Loading...
Da li imate preko 18 godina?

10 ploča koje prvo treba da nabaviš kad kupiš gramofon

Ništa ne može da ispriča koliko si iskusan, zajeban i kul lik koliko tvoja kolekcija ploča. Ili da kaže sve suprotno od toga.

Valjda vam je jasno da je izbor koji je pred vama samo jedan od milijardu mogućih. Ko zna možda bi me neki ozbiljniji kolekcionari ploča (nisam taj) pozvali i na duel pesnicama zbog njega. Ali dopustite mi da probam da mu odradim odbranu.

Prvo i najbitnije, ja u svojoj kolekciji vinila nemam neke od ovih albuma. Čak šta, nemam ih ni u bilo kom drugom formatu. Bitnije od svega je da bih voleo da ih imam.

Moj izbor mešavina je bavljenjem praktičnošću «druženja» sa gramofonom, tj svesti o tome kako i koliko taj prelepi uređaj može da figurira u našim životima nabijenim neprekidnim buljenjem u smartfon (vi naređajte i ostale uređaje) i želje da svaki od ponuđenih albuma bude kombinacija muzike, audio-vizuelnog ugođaja i/ili adekvatne socijalne komponente. Gde je ovo poslednje možda i previše često prevagnulo prilikom krojenja mog izbora.

Ovih deset (plus) albuma svakako neće biti jedinih 10 koje ćete vi pribaviti, ali sumnjam da ćete se mnogo buniti ako budu 10 od 1010 koje ćete jednog dana posedovati. Te ih tako i prigrlite.

plove-sveps

1.     TEST- PLOČA

Realno, ovo vam uopšte ne treba u životu! Pri tome nije ni jeftino- nova i pouzdana test-ploča košta od 30 funti naviše. Ali je neviđeno kul. Jednom mi je na gajbi bio profesionalni audiofil (ćao, Igi!) koji je uz pomoć jedne takve podešavao moj (sveže reparirani) gramofon i propratno ozvučenje. Zvuk se šetao po kanalima, s levog na desni zvučnik, jedna “pesma” je bila samo šuštanje, druga samo pištanje, pa samo neki neprijatni zvuci. I nosile su naslove poput “Standard Wow & Flutter test signal; 3150Hz”.

Ima i audiofila koji misle da podešavanja (pre ozvučenja, nego samog gramofona) treba raditi sa nekim od vrhunskih ostvarenja ne samo muzike, već i studijske produkcije. Pa preporučuju da sve namestite prema Frank Sinatrinoj In The Wee Small Hours (koju pominjem kasnije iz drugih razloga), Brian Enovoj Apollo: Atmosphere & Soundtracks ili Talk Talk i Spirit Of Eden. Što da ne probate i to?

2.     PLOČA SA NAJDUŽOM A i/ili B stranom

Ovaj drugi predlog namenjen je vama mladima, odraslim na diskovima i mp3-ijevima i “winamp” plejlistama dugim par sati, i, u manjoj meri, vama koji dugo niste slušali ništa “na vinilu”. Jedna strana ploče obično traje oko 20 minuta. To je u ovim malo pre pomenutim slušalačkim navikama tek pola treka Ricarda Villalobosa. A u praksi znači da morate da ustanete, prekinete šta god ste radili (jer ko danas ima vremena da samo sedi i sluša muziku sa ploče?!) i odete da okrenete drugu stranu ili opet pustite ovu. Ova fizička aktivnost ozbiljno preti da upropasti slušanje i najupornijima. Naročito ako nemate udobnu fotelju tik pored gramofona.

Zato mi je palo na pamet da prvo malo vežbate “slušanje vinila” sa albumima čije A i B strane najduže traju. Čak i neiskusni audiofili reći će vam da što više muzike trpate na jednu stranu vinila to ide na uštrb kvaliteta zvuka. Ali to će za uvo već oštećeno slušanjem mp3-ijeva i to na bijednim (Eplovim i drugim) “bubicama” biti manji problem.

Evo, nekih izdanja koje nude najduži kontinuitet muzike na jednom vinilu (u zagradi je dato zbirno vreme A i B strane):

La Monte Young & Marian Zazeela – The Theatre Of Eternal Music (78m17s)
Sonic Youth – Daydream Nation (brazilsko izdanje na jednom vinilu) (71m)
Todd Rundgren – Initiation (67m32s)
Bob Dylan – Desire (skoro 60m)
Brian Eno – Discreet Music (A strana traje 30m)
Genesis – Duke (55m)

sonic-youth

3.    RAMONES – Ramones (Sire, 1976)

Ne znam koju muziku slušate. Ali ja sam pomislio kako bi bilo kul izvući iz pohabanog omota (jer ko još kupuje «nove» Ramonse?!) ovaj album, spustiti ga na gramofon i otpanjiti jačinu koliko god možete. Da ceo komšiluk čuje da imate novi gramofon i novo ozvučenje. Da igla počne da pocupkuje od basa i skače s jedne kratke pesmice na drugu. Da vas prožme osećaj da ponovo imate 18 (ili da iz drugog ugla osetite da ih stvarno toliko imate) i da se iskačete po sobi i na kraju, ako baš imate para, skočite na novi gramofon i sjebete sve pod sobom. Makar jednom, vredelo bi, jel da?

ramones

 

4.     VELVET UNDERGROUND & NICO – First Album (Verve, 1966)

Kad pomislim na vinil, ne mogu a da ne pomislim na ovaj album. I to toliko snažno da mi je nezamislivo da neko isti može da ima na CD-u, kaseti (povra čaču) ili (apsolutnojebenonezamislivoineoprostivo) u mp3 formatu. Velvet Underground & Nico i, treba dodati, Andy Warholov omot (prepoznatljiv koliko i logo Najkija) nije samo jedan od najkultnijih albuma svih vremena (u kategoriji koju su verovatno sami i stvorili), već i ultimativni simbol “želje da se bude drugačijim”.

Ovo je vinil koji treba podjednako da slušate koliko i da s njim pod miškom šetate gradom.

Naravno, nekada davno, u “analogna vremena”, privukli biste daleko više pažnje iz “pravih” razloga. Danas će već bizarna biti činjenica da hodate sa vinilom.  U svakom slučaju, imate solidnu šansu da vas startuje neko, jer misli da ste kul i/ili jer za sebe misli da je kul. A iz toga svašta može da se izrodi. Malo li je od jednog običnog vinila?

andy-warhol

5.     NEW ORDER – Blue Monday (12inch, Factory, 1983)

Verujem da znate priču o ovom izdanju, ali ne mrzi me da vam je i ja ispričam. Naime, Peter Saville i Brett Wickens smislili su da omot ovog albuma liči na, tada aktuelni, petoinčni flopi disk (guglujte šta je to). Bez informacija o imenu benda ili pesmi na njemu. Sem onih kodiranih u samom dizajnu. Produkcija omota bila je toliko skupa da je Factory na svakom prodatom primerku gubio pare. A Blue Monday je te godine postao jedan od najprodavanijih “tvelvinčera”, a potom i jedan od najprodavanijih u istoriji muzike…

Imati ovo (originalno izdanje) u kući isto je kao da imate sliku nekog poznatog umetnika XX veka.

A sama stvar je, kakvu god žurku da pravite, nešto što se može pustiti bilo kada, posle bilo čega i koliko god hoćete puta i svaki put ćete samo oraspoložiti okupljenu ekipu. Probajte.

 

6.     FRANK SINATRA – In The Wee Small Hours (Capitol, 1955)

Nemam ovaj vinil. Naročito ne originalno izdanje. Ali maštam o danu kada ću biti bogat kao Sergej iz Googlea i nadoknaditi propušteno. Ali Frank Sinatra, baš kao i cela ekipa “ret peka”, pa i Elvis, pa i svi oni kultni soul pevači poput Otisa, nemaju mnogo smisla van vinilnog formata. Frank je ovde kao moj lični izbor.

Za kasno veče, čašu viskija, prigušenu svetlost i intimno, solo druženje.

In The Wee Small Hours je nastao nakon perioda u kome se Frankov, jednom vrlo uspešni, život raspao po svim šavovima. Dotle, da je čak probao i da se ubije. Ono što je on potom utkao u ove pesme, može samo pucketavi vinil da iznese. A i nakon dvadesetak minuta morate da okrenete sledeću stranu, tako da vas nikada neće prepustiti preteranoj introspekciji ili nečemu gorem.

frank-sinatra

7.     COCTEAU TWINS – Heaven Or Las Vegas (4AD, 1990)

U principu, ovaj album Cocteau Twins, je moj “intimni” predlog za trenutke koje “univerzalno” podmiruje malo pre pomenuti Frank Sinatra. Neki bi rekli da savršena produkcija Robina Guthrieja, raspadnutog od gudre, pre zaslužuje kristalnu i bezgrešnu čistoću kompakt diska. Ali, ne nasedajte. Vi pre svega zaslužujete hipnozu njegovim omotom i supernovom koju je duga upravo doživela na “kaveru”. Testirao sam ga za života u svim dobima dana i noći, i svaki put on je pružio nešto, na drugačiji način. Neuhvatljivost njegove forme (iako se radi o jednom od “najpop” albuma ovog benda) primenljiva je i rasplinljiva na sva raspoloženja. U isto vreme, on, kao jedna od “perjanica” nezavisne muzike, zaslužuje mesto u vašoj kolekciji. I to samo na vinilu.

cocteau-twins

8.     GRACE JONES – Living My Life (Island, 1982)

Umesto ovog albuma, ovde je mogao da bude i Gracein Nightclubbing, Warm Leatherette ili Hurricane, ali u ovom trenutku ovaj mi je najveličanstveniji njen. Baš kao i u slučaju VU & Nico, Grace Jones traži vinil. Jer ona traži najveći mogući prostor koji može da dobije.

Njene višeminutne pesme, često zarotirane oko bas linija, baš kao i vanserijski dizajn omota zaslužuju komfor vinila.

Vinil, od do sada dostupnih formata, jedini može da priušti laž autentičnosti, laž neisfabrikovanosti, laž jedinstvenosti koja je pandan autoru. A Grace Jones je baš to- jedna jedina. Pogledajte omot. Dođe mi da ga uramim i držim na zidu, a vinil u sefu. Grace Jones je mimo trendova i njeno prisustvo u vašoj kolekciji naslućuje da ste tako nešto makar probali.

grace-jones

9.     IDOLI – Odbrana i poslednji dani (Jugoton, 1982)

Priznajem, Idoli su ovde prisutni kao danak (ne)svesnom pristajanju da tzv «domaća» izdanja (a mislim “srpska”, čak i kada mislim “eks-YU”) makar u minimalnom procentu nađu mesto na listi. Razmišljao sam se da li da to mesto ustupim Lacrimae Christi, Videosex, Ovaj zid stoji krivo, Obojenog Programa, nekom singlu Bebi Dol, koji bi svi, bez problema, odbranili čast Balkana, ali sam se, baš kao i u slučaju Ramones, vratio ovom “opštem mestu”. Odbrana i poslednji dani je u svakoj prilici bio proglašavan “najboljim albumom YU roka” i ta stvar uvek me je odbijala od njega. Čak i kada sam konačno, pre nekih 20 godina, kupio ovaj vinil. Nikad ga nisam pustio. Sa tog vinila. Ali sam u međuvremenu, kao poslednji “rođen u Jugoslaviji, a to mu se još nije desilo”, odlepio na njih.

Ovaj album i dan-danas, baš kao i pre skoro 35 godina može da izađe na crtu bilo kom “stranom” aktuelnom ili “legendarnom” izdanju.

Idoli su bili miks energije i kreativnosti koja se slabo primala u nas u narednim decenijama (sorry, Srbi). Otuda je ovaj vinil lepo imati, ne kao podsetnik kako nam je nekad bilo (bljak), nego kao podstreknik (sic) kako nam lepo može biti. Vrteti, dakle, naizmenično sa Ramones, do daske.

idoli

10.  NEKA POTPUNO NOVA I NEPOZNATA PLOČA

Na kraju, ne dajte se. Prvih 10, baš kao prvih 100, baš kao prvih 1000 (…) ploča su najteže. Ali do tih cifri stići ćete, ako budete uživali u procesu. A jedan od najlepših načina za to je da iznenadite i obradujete sebe kad god možete. To je, naravno, u ovim “internet vremenima” kad se sve može “izvideti i čekirati” daleko teže nego ikada, ali nije nemoguće. Prošetajte do neke od super-retkih prodavnica ploča u Beogradu (jedan tekst City Magazine kaže da ih je 2014. bilo čak tri!), preturajte po policama, gledajte omote i odaberite nešto samo na osnovu “utiska”. Možda bude sranje, možda vam promeni muzički ukus. Stavite vinil pod mišku i na putu do kuće probajte da prizovete neko uzbuđenje u vezi sa njim. Raspirite maštu i poželite šta da vas sačeka na njemu.

Možda nije baš adekvatno ili uputno poređanje, ali slušanje ploče može da bude kao ljubavna romansa. Sretnete se negde, nešto vas privuče, privedete je/ga kući, svučete i provedete 20 min (do 39 max) minuta sa njim/njom u cugu, pa se odmorite, pa okrenete stranu. Ili ponovite. Ponekad celu noć. Ponekad “ponekad”. Ponekad “jedno vreme”. Pa je/ga zaboravite, pa joj/mu se vratite. Ponekad vam je dovoljno samo da je/ga gledate, bez degustacije. Meni svakako bolje od bilo kog oblika mp3-spid-dejtinga gde čak imam mogućnost pri-degustacije pre konačne odluke.

“Jednom se živi” svakako nije recept za pragmatičnost.

ploce

foto: Aspen Plummer

*cover photo: Lee Campbell

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mairosu says:

    imam 2/10, ako se ne racunaju ovi dzokeri. Pod brojem 10 predlazem ovo – https://www.discogs.com/The-Green-Wings-Jamahiriya/release/8105477

    Inace, In the Wee Small Hours ima i istorijsku vrednost kao jedna od prvih 12″ LP ploca izdatih u pop zanru (prvi pressing je bio 2×10″, pa je onda izbacena 12ca).

  2. Robot BB says:

    Joy Division Unknown Pleasure umesto NO – BM

  3. Claus says:

    Ovo je najpretencioznija glupost koju sam ikada pročitao. Autora na terapiju antihipsterminima.

    1. slobodan vujanovic says:

      al’ si pročitao.

  4. Kul Lik says:

    Postani zajeban i kul lik preko noci u deset lakih koraka… al’ sam procitao, hoces i nesto u keshu da ti posaljem?

Ostavite komentar:

Slični članci: