Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Nik Kejv: Film o tišini, mraku i svetlu

Predstavljamo vam "One More Time With a Feeling" - film o snimanju poslednjeg albuma Nika Kejva, koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem Beldocs festivalu.

2

Moj stan je okrenut ka malom parku i nikad nema buke. No, te večeri je bilo posebno tiho. Nije se čuo čak ni zamrzivač sa komšijine terase pored. A bilo je i toplo. Kao da je stiglo leto, a ne proleće. Veče se svojski trudilo da prkosi izbornim rezultatima od prethodne noći. Prozor i vrata terase su mi bili širom otvoreni. U stan je ulazilo aprilsko veče. Bio sam sâm. Svuda okolo muk. Isključio sam lampu. Idealni uslovi da pogledam film kog čekam još od septembra prošle godine. U pitanju je dokumenatarac „One More Time with a Feeling“ o snimanju poslednjeg albuma Nika Kejva.

01. Nik Kejv 2

Činjenice kažu da je Nik Kejv rad na albumu „Skeleton Tree“ počeo krajem 2014. U julu sledeće godine njegov petnaestogodišnji sin Artur je poginuo. Snimanje ploče je završeno početkom 2016. Film „One More with a Feeling“ obuhvata poslednje dane snimanja albuma.

Sve sam to znao pre nego što sam pritusnuo play. Znao sam i da je „Skeleton Tree“ album koji ne govori direktno o Kejvovoj tragediji, ali da se posmrtna atmosfera nadvija svih 40 minuta. Znao sam da je to album o nametnutoj promeni, o životu koji teče čak i onda kada se čini da prestaje. Znao sam da je to album o tišini. Znao sam da bih odvratnu prošlu godinu još teže preturio preko glave bez ove ploče. Znao sam da je ovo veliki album u svakom smislu – u mom životu najveći Nikov još od „The Boatman’s Call“. Znao sam da je film težak i mračan. Ali znao sam i kakav je život. I za razliku od života, nisam se plašio filma. Ni najmanje.

Nik nije davao nikakve intervjue posle smrti sina, ali ni povodom prošlogodišnje ploče. Umesto toga, rešio je da u svoj svet, na deset dana, pusti sedmočlanu filmsku ekipu i odgovori im sve što ga budu pitali. Reditelj filma je Endrju Dominik, veliki Nikov fan. Za njegov prvi film „Chopper“ muziku je pisao bivši Bad Seed Mik Harvi, a za drugi „The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford“ Nik Kejv i Voren Elis, tako da opcija nepristojnih pitanja nije postojala.

I zaista, Nik je odgovarao na sva pitanja brutalno iskreno. Pričao je kako posle smrti sina nije viša ista osoba. U ogledalu vidi poznato lice, ali zna da je unutra neko drugi. Ponovo je počeo da puši. Kada ode u prodavnicu, svi znaju ko je i šta mu se desilo. Ljudi ga posmatraju pogledom punim empatije, a poneko priđe da ga potapše po ramenu i kaže mu „mislim na tebe, čoveče“. Teško se navikava da je postao objekat sažaljenja.

01. Kejv

Kejv priča je o tome kako je zabluda da je velika tragedija inspiracija za umetničko delo.  Možda nešto dobro može nastati kada te ostavi momak ili devojka, ali kada ti umre dete, sve ideje nestaju. Ko zna kada bi „Skeleton Tree“ bio objavljen da pesme nisu bile u završnoj fazi kada je Artur poginuo. Posle toga, ostala mu je samo tišina i novi život u kome kao da ponovo uči da hoda.

Nikada nisam doživeo ni približnu tragediju Nikovoj, ali sam prošle godine prošao kroz velike promene. Iako sam na pragu pete decenije, prvi put u životu živim sam tek poslednjih nekoliko meseci. I prethodne zime sam često imao taj osećaj kao da opet učim da hodam. I da padam. I da ustajem. I opet padam. I upoznao sam tišinu. I mrak u sobi kada ugasim lampu. Razmišljajući o tome dok je u filmu Nik pevao „Jesus Alone“, desilo se nešto čudno, najblaže rečeno.

Komšinica nije našla mesto na parkingu i parkirala je auto na zelenoj površini, pod nekim čudnim uglom, i to tik pored mog stana u prizemlju. Ostala je u kolima, pričala je telefonom, a farovi automobila su bacali svetlo ka mom stanu u kome je bio uključen samo digitalni sat i ekran na kom je bio film. Ona vozi neki besni auto, farovi su joj kao reflektori, a svetlo se probijalo kroz sveže olistalo šiblje i nisko drveće, padajući na zid, drvena vrata terase i pod. Iako živim tu već osam godina, nikada moj stan nije bio tako osvetljen. Razni farovi su mi osvetljava mrak u sobi, ali nikada na ovaj način. Tačke, linije, crtice na zidu, žbunje koje se lagano njiše i pravi spontani lajt šou, ostavljali su utisak kao da sam na nekom moru.

02. Kejv

Pauzirao sam film i počeo da fotografišem oko sebe. Te fotografije se nalaze i između ovih redova, mada nema šanse da verno dočaraju ono što sam video. Imao sam osećaj kao da nisam u svom stanu. Motor automobila nije radio. Bila je tišina. Sedeo sam na kauču i posmatrao svoju sobu nekim drugim očima. Pitao sam se kako je moguće da se to desi baš u trenutku kada gledam ovaj film. Nakon što je komšinica isključila farove i u sobu se vratio mrak, opet sam pustio film. Na ekranu se pojavila Kejvova supruga Suzi Bik, kako šeta plažom u Brajtonu dok joj vetar mrsi kosu, a talasi zapljuskuju istu onu plažu na kojoj je u prethodnom dokumentarcu o Niku „20.000 Days on Earth“ hodala sa sinom koji više nije živ. Celo telo su mi ispunili žmarci.

Suzi je posle pokazala uramljenu sliku koju je Artur nacrtao kad je imao pet godina. Oči su joj bile pune suza, ali kamera ih nije zumirala (ipak ne gledam emisiju na Prvoj televiziji). Pored nje je sedeo Nik obučen u trenerku. Dugo sam sumnjao da se rodio u beloj košulji i crnom sakou, tako da je taj prizor bio krajnje nesvakidašnji. Čak i ta trenerka govori mnogo o njegovom emotivnom stanju. Prvi put se iskreno osmehnuo tek kada je u studio došao njegov sin, Arturov brat blizanac Erl. Upravo Erla i pokojnog Artura čujemo u odjavnoj špici kako zajedno pevaju “Deep Water” Merijen Fejtful. Slušajući njihov duet i stihove “I’m walking through deep water / Tryin to get to you” teško je ostati ravnodušan.

Pesma “Skeleton Tree” zatvara album i nju poslednju čujemo u filmu. Ona je nastala nakon tragedije i jedina je koja se na nešto direktniji način bavi Nikovim emocijama posle Arturove pogibije. Čak i posle takvih nesreća, život nastavlja da teče. I dalje sviću nedelje prepune tišine, i dalje glas putuje okeanom, i sve ima svoju cenu. I Nik zna da će morati sve to da prihvati. I spušta glavu i prihvata. To čujemo u stihovima kojima se sve završava “And it’s alright now”. Mir.

03. Kejv

Kada se film završio, izašao sam na terasu da popušim cigaru. Razmišljao sam u tišini o svim tim stvarima koje prolaze, ali i onima koje nikad ne prolaze. Prošlo mi je kroz glavu kako imam sreće što me muči rezultat glasanja površnog i nepismenog naroda, umesto što u besanim noćima preko okeana dozivam nekog Artura. Znao sam da sve oko tebe može da izgleda drugačije čak i pod farovima komšijinog automobila, a kamoli pod dirigentskom palicom nekog đavola, da ne kažem života. I padalo mi je na pamet da hodanje nije baš uvek aktivnost koja se uči samo jednom. I bio sam srećan što sam nakon dužeg vremena odgledao film iz koga se cedi iskrenost i koji me tera na razmišljanje.

Iako je film prepun bola, mislim da su ljubitelji muzike Nika Kejva na to navikli – što na njegovim pločama, što u svojim životima. Nekada saznanje o načinu na koji se neko nosi sa svojim bolom, može pomoći u hendlovanju našeg, iako je vrsta bola drugačija. A na stranu što film vizuelno izgleda savršeno, posebno u onim momentima kada bend izvodi pesme sa poslednjeg albuma. Vizuelno možda nije toliko upečatljiv kao „20.000 Days on Earth“, ali postoje momenti koji vape za bioskopom. Igra svetla dok Nik svira klavir, podsetila me je na neke stare holvudske filmove. Takođe, scena u kojoj se kamera penje iznad krovova Brajtona sve do svemira, potpuno je spektakularna. I zato ovaj dokumentarac treba videti na velikom platnu.

“One More with a Feeling” nije film na koji ćete pozvati nekoga na dejt. Još manje je film koji se gleda uz kokice, u nekom sterilnom multipleksu, u odvratnom tržnom centru (čini mi se da nijedan film nije za to okruženje). Ovo je crno-beli film za regularnu bioskopsku salu, ili za džinovsko platno poput onog u Sava centru. A upravo će na tom mestu biti premijerno prikazan 8. maja, na otvaranju ovogodšnjeg, jubilarnog 10. Beldocs festivala. Iako sam imao privilegiju da ga gledam predpremijerno u svojoj sobi (koja, ruku na srce, na momente nije bila moja), sasvim sigurno ću se naći u bioskopu kada Nik bude pevao “In love, in love, in love you laugh / In love you move, I move and one more time with feeling / For love, you love, I laugh, you love / Saw you in heart and the stars are splashed across the ceiling”.

 

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. EN says:

    Ako mogu da primetim, opisi atmosfere umanjuju tezinu teme, filma, smrti, gubitka, tuge. Obezvredjuju. Licni opis tezine proteklih godina upotpunjuje tekst. Kao i scena sa cigarom.
    Gledala sam film u nepunoj bioskopskoj sali, na dan izdavanja albuma i promotivno i ograniceno distribuiranih filmova za potrebe promocije albuma. Dan posle mi je stigla i ploca.
    I ja sam donela licnu tragediju u salu u kojoj sam gledala film. I ja sam poredila coveka iz 20.000 Dana… i ovog u ovom filmu. I sebe kada sam gledala prvi film, i sebe tada, u sali. Cepanje pukotina na dusi.
    Svaki put kada cujem Girl in Amber ili Deep water, vratim se u tu salu. Bol. Sveprisutna.
    `With my voice, I am calling you“.

  2. znamo says:

    šta znači hendlovanje? hvala

Ostavite komentar:

Slični članci: