

Kada su splasnule prve tenzije i popustili prvi strahovi narod je počeo da se spušta ka gradu. Tada sam imao prvi put priliku da se uverim u praktično značenje termina “ratna psihologija”. U ratnim filmovima sam često gledao scene u kojima se usred ratnog vihora, u jeku invazija na gradove, ljudi provode po kafanama kao nikad u životu u stanju potpune euforije i razularenosti. Nije mi bilo jasno kakve to veze ima sa životom jer takvi periodi se valjda provode u podrumima i skloništima. A onda sam se sa takvim prizorima sreo u Beogradu prvih dana aprila. Prepuni restorani, gomila sveta na ulicama, radnje u kojima ljudi gaze jedni preko drugih i kupuju na rasprodaji sve živo. Gde je tu logika? Strah od smrti, ništa drugo. Mogućnost da svaki dan može da ti bude poslednji. Strah koji je poterao Beograđane na ulice, u kafane, u šoping. Nikad više ljudi niste mogli sresti na ulici nego tih dana. Režim je u toj kolektivnoj euforiji video mogućnost da pokupi lake poene i privid podrške i počeo da organizuje svakodnevne koncerte na Trgu republike na kojem je okupio sav krš domaće pop, rok i folk estrade. Prvih dana koncerti su imali odziv publike i nastupali su čak i popularni izvođači.

Tada je plasiran novi modni trend koji se zvao TARGET. Ljudi su masovno kačili na sebe sliku mete iz streljane sa navedenim natpisom, valjda aludirajući na to da se ne plaše da će da ih spiči tomahavk. Valjda se ulije čoveku snaga i hrabrost kad ga na Trgu zabavljaju Maja Nikolić i Toni Montano. Osim Targeta u publici je bilo mnoštvo transparenata na kojima su bile karikaturalne ilustracije penisa sa natpisima u kojima je Klintonu i NATO paktu bilo prećeno uglavnom analnim i oralnim seksom. Klintonu je dodatno bilo poručivano da nas ostavi na miru i da ide kod Monike Levinski da ga oralno zadovoljava. Interesovanje za ove koncerte je svakim danom bilo sve manje pa su se na kraju neslavno završili svakog dana se održavajući za par istih ljudi, uglavnom klošara i nekih dokonih staraca koji su ti dolazili za sendvič.

A onda su u igru ušli i noćni klubovi i to je bio vrhunac. Kada su shvatili da su danju ulice pune i da je svet željan zabave, vlasnici su pootvarali klubove s radnim vremenom od 1 popodne do prvih sirena za uzbunu oko 7 uveče. U KST-u su se svaki dan održavali koncerti i jam sessioni Del Arno Benda, KKN-a i Eyesburna. Klub Industrija je svaki dan imao rejvove na kojima je nastupao line up najboljih domaćih DJ-eva. Da kojim čudom ne znate šta se trenutno dešava i da se nađete u gradu gde sa prepunih ulica u 3 popodne, po najjačem suncu, skrenete u prepun klub u kojem trešti tehno pomislili biste da se nalazite u najluđem gradu u Evropi. U stvari, u tom trenutku, Beograd jeste bio najluđi grad u Evropi. Svoj samoubilački instinkt ljudi su preusmerili na beg u noćni život koji se odvijao danju. Jedno od glavnih mesta u kojima je ratno-klabreska euforija bila na vrhuncu bila je Akademija. U prvoj poseti ovom kultnom klubu za vreme bombardovanja susreo sam se sa scenom koja je do tada tamo bila nezamisliva. Mnoštvo pijanih adolescenata koji zagrljeni đuskaju uz Rokere s Moravu i srpske ratne pesme. S jedne strane obuzimao me je osećaj gađenja, s druge želja da se i sam prepustim toj atmosferi u kojoj sutra ne postoji. Često sam iz klubova izlazio po dnevnoj svetlosti ali onoj od 6 ujutro, ne onoj od 6 uveče. Kada izađeš iz kluba u kojem si proveo nekoliko sati i shvatiš da je cela noć tek pred tobom potpuno izgubiš pojam o vremenu i prostoru. To i jeste bio period potpune izmeštenosti iz stvarnosti. Jedina stvarnost je bila ona koju smo svi poricali, a to je bila opasnost iz vazduha. Jednog druga iz kraja su roditelji pitali da li je normalan i kako usred ratnog stanja može da ide u klabing na šta im je on odgovorio: “Pa ja sam bezbedniji od vas ako krenu da gađaju. Akademija je 3 metra pod zemljom”. Kad su stege potpuno bile otkočene po naseljima se razvio možda i najbizarniji vid zabave. Mnogi su se s prvim sirenama penjali na krovove zgrada i solitera da iz što bolje pozicije gledaju PVO rafale i navijaju.

Iz današnje perspektive tih 78 dana deluju kao kolektivni san, mehur u kojem smo bili zarobljeni, paralelni univerzum u kojem smo živeli. Bez osvrta na politički kontekst, samo analizirajući život u naseljima, na ulicama, na mestima na koja smo bežali od stvarnosti to iskustvo verovatno nam je pomoglo da istestiramo granice ljudskog poricanja realnosti u ekstremnim situacijama. Pre nekog vremena naišao sam na ovaj deo iz dnevnika Arčibalda Rajsa koji je za vreme austrougarske invazije 1914. bio u Beogradu:

“Kafane vrve od sveta, naročito one koje leže ka Slaviji. Tu hitaju svi građani da saznaju najnovije vesti sa fronta…Još je bio dan kada smo stigli pred Ruski car i počeli da se sladimo pivom, kada se začuše eksplozije posle dugih zviždanja. Dosta mnogobrojna publika pri našem dolasku iščezla je kao čarolija. Svako je jurio u poneki podrum. Posle prolaska poslednje granate ljudi su ponovo na ulici”.

12595989_10207621577309821_506382823_n-2

Izgleda da se neke stvari nikada ne menjaju.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mairosu says:

    finale kupa jugoslavije u kosarci…partizan-fmp i pun pionir ljudi i svi drze “target”…

    prijateljska utakmica partizan – aek, grci doputovali iako smo bili pod bombama.

    prva runda plejofa u NBA, sacramento vrlo tanko ispada od Jazza u petoj tekmi. Ja sa kumom slusam radio prenos za vreme vazdusne uzbune, bilo besplatno na NBA.com.

    good times.

Ostavite komentar:

Slični članci: