Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Jesus and Mary Chain na Exitu

Bilo je mladih. Ali više je bilo nas večito mladih.

5
0

Čitaoče, odustani ako si mislio da ti ovaj tekst kaže kako je “stvarno” bilo na sinoćnjem koncertu Jesus And Mary Chain. Idi dok si mlad.

Pogledam levo, nema mnogo ljudi, skoro da nema nikoga, a nema ni onog prolaza, levo od stejdža, gde tradicionalno zauzimam mesto na svim koncertima na Exitu. Pogledam desno, jedan debeljuškasti prikan koji bi mogao da mi bude ćale (ili Steve Earlov brat) đuska, vrti se u krug, “koleginica” do njega, isto takođe. Malo iza njih, otac i ćerka. On je brani pogledima, a ona se stidljivo prepušta midlife crisis strasti JAMC. Ljubormoran sam na njih do aprilskog neba iznad nas. Nešto dalje, Vlada Janjić, u poslednje vreme skoro uvek gde i ja, gde i legende na sceni. Što se mene tiče presrećan sam što se viđamo ovako. A ne na sahranama. Malo ispred njega cura, sa momkom, izgleda isto kao Oljica L. na sličnim manifestacijama, samo 20 godina mlađa. Mlati kosom i ljubi ovoga.

Povremeno kroz pogled mi se provuče par, trio ili kvartet “neke dece”, u prekratkom svemu (samo konstatujem!), nezainteresovan za muziku koja dopire. Ili mene. Sve nas.

Srećom, večno mladi dominiraju. Svi nepokolebivo ubeđeni da znaju zašto su večeras tu.

Na kraju koncerta više ljudi nego na početku. Doživljavam to kao trijumf Glazgovljana. Na početku nas ima u stotinama, na kraju, možda čak i u hiljadama. Ali ako je ovo bio još jedan dan kad su se rušili rekordi posećenosti Tvrđave, ljudi, gužva i euforija bili su negde drugde.

Ja nikada komfornije nisam proveo svoj boravak na Exitu/ Tvrđavi. Sve je išlo beskrajno jednostavno i brzo, od preuzimanja pasa, preko ulaska, Foodlanda (ili beše courta?), do, kao što rekoh, prostora ispred Mejnstejdža. Sad razumem stare kritičare Politike i drugih rok izdanja koja su odatle potekla zašto su im ovakve stvare bile bitne u izveštajima. To je zapravo bilo ono buntovno “rok” u njihovom izveštavanju. Trunka sebičnosti u moru objektivnosti.

narukvica

foto: Petru Cojocaru EXIT photo team

Na štandu sa majicama dvoumim se između Who The Fuck Is Liam Gallagher i generične PsychoCandy majice. Treba kupiti karticu, pa uplatiti pare na nju, pa se vratiti i platiti. Kupujem Liam Gallaghera, jer (i) moja cura, koja je ostala kod kuće uz decu, sigurno navija za koncept i dizajn nego za banalnu odanost Džizusima.

Nisam ostao na Liamu, hvala na pitanju. Mislim da sam mu se odužio što sam na Szigetu gledao Oasis bez Noela. Ne ostajem ni na Princess Nokiji, jer će se moje demon-čedo probuditi dva sata nakon kraja njenog nastupa, i tako već nekoliko dana. A treba izdržati radni dan koji potom sledi.

Jesus And Mary Chain počinju tačno u pola 10 kako mojim godinama priliči.

Bend ima pet ljudi, od kojih su dva brata Reid i bubnjar koji “samo liči“ na Bobby-ja Gillespiea (circa Give Out But Don’t Give Up faza). William izgleda kao rođak Buzza Osbournea samo nešto skromnijeg, ali podjednako sedog, afroa. Malčice trbušastiji nego “nekad” i zainteresovan samo za svoju gitaru.

Jim Reid, s druge strane, izgleda kao svi “oni ljudi” sa Devedesetdvojke danas. Kao “upristojena” i “skromna” senka nekadašnjih radikalnih ideja. Ostarela. Ukonvencionalizovana spolja. U košulji i farmerkama. Uredno zakopčanoj malo ispod grla. Podšišan i obrijan. Rokenrol koliko i preživela “YUMCO” radnja.

Kada na kraju koncerta Jim ponovi svoju zahvalnost što smo tu i što ih gledamo, “ali, zaista”, i bend potom planucne u Reverence, ne znate da li da plačete ili da prihvatite da se zapravo radi o ultimativnom podjebavanju. Panku “njihovim sredstvima”.

Ne radi se, da ne bude zabune.

Razmišljam, dok ih gledam, kako bih ih opisao nekoj “stvarno mladoj” osobi, mojoj ćerki, recimo. Da li njima išta znači da im kažem da se radi o jedinstvenoj mešavini Velvet Underground i The Stooges? O ultimativnom pank bendu koji je nakon kratkotrajnog posrnuća panka u postpank našao put do “mejnstejdža” gde je bukom jebao kevu kome je stigao. Ili flašom. O glavu. Razmišljam sa kojim “mladim” bendom da ih uporedim, ili koje izvođače da ubacim u omlet koji će imati sličan ukus kao JAMC. Ali, nema takvih bendova sad. I nije vaša krivica, mladi. Jednostavno, taj zvučni koncept je bio, odradio svoje i prošao.

Mada, prilažem debi izdanje vašeg vršnjaka Krausa, kao nešto što muzikom, ako ne (i) stavom, najbliže prilazi tome. Pa, prionite.

Jesus And Mary Chain su bend koji svoj nastup počinju pesmom (sa novog albuma) Amputation čiji refren, čak ne ni toliko auto-ironično, glasi “I’m A Rock And Roll Amputation”. Sumnjam da mladima to išta znači. Oni žive u sadašnjem trenutku, ne u referencama, a naročito ne u onim gde se “self” ne odnosi na njih. I sve ovo pišem trudeći se da objektivno dočaram i njih i sebe i bend, bez ljutnje i ozlojeđenosti.

Znam, nekima će biti teško da u to poveruju.

Jesus And Mary Chain su na svetskoj sceni i rade ovo što rade predamnom već više od trideset godina. Što je trideset godina više nego što se očekivalo od benda koji je svoju filozofiju zasnovao na “most definitely better to burn out…”. Ne zameram im, starost nas sve zatiče u različitim pozama.

jamc-3

foto: Jelena Ivanović EXIT photo team

Najbizarnije od svega je što “stari” Jesus And Mary Chain izgledaju sasvim pristojno i, o, bože, sasvim zdravo. Njihova verzija “middle of the road” roka oličenog u pesmama od Automatic naovamo, a zapravo najbolje predstavljenim na Stoned And Dethroned, pa i na ovom poslednjem albumu (Damage And Joy), kotrlja se sa neotuđivim “kul” šarmom, iako je povremeno ravnija nego što bi hteli. Kao recimo u sramno bezdušnoj Blues From A Gun.

Kako u trenutku pisanja ovog teksta nemam pristup oficijelno potvrđenoj listi izvedenih pesama, a sa sećanjem i imenima istih stojim još gore, ne zamerite ako negde nešto namerno pogrešim.

Head On, kažem svojoj saborki Sanji, skroz zvuči kao pesma Pixies, i nije čudo što su je ovi usvojili. Sve pesme sa novog albuma (pomenuta, War On Peace, Always Sad, All Things Pass) zvuče sveže i, u nedostatku bolje reči- adekvatno. One dve na kojima je gostovala bekvokalistkinja Bernadette (druga je Just Like Honey) minimalno su osvežene njenim generičkim šarmom. Ali, kao kontrast “zakucanom” tonu Jimovog vokala, prijaju. Negde između redova Jimove izjave “da će sad da izvedu par pesama sa novog albuma, ali da ne paničimo, jer su dobre” krije se emotivni (bes)misao ovog nastupa. Nisu ovde ljudi došli zbog hitova, već u nadi da će neko raspiriti stare vatre. U njima, ili makar na sceni.

I Hate Rock And Roll, izvedena pred sam kraj, zvuči podjednako smešno kao na vinilu/digitalu. Ali u ovoj parodičnoj subverziji može se pronaći dovoljno stvari za empatiju. Kojih u finalno izvedenoj Reverence nema. Pesma koja je od prvog trenutka kada sam je čuo nije prestala da me ježi i uzbuđuje u najskrivenijim prostorima duše, sinoć je zvučala kao skoro izduvan balon. A prilično sam siguran da kada je Reid isponavljao deo refrena “I Wanna Die” bilo šta od toga stvarno i misli. Jesus And Mary Chain nisu zvučali opasno, preteće, razvaljujuće u pesmi koja je svakako ponos njihovog arsenala.

Nešto od te “originalne” sirovosti zadržalo se u You Trip Me Up (valja proveriti da li mislim na ovu pesmu, ali svakako na neku iz tog perioda karijere). Tu su se kockice i koskice bolje složile nego u Reverence, a Džizus je uspeo da pronađe đavola u sebi i da krene da ga isteruje.

Kada su nam stidljivo mahnuli na kraju, uz par dobrodušnih “thankyous”, bio sam (i ostao) dobro raspoložen. Bio je ovo drugarski koncert. Gde “moji” nisu podbacili, a(li) ni prebacili. Mogao sam da budem zadovoljan svojim životnim (skoro napisah “muzičkim”) izborima. I dalje imaju smisla.

Večito mladi sigurno sada neće na Dance Arenu da uhvate Fakira, a sasvih sigurno ih zabole i za vatromet i ceremoniju otvaranja, dve najsvetlije i neubivljive socijalističke tradicije Exita.

Sećam se kako sam na istom ovom mestu burno reagovao na desetine Exitovih trijumfa i sranja, pa se par godina kasnije pitao zašto se ništa ne menja, i niko ne “gori”, pa što “baš ovi” sviraju, pa čemu “tokeni”, pa sam (u)ćutao, pa čak prošle godine, jer me ništa nije zanimalo, nisam ni išao. Pa mi sad prija što nije gužva i boli tuki za sve ostalo.

Tako i Jesus And Mary Chain. Uprkos meni. Vama. Možda i sebi samima. Postoje kako umeju i znaju. I to je neki pank posle svega. I neki život.

exit-publika

foto: Beni Gasi EXIT photo team

*naslovna fotografija: Jelena Ivanović EXIT photo team

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: