MY BABY – muzički šamani 21. veka

My Baby je tročlana muzička atrakcija koju čine Cato van Dijck i Joost van Dijck, brat i sestra iz Amsterdama, kao i Novozelanđanin Daniel Johnston.  Svako ko je bio na njihovom nastupu, reći će vam da, ukoliko ste u prilici, nikako ne propustite ovu tempiranu bombu na sceni koja nesebično upumpava svežu i neophodnu dozu buke u vaše čulo sluha. Šansa da se u to i sami uverite je na dohvat ruke, jer My Baby se vraća u Srbiju, gde će održati dva koncerta. U petak, 12. maja, sviraće u Novom Sadu, dok će dan kasnije gostovati u beogradskom Domu omladine. U jeku nove turneje, porazgovarali smo sa članovima benda o novom albumu, konstantnom životu na putu, jedinstvenom muzičkom stilu, načinu rada, duhovnoj strani njihovog opusa, kao i o tome šta za njih predstavlja naša zemlja.

Kako ste ovih dana?

Cato: Veoma dobro. Nakon objavljivanja našeg trećeg albuma “Prehystoric Rhythm” bili smo zauzeti turnejom po većem delu Evrope, a sada se pripremamo za nastupe na letnjim festivalima.

Cato i Joost, koliko je muzička pozadina vaše porodice doprinela odluci da i sami krenete da se bavite muzikom? A tebi, Daniele?

Daniel: I ja sam odrastao u muzičkoj porodici. Moja majka je bila u folk muzici, dok je otac svirao u rok bendovima. Na kraju, ja sam našao sopstveni muzički put kroz otkrivanje starog bluza, ali moji roditelji su definitivo uticali na to, vodeći me do tamo.

Svi imate zanimljive nadimke. Koja je priča iza toga?

Joost: Još uvek smišljamo nadimak za Cato.

Daniel: Joost je prozvan kao “Sheik van Dyke” od kolege iz prošlog benda u kom je bio. Ima veze sa maramom za glavu koju je nosio i sa aliteracijom njegovog prezimena.

Cato: Daniela nekad zovu “Dafreez” zbog pogrešnog izgovora njegovog prezimena u školi na Novom Zelandu.

Vaš muzički izražaj uključuje kombinaciju psihodeličnog bluza, gospela i voodoo ritmova. Kako biste objasnili nekom ko nije upoznat sa vašom muzikom, kakav je to stil?

Joost: U pitanju su bluzom inspirisani vokali i gitare preko hipnotičkih trance bitova. Mislim da je to najjednostavniji način da se to objasni.

Pomenuo sam gospel i voodoo uticaje. Možete li da nam kažete nešto više o toj “spiritualnoj” strani vašeg stvaralaštva?

Joost: Često smo inspirisani muzikom koja služi višoj svrsi, kao što je religiozna muzika. To bi mogao da bude gospel, ali i pesme američkih domorodaca i muzika Aboridžina iz Australije.

Daniel: Ti uticaji su deo umetničke suštine koju pokušavamo da ostvarimo. Dosta muzike služi za povezivanje ljudi i da ih odvede do alternativnih stanja bića ili svesti.

Cato: To se dogodi sasvim lako, dok igrate, na primer. Ali, postoji gomila tribalnih rituala kroz čitavu našu kulturu i istoriju koji uključuju muziku. To je deo našeg DNK.

Da li vam je potrebno naročito stanje uma kako biste pisali vaše pesme ili posebne aktivnosti koje radite? Na primer, joga, meditacija, izdvojenost ili odlazak na neko posebno mesto?

Daniel: Ne naročito. Najviše smo inspirisani prelepim mestima koje vidimo na turneji, ali uglavnom pišemo u studiju, gde moraš pronaći ključ kako bi otvorio granice sopstvene mašte.

Poznati ste po brojnim i dugotrajnim turnejama. Kako život na putu pristaje vašim . Da li vam je zamorno?

Joost: Turneja na raznoraznim mestima po čitavom svetu proizilazi iz naše želje za putovanjima i upoznavanjem drugih ljudi i avanturama. Ponekad u šali kažemo kako je to pionirski duh koji je ostao od naših dalekih predaka. Iako pruža ogromno zadovoljstvo, ipak ume da bude iscrpljujuće, pa s vremena na vreme moramo da napravimo pauzu.

Prošle godine ste nastupali na festivalu Ozora u Mađarskoj, iako je u pitanju psy-trance okupljanje. (Možda deluje neobično da ste svirali tamo, ali totalno mogu da zamislim vaš bend na tom bajkovitom mestu,među svim tim pozitivnim ljudima). Kakva iskustva nosite u vezi sa tim koncertom?

Joost: To je jedan od najimpresivnijih festivala na kom smo do sada bili, kada su u pitanju lokacija i dekoracija.

Cato: Na sreću, naš nastup tamo je bio odličan. Definitivno smo svirali repertoar koji je više nabijen psihodeličnim ritmovima… Publika je sjajna za zajedničko putovanje. Tokom godina nastupali smo na još nekoliko festivala tog tipa po čitavom svetu, tako da nam sada deluje sasvim prirodno da sviramo u ovakvom okruženju.

Gledao sam vaše nastupe i na festivalima i u manjim klupskim prostorima, a vaš performans je bio neverovatan, u svim prilikama. Kakav je slučaj sa vama – da li preferirate intimne, klupske svirke ili velike festivalske pozornice?

Daniel: Nema razlike. Svaki nastup zahteva da prevaziđeš različite izazove kako bi se povezao sa publikom. U tom smislu, svaki put si primoran da nađeš pravu magiju koja odgovara tom prostoru. Kada u tome uspeš, preplavi te osećaj ispunjenja bez obzira na okolnosti.

Hajde da pričamo o novom albmu. Da li ste zadovoljni konačnim ishodom i reakcijom obožavalaca?

Cato: Imali smo izuzetno pozitivne reakcije povodom nove ploče, tako da smo veoma zadovoljni. Uvek postoji određena nesigurnost kod umetnika kad predstavlja novi materijal, ali mi smo znali da smo uspeli da stvorimo nešto prevazilazi granice naše kreativnosti uprkos osećaju da ima prostora za poboljšanje na mnogim nivoima.

Sva tri vaša albuma imaju jedinstvenu zajedničku temu duhovnog putovanja. Da li je pogrešno reći da je ovo poslednje izdanje specifični nastavak trilogije?

Daniel: Do tog zaključka smo i sami došli. Iako nije planirano da bude trilogija, oduvek smo želeli da stvaramo neprekidnu priču, sa fundamentalnim temama tako da je to pokretačka snaga koja vodi ka povezivanju sadržaja sva tri albuma i uticaju na njihove osnovne teme.

Da li se vaš način rada promenio od prve ploče ili ne menjate dobitnu kombinaciju?

Cato: Odlučili smo da snimamo u drugom studiju u Amsterdamu i sarađivali smo sa mnogim producentima.

Daniel: Većina albuma je snimljena na Ampex rekorderu sa 4 trake iz 1950. godine, koji zvuči veoma raskošno, ali i starinski. Međutim, izazov je bio da pripojimo savremene teksture tako da završni poizvod zvuči vanvremenski.

Pesma “Cosmic Radio” je neobična kada ste vi u pitanju. U toj numeri možemo da čujemo zvuk ciganske violine što pre nije bio slučaj. Kako ste došli na tu ideju?

Joost: Cato je svirala violinu odmalena, a već duže vreme je svirala pomalo, sve dok nismo počeli da eksperimentišemo i džemujemo u studiju. Zajedno smo počeli da pišemo delove i da je nagovaramo da ih odsvira. Njen stil je sirov, ali to je upravo onakav folk zvuk kakvog smo tražili. Više naginje ka afričkom i azijskom folku nego ciganskom, što ponekad može da bude dramatičnije i virtuoznije.

Ovo nije vaša prva poseta Srbiji. Svirali ste ovde već dva puta, ako se ne varam. Kakva sećanja nosite sa tih nastupa?

Cato: Imamo veoma draga sećanja, od prvih koncerata kada su ljudi bili predusretljivi i poželeli nam dobrodošlicu do rejv žurki koji su usledele. U Srbiji postoji sjajna energija. To je za nas dom daleko od doma sa prijateljima koje ćemo posetiti, tako da je ovo mesto postalo deo nas samih.

Može li svako od vas da preporuči neki novi bend ili ploču, koji su vas oduševili u poslednje vreme?

Cato: Poslednja Bombinova ploča je sjajna, a Joost je u poslednje vreme dosta slušao Andersona Paaka i Kendricka Lamara.

Joost: Neki novi holandski izvođači kao što su The Dawn Brothers, Pink Oculus i The Mysterons.

Daniel: Slušam muzičare sa Novog Zelanda. Nadia Ried je neverovatna kantautorka, a Marlon Williams je inovativna americana/roots senzacija. Novi album pop kraljice Lorde je intrigantan.

I za kraj – koja je ultimativna poruka koju pokušavate da prenesete?

Cato: Nema neke posebne poruke. Možda samo stanje bića. Poveži se sa životom i budi spreman za ono što ti pruža. “Be ready! Be real! Be fee!” Nadamo se da naš koncert može da dovede do tih životnih potreba.

Koncert benda My Baby održaće se u Domu omladine Beograda (sala Amerikana) u subotu 13. maja, sa početkom u 21h.