O ukusima treba raspravljati

Koga smatraš ikonom stila, ikono stila?

Jedna je ikona i ime joj je Grace Jones. Od modelinga za Yves-a i Kenzo-a, disco kraljice New York-a, svojih filmskih uloga i ludih intervjua. Grace je umetnost, sve! Muza diznajera Azzedine Alaia-e, i umetnika poput Keith Haring-a, Jean Paul Goude-a… Imala sve, pa prokockala, a sebe izgubila nije. Ova neverovatna žena ima 69 godina, i dalje nastupa i kida. Ne bih dalje da obrazujem popkulturalno i stilski neobrazovane, ali sve vaše Lana- Gage- Madone, mogu da idu gajbi, postoji neko ko je sve to uradio pre njih. Grace Jones forever!

Sebe u pet reči stavi.

Rođena cool, javna, privatna, Maja.

Definicija i percepcija lepote su stalno podležne promenama. Da li te konstantne promene utiču možda i na tvoju percepciju sopstvenog rada i tvoju ličnu definiciju lepote?

Kao i svaki normalan ludak radim na sebi, tako što se iznova radim na sebi, ali svoju suštinu ne dam. Pod suštinom podrazumevam i vaspitanje, kao i klasično obrazovanje. Zna se šta je klasika i ona nikada ne izlazi iz mode. Ne jurim trendove. Sada je “in” na neki način biti “neobrazovan”. Svi postadoše sve, a ne znaše istoriju. Činjenicu, da ti razni ljudi, umetnici, imaju svoja imena. Lepo je biti inspirisan nekim ili nečim ali po meni uvek treba navesti koji ili šta. Lepota može biti večna ako sačuvate svoje ja. Moj odgovor je NE.

Kakvoj odeći bi ljudi trebalo da imaju onemogućen pristup?

Mislim da je ružno postalo lepo. Fetiši su postali filije. Svi misle da su “cool”, a nisu. Modni pokojnici i ikone se okreću u grobovima, ko sve nosi i misli da može da “ponese” sve. Užasno mi smeta popkulturalna i modna neobrazovanost kao takva. Novi naraštaji glupih “smart fonova” koji rade loš “google translate” stila. Kao i samopouzdanje, stil se ne može kupiti kešom i napraviti ako ga nikada nisi ni imao. Sa time se rodiš. I iz Diora viri “praziluk iz guze”. Toliko toga mi se gadi da bih mogla da napišem sociološku studiju o tome. Vreme je za “New Erotic Wawe” (Novi Erotski Val) da ovo loše stilsko i životno “pornićarenje” ode bestraga. O ukusima treba raspravljati.

Šta te uzbuđuje najviše povodom sutrašnjice?

Ljubav koju osećam i živim. Lepa umetnost, divni ljudi sa kojima ću stvarati prelepu poeziju života. Osećam da imam još toga da dam ovom svetu. Vrapci. Nastavak slike ne “tetovaže” na mom telu koju radi moj Danilo Boršik. Ova zemlja i ljudi u njoj vole mrtve idole, i najviše te “vole” kada nisi više među živima. Raduje me činjenica da će, kada više ne budem tu telesno, moj duh biti tu tako što me neće svi voleti ni kada riknem.

Koje je najranije fashion sećanje koje pamtiš?

Crvena haljina na preklop, sa malim belim tufnama koju je nosila moja baka Anka dok je sređivala ruže u bašti na Zvezdari, uz haltere i svilene čarape bež boje. Roditelji koji idu na Miles Davis-a, savršeno skladni kao par. Tata u italijanskom odelu tamno sive boje. Maramica u dzepu sakoa u prljavo roze boji cvetnog dezena mamine svilene damske haljine. Mama Katarina, u muškom smoking odelu sa belom košuljom i belom kravatom sa crnim tufnama, koje je nosila uz crne lakovane stiletto dvanestice. Haute couture, crna maturska “sirena” haljina iz Amerike, moje sestre Jelene, do poda duga sa golim leđima na kojima unakrst idu trake od providnog muslina koje se vuku po podu. Moj “safari” kompletić, sve sa šeširom, koji mi je tata doneo iz Afrike. Šetala sam ga u drugom razredu osnovne škole misleći da je to nešto potpuno normalno i nisam kapirala što me ljudi čudno gledaju. Mogla bih da napišem divnu knjigu o oblačenju moje porodice.

Na koji način se manifestuje tvoja potreba za zabavom?

Imam 41 godinu, bez prestanka izlazim već 24 godine. Imam više klabinga nego što ljudi kada izađem obično imaju života. Volim da slušam dobru muziku i da đuskam, a nisam od onih koji igraju igre. Sa ponosom mogu da kažem da sam u svoj CV stavila da sam jedina osoba koja je u istoriji Beograda odbila da se pojavi u spotu onoga već “Hoću sa tobom da đuskam”, kada su narodnjaci postali house music. Feng Fuj. Imala sam sreće što sam krenula da izlazim u vreme kada je i klabing bio drugačiji, kao i ljudi u njemu. Shodno tome smeta mi “klabing nekultura”, ljudi koji bi nešto da te pitaju a ti stojis ispred DJ-a i zvučnika, pričanje i textiranje ispred DJ pulta gde je dance floor, smaranje u flešu. Nikada nisam đuskala “usamljeno” ali ranije su gledali, nisu buljili. Nemojte da me pitate šta mislim o vašem setu ako nećete da čujete istinu, ako sam zapalila sa žurke, sve sam vam rekla. Drugačije slušam muziku pošto je čujem. Dosta toga mi sada baš smeta, ali neću odustati da izlazim pošto je to sastavni deo mog života i moje “zabave”. Uglavnom izađem u Drugstore kod moje “Švalerke” Gege i na 20/44 kod svojih drugara. Kada me svi smore zabavljam se dobrom knjigom i filmom. Đuskam sama po kući. Ali realno se najbolje provedem na “mini žurci” sa jako malo bliskih drugara koje imam bilo gde.

Kakav savet bi dala dvadesetogodišnjoj sebi?

Da se ne ložim da će se na ovim prostorima beo-srpske lažne empatije bilo šta na bolje promeniti, i da zapalim na vreme u New York, kao što sam mogla. Ali nije mi žao, na kraju krajeva ništa ja tu ponovo ne bih promenila. To sam ja i to je moj život. Život jedne obične, neobične Maje.

Šta uradiš kada te neočekivano napadne trenutak dosade?

Mislim da je dosada najgori osećaj na svetu, i kada sam bezveze zabavna sam. Imam frku od pomisli na činjenicu da će moj život ikada biti “dosadan”. Da mi nije mene bilo bi mi dosadno, ali svakome od nas, makar sam ja takva, su potrebni oni pravi lojalni prijatelji koji su porodica. Kada prsnem od same sebe, ja okrenem ili pošaljem poruku mom divnom, voljenom Nikoli sa kojim su i suze zabavne. Zipa Yoma is Blessed by Nikol Aj!

Podeli sa nama jedan od svojih omiljenih filmova i zašto ga voliš.

Filmofil sam, pa je izabrati jedan baš teško. Obožavam reditelja, Nicolas Winding Refn-a. Njegovo filmsko ostvarenje “Drive” iz 2011. godine, je film kome se uvek vraćam. Uvek su mi bili draži anti-heroji i uglavnom su muškarci, to mora da negde ima veze i sa mojim karakterom. Ono što je prava ljubav i šta si spreman da uradiš zbog ljubavi je potpuno ludilo. Ljubav ne mora biti potpuno telesna. Negde se osećam kao taj “Driver”, razumem ga. Ljubavna scena u liftu kada se Driver i Irene po prvi put poljube i više nikada ne vide, pre nego što Driver nogom jako realno i krvavo, razbije lobanju plaćenom ubici koji je hteo da naudi Irene i njenom detetu, je jedna od lepših ljubavnih scena na filmu po meni. I drive. To je ljubav! Ovaj film ima sve kvalitete, neću ni da pričam o filmskom jeziku, montaži i ostalim bitnim stvarima. Mene ovaj film razara uvek! Soundtrack filma je potpuno ludilo. Popkulturalno, modno, taj zlatni “bomber jacket” sa škorpijom na leđima koji Driver nosi i dalje želim!

Koje modne vrednosti iz prošlosti ti se čini da nedostaju danas?

Moda kao Umetnost. “Personality” kod manekenki kao i činjenica da taj posao zaista nije za svakoga. Vreme Yves Saint Laurent modela sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, visokih, tananih gazela koje su predivno nosile visoku modu. Visoka Moda kao takva. Modna obrazovanost i znanje o Guy Bourdin-ovim fashion filmovima. Halston, disco haljine na ludoj ekipi žena iz Studio-a 54 u New York-u, sedamdesetih i početkom osamdesetih. Užasava me “strah od anorexije” pa možemo videti i debele manekenke, ima nas koje jedemo pa smo i dalje mršave, gluposti. Obožavam Kate Moss, ali ona je jedna jedina koja je tako niska mogla da hoda pistom sa visokim ženama, kakve manekenke i treba da budu. Slikanje Hasselblad-om i testovi na Polaroid-u. Vreme bez Photoshop-a. Vreme Supermodela. Nedostaje Yves, u Saint Laurent-u. Baš mi je bolno ovo pitanje.

Soundtrack tvog života?

Richard Wagner – Ride Of The Valkyries, verzija iz soundtrack-a za “Apocalypse Now”
Frederic Chopin – Prelude in E minor
Massive Attack – Blue Lines album (1991)
Primal Scream – Higher Than The Sun, sa albuma Screamadelica (1991)
Miles Davis – Ascenseur Pour L’Echafaud album (1958)
Marvin Gaye & Tammi Terrell – Ain’t No Mountain High Enough, single (1967)
Richter/Rachmaninoff – Piano Concerto No. 2, C minor, Op. 18 (1951)
Suicidal Tendancies – You Can’t Bring Me Down, sa albuma Lights…Camera…Revolution! (1990)
Tricky – Maxinquaye album (1995)
Art Ensemble of Chichago – Theme De Yoyo, sa albuma Les Stances a Sophie (1970)
Kruder & Dorfmeister, The K & D Sessions album (1998)
Grace Jones – Private Life, sa albuma Warm Leatherette (1980)
Gil Scott Heron – Pieces of a Man album (1970)
John Coltrane – My Favorite Things album (1961)

Šta bi najviše volela da možeš da promeniš kod sebe?

Da poslušam savet svoj pokojnog tata Žike: “Sine, ljubi te tata! Ja znam da ti misliš, da zbog svog lifestyle-a nisi dobra. To je tvoj život, i tvoja borba od malena pošto si ratnica. Pokušaj sine da budeš malo manje dobra, vidi tatu umire.”

Ko je osoba iz snova sa kojom bi sarađivala (dead or alive)?

Evo me u crvenom lavirintu sa Stanley Kubric-om, srećem Dennis Hopper-a i radimo selfie, bacam kosku Gianni Versace-u koji me vodi kod Yves Saint Laurenta da me obuče, pošto me slika Helmut Newton na klaviru sa Gia-om Carangi dok David Bowie i Ninna Simone pevaju “Wild is The Wind”.

Da li ti se čini da još uvek ima prostora za ljude da načine revoluciju ( pa makar i na instagramu) ili misliš da je politika kulture odobrenja i potreba za afirmacijom sada toliko izražena, da jednostavno nema nade?

Kada sam bila mala tata mi je pričao anti-bajke. Omiljena mi je bila “Zla Crvenkapica i dobri Vuk”. Još tada sam znala da sam Vuk. Vuk menja dlaku, ćud nikako. To je integritet, kao i individualnost, jedinstvenost. U ovom novom vremenu u kojem živimo, mislim da je revolucija ne pesimistički, nego krajnje realno nemoguća pošto su ljudi jednostvno u slengu pičke. Lažna empatija zamaskirana u preveliku empatiju, nepoštovanje, a traženje i težnja za istim takođe ne pomažu. Čitave generacije odrasle bez osećaja sramote, shodno tome nisu ni mogli da dalje sebe kao ličnosti izgrade. Mislim da su potrebne nove knjige iz psihologije, stari termini i filije su sada normalne stvari. Naravno ostavljam prostora da mene neko lično iznenadi, mada sumnjam. U sebe ne. Imam toliko životnog iskustva a doživljavam užasne stvari baš zbog toga što sam stvarno slobodna. Disfunkcionalna sam zbog svoje funkcionalnosti. Zato što zaista znam šta je ljubav i volim. Dosta mi je da se izvinjavam zbog svog vaspitanja i srećnog braka mojih roditelja pošto su svi isfrustrirani, kao i toga što nemam predumišljaj. Sloboda govora kao i politička korektnost koliko su “dobre” imaju i svojih loših strana, ako svi računaju sa predumišljajem šta će biti dobro za neke “njih”. Kompromis, kompromisa kao život. Užas! I kako onda da bude revolucije. Za kraj Vam dajem ljubav kao Chill, Before After-a.