Da li imate preko 18 godina?

Сви смо ту

Оставинска расправа душевних непокретности Џеја Рамадановског

25
0

Драго ми је да смо се окупили у овако импозантном броју. Ту је моја Драга а крајичком ока негде у позадини незаинтересовано глувари и моја ћерка. Ево и мојих крепких родитеља. Видим и сузне очи моје сестре и свог брата са дволитром Степ сока у руци. Присутни су такође, видим то сада потпуно јасно, и сви рођаци са обе генеалошке гране, драги пријатељи, површни познаници и све остале особе којима сам макар једном енергично (али не одвише манијачки) стегнуо шаку или курцоболно климнуо главом. Штавише, чини ми се да је ту буквално свака индивидуа коју сам мимоишао у овој напаћеној земљи. Осећам присуство референта пореске управе Врачар за слова Л и М, комплетан персонал ОШ Ђура Јакшић, сваког накупца и малог пољопривредног произвођача са којим сам обавио робно-новчану размену као и хиљаде других статиста који статирају у овом дугометражном филму званом мој ћивот.

Сви смо дакле ту, чак и они наши отмени апатриди, хронично незаинтересовани за наше паланачке обичаје. Иако телесно нису са нама, њихов прекор, осуда и пре свега потреба за нежношћу роје се у овој просторији често и живахније него ли све наше сете и носталгије. Али добро то је та нека нестишљива механика човечанства. Не можемо се формално ујединити ни око чега.

Оставимо их да одморе на тајм ауту и вратимо се нама који смо у ову загушљиву просторију дошли за мрвом катарзе. Није тајна да је читава просторија понајпре испуњена реминисценцијама на прохујалу адолесценцију, рану младост или уводне тактове зрелог живота који нам се свима сада, одласком овог мушкарца, враћају као Халејева комета. Воња ваздух, немој да се заваравамо, понајвише на мешавину зноја, тинејџерског мошуса и плаве Малиције, на испарења и гасове настале метаболизмом Афро коле, шверцованог Џони Вокера и Грицко флипса. Воња на оне феромоне који су посредовали док смо први пут повраћали отпадне воде Банатског ризлинга, док смо први пут пипали туђа тела, једном речју док смо радили те неке формативне радње које су свима много битне за раст и развој.

Нећемо превише дуго да се задржавамо у том колективном cirlce jerk-у. Млађим нараштајима са правом заигра кринџна жлезда од паламуђења о старим лошим временима. Надам се да смо сви и без оваквих литерарних предложака били кадри да породимо макар једну сузу због свих наших заблуда, грешака и рахатлука које је Џеки својим одласком васкрсао.

Пише лепо у поднаслову, овде смо да се договоримо ко ће шта из његовог портфеља да понесе кући. Кренућемо постепено од ситнијих дрангулија, тривијалне параферналије па све до крупног, капиталног наследства које из основа мења живот наследника. Тако је омладино, радићемо онако како заповеда exploding brain мема.

Први квадрант, како налажу обичаји интернет хумора је мозак осредњих габарита са сасвим уобичајеним можданим капацитетима. Баш онакав какав се налази у већини наших лобања. У том смислу кренућемо са нечим што свако од нас разуме – са локалпатриотским наследством.

Ни говора нема о повезивању локалпатриотизма и квантитета мождане масе, то никако. Али и док се у Дунав, код 25. маја, улива сузна притока због Дорћола којег више нема, и кад се сви сећамо својих друговања са Џејoм у сепареу Бомбо клуба или на каприћози у Цезару, или… пази не, не… док гледамо мутну али драгу фотографију са Сони ериксона, а изгледа да сви имамо бар по једну са легендом Дорћола (у некој улици која је може бити Скендербегова, Павла Папа или Јеврејска), е па и тада би ваљало да будемо свесни да су те завичајне емоције роба са јефтинијег рафа. Сви смо поносни на свој родни завичај али број људи са којима можемо аутентично да поделимо то осећање мерака је прилично ограничено.

Ја бих можда могао да накитим о ружи ветрова Канаревог брда с краја ХХ века. Верујем да има пуно експерата за идиосинкратичности 63. блока, Котежа, Батајнице, Дурлана или Лимана, али наше ложење на јединствени тероар Јалије, Зерека и Дорћола у целини је баш слабо и никакво.

Мада ко зна, можда је заиста постојао имагинарни Дорћол у којем су са неподношљивом лакоћом друговали Џеј, Оља Бећковић, Мерлинка, Џони Рацковић, Преле и Луна Лу. Можда је то одистински био тај Менхетн ове балканске касабе. Није сад толико ни битно и радити форензику те врсте је баш јалов посао. Онима који верују остаје идеја о специфичном месту на којем се укрштају четири пута, чији битумен може да изнедри и Војислава Коштуницу, Синана Сакића, клан Велмара-Јанковића, Предрага Вукчевића али и Џеја Рамадановског.

За нас који нисмо рођаци Милана Ст. Протића или Геце Кона, Џекијева дорћолска одисеја значи колико и Гишкин и Ђусов Вождовац, Капорова Чубура или Ада Циганлија Паје Вујсића, гомила ужеглих стереотипа које несвесно понављамо са добром надом да је можда по неки трун и истинит.

Ипак и нама се срце загреје због чињенице да је и у нашем граду, округу или држави могућа трајекторија која иде окомито од дома за незбринуту децу до алеје заслужних грађана.

Ево пустио сам ТДК касету у издању Центросцене, слушамо уводне тактове Дунава јер то јесте сила природе која обликује наше менталне обале Дорћола, Београда и Србије, оне имагинарне просторе које смо заједно зидали, оплакали и упропастили. Без обзира да ли сте у Апатину, Смедереву или Прахову. Нека свако у складу са својим капацитетом ”наследи” мало те среће што је Џеј био наш. Људски је, што да не кажемо и паланачки, да се радујемо звог Џејовог дорћолизма и ми који са истим имамо скоро па никакве везе. Јер кроз његово дорћолство ми видимо и његово београдство, српство и људскост.

Помазили смо се нежно по хипоталамусу и сада је пригодан тренутак да се мало конкретније чачнемо по ерогеним зонама где се заврашава мало више нерава. Да није оволико света сада бих обукао џемпер направљен од поцинковоног ланца какав је ономад исфурао бећар Ајзак Хејс и гледао бих вас сузним очима кроз квалитетан комад Cazal винтиџ наочара, али пошто смо сви ту навући ћу хитро претходно припремљену COOGI трикотажу јер је време да попричамо о контигентима црначке крви које је Џеј упумпао у наше артерије.

Аксиом да смо црнци новог светског претка познат је поодавно и другима. Своје теоријске доприносе у фундирању ове идеје допринели су многи академци попут Едсона Арантеса до Насимента који можда није измислио термин ”европски Бразилци” али га је у животној пракси и те како применио. Ни данас мисао о овом феномену није закржљала што можемо да видимо и у савременој Философији паланке, песми Латино Европа академика Р. Поповића. Тај наратив истрајава већ деценијама (a зашто би ако није истинит!?).

Неко би можда рекао да је то поређење површно, али и ако занемаримо проју, лубеницу и раштан постоји једна врста сребрне пређе која заиста уштепава наше судбине на један особит начин. Без обзира да ли причамо о специфичном, неко би рекао краткорочном, начину живљења или хроничној потреби за курчењем, постоји превише синапси које делимо са нашoм тамнопутoм браћом и сестрама.

Питање количине меланина у епителним ћелијама је свакако једно од оних где постоји извесно одступање али то никад и није била суштина ове аналогије. Мада наравно она у случају Џеја чини још један додатан фактор који брише практично било какве ограде када паламудимо о овој теми.

Могућност да испратимо Џејово клијање кроз дисфункционалну породицу, дом за бригу о деци и омладини и потоњи хасл по врелој београдској калдрми, олакшава да квалитетније разумемо исти такав само северноатлантски животни пут Џејмс Брауна. И не само то, када гледамо цват њихових каријера који се на сличан начин остварује у пољу ритма, телесности и тог, што би наши стари рекли, штрокавог фанка, у привилегованој смо позицији да своју емпатију, љубав и разумевање додатно оснажимо.

Наравно сви смо људи и све што је људски не може да нам буде страно, тако да верујем да и понеки становник Луксембурга или Помераније може на интелектуалном нивоу да појми ово о чему причамо, али способност да као животиња намиришеш те неке суштинске пријаве је оно што чини разлику.

Кад смо већ поменули Брауна, не можемо а да се не присетимо култног гостовања у студију Телевизије Београд и антологијског извођења песме Један, два. Неколико драгуља извођачке уметности је уковано у овом ремек делу. Пустите за почетак оригинални видео у којем на уводни семпл из песме Секс машина Џеј плејерски поскакује по плесном подијуму. Сасвим је јасно свакоме ко жели да види да ово није нека јефтина културна апропријација, већ васкрс традиције која се у овој песми барабар преплиће са Футиним фолк фанком. У оба ова музичка ока у глави Џеј плива као риба у води, јер то јесте суштинска једна иста вода.

И онда, немам појма… на другом минуту рецимо, пребаците на други таб где сте претходно отворили овај клип где Џеј ”пере c walk на државној телевизији” као што каже духовити аплоудер. Тек сада је очигледно да Џеј са подједанко неподношљивом лакоћом представља и ту врсту ГТА црнаштва… слушај мене српства. Као да тек сада видимо тај Ајс Кјубов качкет и да је то Крипс прање органско да органскије тешко може да буде.

Ако се мало одмакнемо од оваквих примера који су заиста толико очигледни, специфичну врсту распојасаности и црне животне вибрантности можемо да видимо и у многим другим Џејовим композицијама. Ако више волите блискоисточну црноћу уштиркану кокаином за вас је Зек зек дадумле. За оне који више преферирају треп ту је песма Да сам лопов, која можда формално не задовољава треп категоризацију али је у сваком другом смислу дефиниција жанра. И за крај једна по мало запостављена песма која формално и суштински дефинише филозофију која се баштини на овим нашим просторима а првобитно ју је дефинисао црнац из низоземља Еразмо Ротердамски. Када Џеј каже благо оном ко рано полуди и када Бата Канда утроји оооо-фаст-така-рака-так-бу-ру-луру-лееееј ми то заиста осетимо. Можеш да будеш из Доњег Гајтана или Доњег Бријања и да никад ниси чула за Notorious BIG-a нити за имењака Скримин Џеј Хокинса али ти знаш за тај плејеризам, за тај неиздрж и за ту сексуалну напетост.

Нека свако од нас и данас и у данима који долазе понесе са собом један грумен ове истините приче. Не зато што је по бонтону познавати раритетну дискографију Џејмс Брауна, Принса или Куртиса Мејфилда већ зато што је у питању чин истинског човекољубља у којем у другом препознајемо себе.

Мало ми је засузило око па у позадини пуштам заразни трибални ритам химне No limits Реја Слејнгарда и Аните Дот, бомбама деведесетих познатијих као 2Unlimited. Oва матрица  јесте учукавана у беспућима позног капитализма негде између Антверпена и Амстердама али свој аутентични смисао доживела је као музичка вибрација која је резоновала срчаним кутијама наших омладинки и омладинаца који су деведесетих са новоткривеног тржишта западних вредност највише вредновали робу Брајана де Палме, Доменика Долчеа и Мајкла Дудикофа. Ту негде код тих уводних тактова ћемо се разићи са нашим европским пријатељима јер уместо блазираног кулнеса Бенелукса следи Џејова, Футина и Маринина минијатура која каже баш овим речима ево иде ћелави ганац, носи прстен и златни ланац, еј мала баш си смрад нећеш да ме погледаш. Мало шта као оваj гејзир слободарске мисли описује Џејову способност да се нашали на свој рачун и да суштаствено прихвати велику мисао Ивана Ивановића Вождовачког која каже све што причате дааа све то сам ја.

Јер док ђипају он и Рaдојка Аџић у студију РТС-а то јесте на површинском слоју народски хумор који су баштинили Рокери или Бора Чорба али испод тог првог слоја полудисперзије налази се још неколико битних премаза. Прво Џеј се победнички поиграва са својим ромским идентитетом а одмах затим и са галопирајућом алопецијом. Он као да каже: ”да, то су између осталих карактеристике које ме красе и нормаааално да немам намеру да их забашурујем већ да их поносно истакнем, јер у крајњем случају јесу тачне”.

И сад оно где мислим да цео тај пројекат надилази његов лични случај је чињеница да сви ми цупкамо са њима уз тај сељачки ритам безбрижни што по ко зна који пут демонстрирамо да немамо проблем што смо сиротињски Дубаи, сиротињски Клагенфурт, јефтинији Ротердам или Јагодина за богате. Ми смо довољно ослобођени да појмимо да бити сиромашан није срамота,  да обитавати на периферији периферије колонијалне империје не да није срамота него је достојно једног оваквог победничког плеса.

Није се Џеј шалио само са губљењем косе и расно/националним стереотипима. Умео је да се пошегачи и са неким од највећих светиња са којима нема шале. Чачкао је у својој дугогодишњој сарадњи са Лепом Бреном многе архетипске односе из домена популарне еротике. Има ту свега, од љубавних играрија до ласцивних вицева о једењу бурека и пијењу јогурта, али можда и најконкретније џарање по осетљивим стварима је песма Нисам ја мали. Логично на прву лопту делује да се Џеј шали са своји физичком конституцијом али када мало дубље зађемо у овај бисер еуро денса схватамо да је у питању једна борба о питању величине кроз коју сви пролазимо. Изгарајући ту, на том страшном бојном пољу, Џеј побеђује са величанственом пријавом нисам ја мали, то је од зиме!

Ми живимо данас у времену када је хумор као никада пре саставни део јавног општења. Од тинејџерског тик-ток домунђавања до питања раздвојености цркве и државе, све се одвија уз веома софистицарно кодирану хумористичку логистику. Оно што нам Џеј предаје из својих хладних руку је мало другачија врста шале. То је она врста слободарске зајебанције која се примарно бави нама самима и нашим недостатцима, али не зато да би лакрдијашки забављали оне који су бољи од нас (или још горе оне који су бољи од нас, а који су финансирали ову врсту спрдње) већ да би сами себе оснажили славећи своју просечност. На ову хумористичу онтологију реферише професор Н. Жигић када објашњава проток шале као један од основних постулата смисленог живота. Способност да даш шалу и да је примиш. Особи која суштински разуме овај увид пале се оне мале лампице у глави.

Драги пријатељи, надам се да са нестрпљењем очекујете шта је остало на крају овог списка као и то коме је намењена највреднија имовина. Најдрагоценији иметак и капитал без дилеме је породична сребрнина у виду неколико тотема српске музике. Има тих неколико дела која су стентови уграђени у крвне судове овог народа, фактора који омогућавају да и данас протиче свежа крв која храни наше душе. Наравно можда се нећемо сложити око тога које су то песме али пошто сам ја за говорницом ја ћу кандидовати оне ствари које ја препознајем да су уграђене у виталне делове мога тела.

Када слушам Сунце љубави, ја одистински имам осећај да ми из лобање севају зраци халогене расвете и да се налазим на последњем спрату своје астралне душевне грађевине. Овако у трезвном стању тешко ми је уз помоћ рахитичног интелекта да докучим како је могуће да тако једна метиљава музичка подлога може да носи тако једну монументално велику идеју. Па опет ми се сваки пут засија из очних дупљи чим чујем био сам на кривом путу. Мило ми је што смо сви прихватили да нам ништа није јасно али да препознајемо да смо у том неразумевању сви заједно.

Мило ми је кад слушамо Где ћу сад моја ружо и кад свако у складу са својим могућностима промишља свој живот речима и синтагмама које изговара Џеј. Драго ми је што препознајемо ту суштину чак и када дође запакована у нешто што личи на ручни рад Чипија из Освајача.

На крају, рођени моји, нећу бити превише оригиналан, пустићу са разгласа песму Недеља. Најмање зато што је Џеј умро у недељу, то је финта шута на коју ће да поскачу они са јефтинијим улазницама. Пустићу је јер пева о једном од најстрашнијих места за постојање. Пустићу је због једног стиха који на суштински начин откључава дилему чиме ћемо напунити џепове након данашњег дана.

Пре но што вас закољем у том кључном стиху, обришимо сузе док нас гитара акустара уводи у недељни пакао. Време је за отварање карата. Својеврсна филозофско душевна вертикала која је овде скицирана, представља једини живи систем вредности који пулсира нашим друштвом. Ово је посебно важно да схватимо у овој ери у којој свакодневно трпимо терор белачке, англосаске, протестантске мисли који нам држи буквицу о неминовности промене менталитета. Та врста лајф коучинга никако не одобрава претерани боравак у стадијуму Сунца љубави. Мало фанка ту и тамо може да се истолерише, или је чак и пожељна, али луча карасевдаха представља културолошку букагију. Човек у таквим стањима представља врбов клин новог светског поретка.

Насупрот тој доктрини је жива мисао која нам каже да само способност емпатије и љубави које доживљавамо у горе поменутим луминозним стањима може да отплати тј оправда лењост, грамзивост, похоту и себичлук којима смо склони у својим трезвеним моментима. Другим речима можете ласцивно да добацујете ала бих те ала испрскао мала али само ако сте пре тога депоновали неке много вредне ствари у Две године дуге или Успео сам у животу. Може и панк и фанк, и американа и треп и денсхол и рага мафин и не само што може него је и севап али пре тога друшкане прво положи лиценцу на Славији и Вуковом споменику. То је зрно мудрост која се налази у најлепшем стиху српске поезије једном кад се заљубиш биће ти јасно. Једном кад протрљаш слепоочну кост са братићем или сестрицом док обоје урлате или тихо јецате рађај синове, биће вам јасно зашто је смисао за хумор ипак секундарна ствару животу.

И на самом крају, као што смо најавли, један криптекс Марине Туцаковић који скрива централну поруку. У Недељи Џеј као да ”најављује” догађај због којег смо се ми данас овде скупили. Ми смо склони да баш кроз његове речи промишљамо тај немогући тренутак раздвојености. Разуме се, ми и семантички певушимо речи које изговара он. Међутим док ритмички сричемо Не-де-ља и сви сте туууууууу а ме-неееее с ва-ма нееееее-ма… уместо ове потоње групице слогова и тог индивидуалистичког погледа на свет зар није поента у овом саборном, племенском а сви смо ту?

Њега свакако нема и у складу са нашим светоназорима он је или у вечитом мраку Златног дана Бисере Валетенлић или у небеској кафани. У сваком случају у некој другости.

Оно што нам Марина заправо немо суфлира је да остајемо само ми и наша потреба да од тога направимо неки смисао. Наш изазов, барем за сада, није у томе што мене (тј њега) више нема већ у томе како да омогућимо давање и примање љубави, шале и среће са свима онима који су и даље ту. Највећи, и усудио бих се да кажем једини ваљани, смисао наћи ћемо у највишим стањима свести, у оним тренутцима када признамо себи одистински и без мољења да нисмо свеци већ обични слепци.  Ово делује доста здраворазумски али ту и лежи (протестантски) парадокс. Ништа од тога не можете да урадите здраворазумски већ једино ако не идете ни на исток ни на запад, на север ни југ. Само онда када успоставите широкопојасни трансфер љубави липсинкујућу пукло ми је срце ко да је од стакла досегнућете ону беду од максимума за који је свако од нас способан. Та беда јесте мала али без ње би живот сигурно био немогућ.

Има неког животног смисла и у фолдеру смешни видеи, stand up комичарима или у вашој омиљеној мимерској групи. Има по мало и у фанку, соулу, јоги, дрводељању, шаху и плесу на шипци. По нека мрвица се да пронаћи и у завичајним окупљањима и старом београдству. Наставићемо да градимо своје идентитете корстећи ове полуге, тржиште нас на то тера.

Надам се да ћемо се и срести на сваком од ових побројаних места па макар то било и на курсу аштанга јоге на Дорћолу али највише се радујем нашем сусрету у сунцу љубави.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: