Valerijan i carstvo hiljadu planeta

Dvadeset godina posle neverovatnog uspeha „Petog elementa“, čuveni francuski autor Luk Beson se vraća u bioskope sa novim SF spektaklom „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ rađenim po kultnom stripu Pijera Kristina i Žan-Kloda Mezijera.

Davno beše 1997. godina kada je svet imao prilike da, posle suverene dominacije Holivuda nad filmskim SF nebom, vidi kako i Francuzi konja za trku imadu i to u vidu „Petog elementa“ reditelja, producenta i scenariste Luka Besona. Niko nije očekivao od Evropljana da su u stanju da naprave film koji može da se takmiči sa Holivudom, kako po dizajnu, tako i po vizualima, efektima, priči i glumi. Iako je isprva bio primljen sa zadrškom od strane publike, „Peti element“ je ubrzo postao interplanetarni hit. Osim što je proslavio Milu Jovović, ovaj film je takođe i jedan od poslednjih naslova u kojima je Brus Vilis normalan u glavu i zainteresovan za svoj posao. Beson je imao ideje za nastavke avantura Korbena i Lilu, publika je molila za nastavke, ali se to nikada nije materijalizovalo. Luk je ubrzo batalio SF i okrenuo se kontemporarnom i animiranom filmu. Deceniju ipo kasnije se vratio ovom žanru u vidu veoma musavog, neujednačenog i generalno aljkavog film „Lusi“ sa Skarlet Johanson. Ove godine, Luk Beson je rešio da ispravi nepravdu i ponovo pruži publici priliku da vide evropski SF u vidu adaptacije njegovor omiljenog stipa iz detinjstva – „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“!

Beson je oduvek želeo da adaptirao kultni strip Pijera Kristina i Žan-Kloda Mezijera, ali se bojao da filmska tehnologija (čitaj: specijalni efekti) nije dorasla zadatku. Tek posle „Avatara“ (2009) Džejmsa Kamerona i Piter Džeksonovih adaptacija Tolkina je Beson shvatio da je oživljavanje „Valerijana“ na velikom platnu moguće. Mnogo prašine se diglo oko „Valerijana i carstva hljadu planeta“, pogotovo jer su mnogi očekivali da će to biti svojevrsni nastavak „Petog elementa“. Ali… Negde je neki od zupčanika ispao iz ležišta te iako sve naizgled deluje super funkcionalno, lepo i skladno, mehanizam škripi i štuca, što za efekat ima pospanost kod gledaoca. Međutim, usled zaista neverovatnih vizuala, poput dizajna i efekata, san se prolongira čime se gledalac ostavlja u neprijatnom međustanju svih 137 minuta trajanja filma.

O čemu se tačno radi u ovom filmu?

Valerijan i Laurelin su specijalni vladini agenti zaduženi za održavanje reda u ljudskom delu svemira u 28. veku. Osim toga što su partneri, njih dvoje su i potencijalni par čija će veza biti stavljena na test kada dobiju zadatak da pronađu i dostave poslednji primerak intergalaktičkog replikatora na planetu Alfa, rastuću metropolu koja je sastavljena od hiljadu planeta. Iako je Alfa pravi primer intergalaktičkog i multikulturalnog društva, nemaju svi mir i prosperitet na umu. Kada ova planeta-grad zajedno sa svim svojim stanovnicima dospe u opasnost, Valerijan i Laurelin će se dati u akciju ne bi li spasili ne samo živote nevinih stvorenja iz glakasije, već i kompletan opstanak ljudske rase.

Za divno čudo „Valerian“ nema niz problema poput mnogih svojih savremenika, ali dva najveća znaka pitanja su glavni glumci – Dejn Dehan, kao Valerijan, i Kara Delevinj, kao Laurelin. Dehan je, iako sjajan u „Leku protiv zdravlja“ (2016) i donekle „Hronici“ (2012), ovde poput kuvane noge. Doduše, problem je možda i u tome što Dejn izgleda kao neki vanzemaljac koji je navukao ljudsko telo na sebe ali još uvek nije ovladao svim funkcijama istog. Takođe, njegovo umenje glume nije baš… najbolje.

Ako se ovo uzme u obzir onda nije ni čudno što je njegova partnerka Kara Delevinj, još manje talentovana obrva koja raštimovano hoda unaokolo i šuška dok govori. Mogu da razumem da ona ima neverovatnu količinu fanova iza sebe jer je lujka, ali njeni glumački dometi su veoma ograničeni. No, moguće je da je Kara tu jer će horde tinejdžera pohrliti u bioskop ne bi li je videli kako biva (ne)seksi u CGI svemiru, ali je Dehan i dalje nejasan.

Doduše, njihov netalenat možda i ne bi bio toliko očigledan da se u jednoj sceni ne pojavljuje Itan Houk. Iako je u filmu svega 5 minuta, Houkova gluma pojede Dejna i Karu za doručak. Čak je i Rijana, koja izgleda kao da je svratila na snimanje posle nastupa u francuskom kabareu, angažovanija od Dehana i deluje zainteresovanije za radnju.

Iako je „Valerijan i carstva hljadu planeta“ rađen po stripu, deluje kao da je sklepan na licu mesta od strane nekoga kome je prepričan strip iz treće ruke, pa on sad ima svoje ideje i predstave kako bi sve to trebalo da izgleda, a i spreman je da u tu svoju papazjaniju uloži više stotina miliona dolara.

Dok pišem o ovome, sve vreme mislim kako se slična stvar dogodila pre samo nekoliko godina sa filmom „Džon Karter sa Marsa“ (2012) Endrua Stentona. Taj film je takođe imao sve elemente epskog SF spektakla, plus bolje glumce. Ali je takođe negde podbacio i sve što je ostavio iza sebe je blagi ukus nezadovoljstva i konfuzije. I dan danas „Džon Karter“ izgleda poprilično impozantno, a CGI i dalje izgleda besprekorno. Mislim da će „Valerijan“ imati istu sudbinu.

„Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ nije najgori film u kosmosu. Pojedini delovi su zapravo veoma zabavni, akcione sekvence dinamične i vizuelno zanimljive, ali osim dizajna i besprekornog CGI-a nisam siguran da postoji išta što drži pažnju. Osim ako niste tinejdžer željko, pa je onda sve što vidite Karina obrva. Kada malo bolje razmislim, kompletna kritika filma „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ može se spakovati u jednu prosto-proširenu rečenicu: Valerijan – lepo za oči i glupo za mozak.