Loading...
Da li imate preko 18 godina?

VELIČANSTVENA NEUKROTIVA SIMFONIJA!*

Bruno Dumont isteruje đavola u verovatno najboljoj francuskoj TV seriji novijih vremena**

4
0

Negde smo na severnozapadnoj obali Francuske, na ivici okeana, u jednom seocetu.

Deca bacaju petarde na obali, a onda se prvao niotkuda pojavljuje helikopter iznad njih, i poput dronova u modernim sci-fi filmovima levitira par minuta iznad njih, kao da nadgleda šta rade, a onda odleti.

Malo kasnije vidimo taj isti helikopter kako sajlom podiže telo mrtve krave koja je na neznamokoji način završila u ulaznom, polunenatkrivenom delu džinvoskog bunkera, koji, deluje, odavno ne vrši funkciju zbog koje je podignut.

U telu krave, ispostaviće se, nalaze se ostaci tela jedne žene.

Krava je navodno pojela ostatke, jer je “luda krava”. Prvo se mislilo da ih je ubica veterinarski ugurao kroz stražnjicu.

Stižu detektivi.

Komandant Van Der Weyden i njegov pomoćnik Carpentier.

Der Weydena igra šezdesetogodišnji Bernard Pruvost kome je ovo, izgleda, prva uloga. A glumi kao da iza sebe ima već nekoliko kanskih palmi.

Der Weyden ima sve moguće tikove, njegovo lice s brkovima i gustim, čupavim obrvama neprekidno pulsira i kreće se kao da je upalo u vir. On i čudno hoda, što otvara mogućnost da pati od neke bolesti. Svi se pitamo kako je on policajac u aktivnoj službi.

Smešan nam je, iako nije pristojno.

p

Međutim, glavni junak ove serije je dečak Quinquin. Mali, plavokosi trinaestogodišnjak (možda i mlađi), sa zečijom usnom, i licem pravog francuskog redneka-probisveta, koji je uvek i svuda gde se nešto dešava. Večito dokon, besan, obešenjak. I u ljubavi sa komšinicom Eve, prema kojoj je jedino nežan i koju kad grli šapuće “mon amour”.

U četiri epizode ove serije u produkciji TV kanala ARTE, kojoj je Bruno Dumont kompletan autor, stvari iz epizode u epizodu postaju sve bizarnije, a tu ne mislim samo na načine na koje su realizovani ostali zločini. Međutim, Dumont, u maniru “svih britanskih serija” nije toliko zainteresovan da ih rešava, iako se ona dva mučena policajca tragikomično vrte u krug (što je podcrtano polascima njihovog automobila), već sve te turbulencije koristi da opiše ljude, mesto i život gde se sve to dešava. Kreirajući nesvakidašnju simfoniju od dreke i tišine.

Neprekidno držeći stvari na granici groteske, Dumont stanovnike sela prikazuje kao bezosećajne debile, i to čini do te mere oporo, da većina stanovnika zaista deluje kao da ima mentalne probleme. Sekvenca u crkvi, prilikom komemoracije prvoj žrtvi, deluje pre kao sprdnja sa komemoracijom, iako okupljeni narod stoički podnosi idiotski amaterizam svog sveštenika ili entuzijazam svirača orgulja. Deluje jedino da, “altar boy” Quinquin zna šta tu radi. A tek kad budete videli kako Quinquinov deda postavlja sto za ručak!… Zdrav razum očigledno treba odložiti pre početka gledanja.

P’tit Quinquin na veličanstven način pokušava da prikaže total ovog života, i života uopšte. Iako su zločini sve grozomorniji i bizarniji, iako se u seocetu odigrava mini-teroristički napad u kome mali crni musliman sa sprata svoje kuće viče “Allah Akbar” i puca na pristigle policajce, neprekidno ponavljajući da francuski narod treba da se stidi, niko od meštana ne gubi živce i ne menja navike. Nema buke. Ljudi su tupi i tmurni kao nebo i sivilom presvučeni krajolik nasukanog mesta. Ali, Dumont je mag u igri sa groteskom, sa zazidanim emocijama tih ljudi. Istraga lagano otkriva odnose i moguće motive ubistava, ali i dalje ne ukazuje na počinioca. U nekim trenucima, majkemi, deluje kao da će svi akteri doživotno, bunjuelovski biti zarobljeni u ovoj istrazi.

A onda, kad istraga odmakne, iskusni Der Weyden počinje da priča o “srcu zla”, o đavolu i uvlačenje tih motiva pretvara P’tit Quinquin i u metafizičko bavljenje zlom. I baš kao što Quinquin svaki put svoj bajs gurne niz dvorište i pusti ga da padne gde stigne (a Der Weyden ga jednom uredno složi uz zid kuće), čini se da su i počinjeni zločini možda izvršeni zločina radi, u pokušaju da se prevaziđe sumorna kolotečina. Jer su ekstenzija zla koje čuči i izobličilo je same stanovnike.

Sve četiri epizode promiču u istom, nadnaravno nedinamičnom ritmu, upoznajući nas s likovima bolno degradiranim svojim konzervativnim životom i sasvim neraspoloženim za novo.

Ovakva tematika nije strana, obično daleko hermetičnijim, Dumontovim (filmskim) izdanjima. U Camille Claudel 1915 bavio se životom vajarke koja završava u samostanu za mentalno obolele i 29 godina živi i trpi monotoniju samostanskog života.  Hors Satan problematizuje spiritualnost i pagansko na, rekao bih, istoj lokaciji kao i Quinquin. Hadewijch se bavio lakoćom sa kojom religiozni zanos može da se zloupotrebi za sasvim druge svrhe, kod mladog bića. A u Humanite je možda napravio neku vrstu emotivnog tretmana koji je potom u Quinquinu izvarirao prišavši mu lišen emocija i sa obilatom dozom crnog humora. Možda i prezira.

Ovde, njegov narativ nije (toliko) zatvoren, čak naprotiv, ali je ispunjen epizodama (poput one kada Der Weyden pita Quinquinovog oca da li može da jaše konja, jer mu je to bio san od malena, i potom to čini) koje nam osvetljavaju junake na vrlo “literaran” način, koji nije direktno i jasno funkcionalan za radnju, ali pomaže osećaju (pre nego razumevanju) celine. U svakom slučaju, Dumont neprekidno niže slojeve koji menjaju percepciju onoga što je bilo i onoga što sledi, zapravo, sve je na nama. Da li smo uopšte nešto primetili, ako jesmo, da li smo time bili žacnuti ili pomilovani… Sudi se našem moralu i našim stavovima, zapravo.

Poslednja scena je posebno zanimljiva. Ako sam je uopšte razumeo. Dok Der Weyden po prvi put baca ozbiljnu sumnju na počinioca, mali Quinquin stoji nedaleko i grli svoju curu, tešeći je. I dok Der Weyden priča o đavolu, Dumont drži kameru na Quinquin čiji ledeni pogled seva ka Der Weydenu, a mala Eve u njegovom naručju u isto vreme deluje kao Quinquinov plen i jedina nevina tačka koju će zlo uskoro progutati. Čudesno finale nečega što izgleda kao naličje uobičajenog, nostalgičnog osvrta na priče iz “male sredine”.

Čim pogledam ponovo možda ću napisati još jedan tekst, jer Dumontova serija apsolutno ostavlja utisak romana od 800 strana kome se vredi vraćati, po isto i neko novo ushićenje. Što se mene tiče ovo je apsolutno najbolja stvar na francuskom jeziku u poslednjih deset, a možda i više godina.

*A što moram da budem jasan?

**Da, boljoj i od prve sezone Les Revenants i sve tri sezone Braquo!

ptit_quinquin

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: