Čovek iza najglasnijeg benda na svetu

Iskoristili smo priliku da pred sutrašnji nastup A Place To Bury Strangers u Drugstore-u porazgovaramo sa vođom benda Oliverom Ackermannom. Saznajte šta nam “najglasniji bend na svetu” sprema povodom svog drugog nastupa u Beogradu.

Kakvi su ti utisci sa poslednjeg nastupa u Beogradu, i da li se raduješ narednom?

Prošli put je bilo sjajno. Sjajan provod sa sjajnim ljudima. Prilično sam uzbuđen što dolazimo opet. Ovog puta smo vam spremili nešto zaista posebno.

U jednom od tvojih poslednjih intervjua si pomenuo da si u određenom trenutku odlučio da promeniš pristup nastupima uživo, čineći ih tako zanimljivijim kako za bend tako i za publiku. Šta možemo da očekujemo na vašem drugom nastupu u Drugstore-u?

Eksperimentisali smo mnogo više nego inače i samim tim mnogo više stvari je prepušteno slučaju. Trudimo se da sačuvamo organski pristup muzici, i da manje pokušavamo da je kontrolišemo samom svirkom.

Neki moji prijatelji su se žalili da im je oštećen sluh posle vašeg poslednjeg nastupa ovde, ali se nisu kajali zbog toga. Koja je stvar s tim? Da li su čepovi za uši neophodnost za vaše nastupe i da li često dobijate ovakve primedbe?

Nama se niko nije žalio ali su neki ljudi pokušali da tuže klubove i slično. Mislim da su čepovi neophodni za sve što bi moglo da ti ošteti sluh. Ako si preblizu vatre, odmakni se. Takođe mislim da stvari bolje zvuče bez čepova. Ako želiš da sačuvaš sluh trebalo bi da nosiš čepove ali i da ih skineš svako malo da uživaš u čistom zvuku.

Preselio si se u Vilijamsburg tokom dana rane džentrifikacije i gledao kako se pretvara u svojevrsnu Meku globalne underground kulture, pritom si lično aktivno učestvovao u tome. Poslednjih par godina slika je počela drastično da se menja – zatvaranje klubova, migracija ljudi u druge krajeve Bruklina, kao i u druge gradove ili čak države.

Deluje kao da su se kul krajevi raspali. Ali to je samo iz ove skrajnute umetničke perspektive. Mladi kreativci nemaju mesta za sebe osim ako su bogati ili ako većinu vremena rade nešto drugo. Sve je teže i teže izdržati u Njujorku, ali tako nekako je oduveak i bilo. Razmišljam da se preselim, ali i dalje nisam siguran. Ima nečeg magičnog još uvek tu.

Koji su ti omiljeni bendovi i izvođači u ovom trenutku?

Yonathan Gat je potpuno lud i uspeva da sklopi sav svoj originalni materijal neposredno pred tvojim očima. Spray Paint iz Ostina kidaju. Running from Chicago imaju zajeban zvuk koji je istovremeno agresivan i hipnotičan. Foster Body i Vexx predstavljaju novu generaciju bendova vrednih pažnje, kao i Grooms  sa kojima smo na turneji i Coneheads koji imaju taj Devo pank šarm.

Svaki gitarista treba da poznaje svoju opremu, ali eksperimentisanje sa pedalama može da te usisa u sopstveni svet i udalji od konkretnog sviranja i stvaranja. Da li često srećeš muzičare koji beže u ovu soničnu ekstravaganciju zbog nedostatka talenta, i da li vodiš računa da je tvoje eksperimentisanje svrsishodno?

Ja sam primer osobe koja je zasnovala svoj zvuk na nedostatku talenta. To su bile godine eksperimentisanja i sviranja na moj način koji je kao neki ples sa gitarom, pre nego bilo kakav teorijski pristup. Prvih petnaest godina sviranja nisam umeo da odsviram ni jednu obradu, i tek skoro mi je sluh napredovao toliko da mogu da sviram šta god želim. Mislim da je važno da radiš ono što voliš. Ako je to stvarno nešto što te uzbuđuje i tera da pomeraš granice verovatno će iz njega izaći nešto zanimljivo.

Kao vlasnik uspešne kompanije za gitarske efekte “Death by Audio” susretao si se sa najrazličitijim gitaristima. Da li postoji neka mistifikacija oko gitarske opreme kao što je slučaj sa otprilike svim ostalim u rokenrolu i koja su ti najluđa iskustva sa klijentima?

Različita oprema stvara različit zvuk, a muzika je subjektivno iskustvo tako da ove alatke omogućavaju adekvatnu interakciju u kojoj umetnik može da stvori onaj zvuk koji želi. Lično ja ne volim da zavisim od opreme koju koristim ali ona definitivno olakšava mnoge stvari, što nije uvek dobro.

Razni ljudi dolaze u radnju i ponekad se ušunjaju maskirani što ume da bude čudno. Pravili smo pedale za neke nenormalno velike muzičare. John Dwyer uvek lomi svoju pedalu u parčiće i to mi se dopada. Rabi ih do poslednjeg znaka života u njima. Onda ih mi popravimo.

Slušajući vas po prvi put, kad je “Exploding Head” izašao, imao sam utisak da je to dobra muzika za brzu noćnu vožnju. Ubrzo mi se mašta dodatno rasplamsala i kroz glavu su mi prolazile slike nasilne smrti na putu. Par godina kasnije izašla je vaša pesma “You Are The One” koja govori upravo o tome. (I feel the heat, I felt it break, follow the road into the lake/I want to have it all, now count along, a motor fall/It disappears into the sky, I’m on the road about to die). Šta misliš o tome?

Svakako postoji naročita moć iza volana automobila i kao vozač ti je kontrolišeš. Smrt i klizanje po tankom ledu su uvek opcija.

Kao vlasnik  velike kompanije da li muziku doživljavaš kao dodatni posao, ili te jednako uzbuđuje vođenje firme i pravljenje muzike?

Sve što radim, radim da bih pravio muziku. Pesme umeju da transformišu moj život iza mojih najluđih zamisli. One integrišu svesno u podsvesno.

Kako vidiš budućnost benda? Postoje li planovi ili ideje za novi materijal i u kom pravcu če zvuk benda dalje ići?

To nikad ne znaš, ali jesmo radili nove stvari tokom godine. Volim da se stvari prirodno razvijaju, pa se ne opterećujem time, mislim da će biti estetski sličan ali i dalje agresivan i progresivan.

Koji su ti omiljeni klubovi ili gradovi za nastupe u Evropi i šta poručuješ publici u Srbiji?

O, to je teško reći. Volim putovanja i druženja, tako da su mi sva mesta omiljena. Srbija će ovog puta biti divlja. To vam garantujem.

*Fotografije sa prethodnog koncerta u Beogradu: Marija Radosavljević, Nemanja Knežević.