Loading...
Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ

Kada se nekako s jeseni na nas sruši pedesetak novih naslova, na već postojećih 500 TV serija koje u ovom trenutku obitavaju na svim mogućim platformama, najbitnije je na vreme odlučiti čemu ćete pokloniti delić svog života

4
3

TV Gonič je bolja i osavremenjenija verzija prethodne, neformalno nazvane, „six-pack“ rubrike u kojoj sam periodično predstavljao po šest novih serija. Gonič se neće nužno baviti samo novim serijama, jer niko od nas niti gleda, niti razmišlja striktno samo o njima, a i po broju obrađenih naslova ovo će biti bogatiji sadržaj, i dalje samozaluđujući po pitanju toga da je moguće uhvatiti korak sa svim što se nudi i sa svim što (svi) vi gledate. I nemojte se nervirati ako sam se nekim serijama prešturo pozabavio ovde, ako baš (ne) valjaju vratiću im se ponovo. Takođe, zbog potencijalne glomaznosti ovog teksta neću svuda i naročito ulaziti u info i sadržaje serija, jer tome služi imdb.

Razmišljao sam da li da prvo krenem srkom ili oblizivanjem, a onda sam shvatio da je život lep i da je bolje ljudima prvo predočavati razloge zašto je tako, nego ih zasipati stvarima zbog kojih bi za sve nas bilo bolje da se ubijemo. Jel da?

Dakle, ako mene pitate, najbolja nova serija je The Good Place (NBC), Michaela Schura, scenarističkog veterana Saturday Night Live i autora Parks and Recreation i Brooklyn Nine-Nine. Iako može da deluje da je serija „star-vehicle“ za Teda Dansona i Kristin Bell (sveže nezaposlenu nakon gašenja House Of Lies), ovo je metafizički masterpis koji kroz premisu „kako je u raju“ problematizuje najzahtevniju od svih dramskih stvari- kako dobre ljude učiniti zabavnim i smešnim. Schur, poznat kao ljubitelj „ansambl“ komedije ovde lagano kroji postavu, paralelno sa tim i sebi i nama rasvetljujući verovatnu svrhu i postavku mesta koje bi moglo da bude „raj“.

Druga najbolja nova serija je Atlanta (FX), glumca i repera Donalda Glovera aka Childish Gambina. Još u Community, pažljiv gledalac je mogao da u njegovom pogledu primeti da se radi o ludaku i potencijalnom talentu kakav je i sam Dan Harmon. Kada je napustio seriju, iz egzistencijalističkih razloga i depresije (ili je to isto?), bilo je sigurno da nas čekaju velike stvari. Atlanta je priča o „ovoj, novoj“ generaciji You Tube repera, koje lokalni hit tek malčice izdiže iz mulja besciljnog postojanja koje se povremeno podjednako besmisleno brani oružjem. Ono što „priči bez priče“ daje na kvalitetu jeste specifična post-luisikejovska atmosfera u kojoj se očigledni stendap skečevi tope u kakvu „izumetničarenu, evropsku“ postavku nad kojom čovek ne zna da li da se smeje ili plače. A ispod svega tinja bes koji će kad tad provrištati. Negde sam pročitao da se ovo sada zove “sadcom”.

Ovaj niz „najboljih od novih“ završavam sa This Is Us (NBC), jednom od, verovali ili ne, čak dve nove serije (druga je Pitch) Dana Foglemana, prosavljenog scenariste animiranih filmova poput Cars, Tangled i Bolt. I filma Crazy, Stupid, Love. Koji neki obožavaju. Ja ne. Nakon debija sa (simpatičnom, ali nedovoljno zanimljivom za dalje gledanje) serijom The Neighbors, od pre dve godine, Fogelman se vraća da savlada najteži od svih zadataka- da napravi seriju u kojoj su svi likovi dobri. A neki i baš dobri. Svako ko je gledao Friday Night Lights, koju bih izdvojio kao direktan reper, zna koliko je to teško, ali i koliko, ako se uspe, dobijamo veličanstvenu stvar. This Is Us funkcioniše kroz dve paralelne radnje, jednoj u prošlosti, drugoj u sadašnjosti, i bavi se odlukama i posledicama unutar jedne neobično skrojene porodice. Jedino što bih joj zamerio je nepotrebno insistiranje na tvistovima koji nakon dve emitovane epizode pretenduju da budu ključni sastojak svake epizode.

U ovom trenutku najveći broj serija obitava u najpogubnijoj kategoriji „onako“ čiji rastegljivi kriterijumi često doprinose tome da sate gubim uveravajući sebe da nešto ne treba da gledam, pre nego što shvatim da je prekasno i da sam već odgledao. Epizodu. Sezonu. Seriju. Prva od takvih je Better Things (FX), očekivana zajednička saradnja Louis C.K-a i njegove verne saradnice (muze?) Pamele Adlon. Najveći problem, ujedno i najveći kvalitet, ove serije je što deluje kao C.K-ev Louie, samo iz ženske vizure. Ako volite, navalite. Otprilike isto to moglo bi se reći i za novu seriju Jo Brand (u saradnji sa glumicom Morwennom Banks), Damned (C4). Nakon što je igrala sestru u gerijatrijskom odeljenju bolnice (Getting On), pa patronažnu sestru za stare i bolesne (Going Forward), Brand sada igra socijalnu radnicu koja se na sličan, tragi-komičan način, u skoro dokumentarnom miljeu bavi podjednako mučnim problemima. Ljubav prema onome što je radio ranije (pre svega u 24) tera nas da gledamo i novu seriju sa Kieferom Sutherlandom, Designated Survivor (ABC), čiji je autor David Guggenheim, koga neko pamti po Denzelovom hitu Safe House. U ovom miksu („messu“) elemenata koji su 24 učinili jednom od najboljih serija ikada, ponovo imamo američkog predsednika, tajne agente i terorizam na jednom mestu. Samo što Keifer više nije oružje, nego ruka koja ga drži, i, bojim se, da jedino naša želja da će Keifer, kao predsednik, konačno da „zadesniči“ čini ovaj konspirativni triler gledljivim.

Kao i svake godine lansira se veliki broj serija sa naučno-fantastičnim/“natprirodnim“ premisama u nadi da će barem jedna od njih zaživeti kao Lost. Ovaj put, iako ništa ne obećava vrhunce Lindelofovog čeda (o, da, on je jedini pravi autor Lost!!!), ima zabavnih stvari. Frequency (CW), rađena prema istoimenom filmu Toby-ja Emmericha (koji nisam gledao, pa možda ovaj utisak i zbog toga), bazirana je na mogućnosti da možemo da komuniciramo sa prošlošću, i posledicama takve komunikacije. Još uvek mi nije jasno kako će od ovoga biti serija. U Timeless (NBC) imamo isto to, samo što seting nije porodičan, već državni/ politički/ istorijski i naši junaci moraju da se bore protiv terorističke grupe koja sabotirajući prošlost želi da promeni sadašnjost tj budućnost. Dosta klišea i, deluje, proceduralnu narav, brani jedino sumanuta premisa i bombastičnost produkcije. Ovo poglavlje završavam sa najsumanutijim predloškom, a to je Aftermath (SyFy) u kojoj nadolazeću apokalipsu, prikazanu kao džumbus-miks svih mogućih katastrofa, od uragana, preko zemljotresa i boleština, do zombi-duhova sa skoro superherojskim moćima, doživljavamo kao pretnju jednoj neobično militarizovanoj porodici. Prihvatio bih da neko kaže i da je ovo vrlo diskretan spuf na Walking Dead ili Leftovers ili slično.

I pre nego što pređem na drešine, da vam kažem da u trenutnom nadmetanju filmova-koji-su-postali-serije u našem domu The Exorcist (Fox) ima blagu prednost nad Westworld (HBO) pre svega zato što je imala veći zadatak i što je zabavnije razigrala polaznu premisu. I dok se od Christopherovog brata očekivalo da B-film fantaziju (i najveću radost mojih Zimskih bioskopa!) pretvara u „jevanđelje po Nolanovima“, nisam mislio da će me autor scenarija za Fantastic Four (2015) zadržati duže od petnaest minuta.

Uh, moraće drešine još malo da sačekaju! Zaboravio sam da imam i rezime par „starih“ serija. Pre svega, završena druga sezona Narcos (Netflix) je fenomenalna baš kao i prva. Ova ekranizacija uspona i pada Pabla Escobara na momente je pružala skoro sopranosovski ugođaj. You’re The Worst (FX) u svojoj trećoj i, kako saznajemo, pretposlednjoj sezoni konačno pruža ono što je obećala- najgore junake na televiziji. Teško je gledati, ali je smešno. Halt and Catch Fire (AMC) u svojoj, takođe, trećoj sezoni u želji da ravnopravno pokrije svoj obimni kast ne uspeva da iznedri veliku priču sezone. Pa tako, čak i mjutini u Mutiny-ju prolazi mlako i ne postaje ključni momenat sezone. Imajući sličan problem obimnog kasta How To Get Away With A Murder (ABC), ipak, uspeva da u našem fokusu drži melodramatičnu i nemilosrdnu advokaticu Annalise Keating praveći od nje sve beskrupolozniju (plači)pičku. Među drage povratnike ubrojio bih i serijal o parodijama poznatih dokumentaraca, Documentary Now (IFC), koji je uspeo u nemogućem, a to je da mi Freda Armisena i Billa Hadera učini simpatičnim.

youre-the-worst

You’re The Worst

A evo i drešina! Nova, šesta sezona (!!!) American Horror Story: Roanoke (FX) ovaj put u formatu „faund futidža“ nastavlja da teroriše gledaoce, kao i do sada, Ryan Murphy-jevim apsolutnim odsustvom priče, umešnošću da kreira likove i potpunom operisanošću od detalja. Ovaj postmoderni ispljuvak, baš kao i njegov spinof, Scream Queens (FOX), koji nam se vraća drugom, podjednako nepodnošljivom, sezonom, šokira nesposbnošću da na bazi toliko pokradenih stvari kreira makar jednu svoju. Macgyver (CBS), rimejk hita Leeja Davida Zlotoffa iz 1985. nisam izdržao ni celih petanest minuta. Udavila me je količina klišea i neobjašnjivo odsustvo humora i/ili bilo čega što bi ukazalo da smo u 2016. Isto važi i za Notorious (ABC) za koju sam već zaboravio o čemu se radi i koja je moj prvi tip za kenslovanje. Pokušaj da se u advokatskom lancu ishrane iznađe još jedna karika koja bi se mogla eksploatisati na televiziji stiže nam u vidu Bull (CBS) sa Michaelom Wetherley-em (zvezdom NCIS za koju me apsolutno boli kurac). U ovoj seriji on je još jedan megazajebanigenijedegen koji ovaj put baveći se sustavom i analizom porote utiče na razvoj sudskih procesa. U tom megasviranjukurca pomaže mu klišeizirani tim autsajdera, dok on sam, očekivano, ima emocionalnu žaoku u vidu bivše žene. Očekujte da će ovo biti veliki hit na Fox Crime or whatever.

Nažalost, i blok drešina ima svoje povampirenje filmskog serijala, ovaj put u vidu Lethal Weapon (Fox), čuvenog akcionog hita koji je učinio Mela Gibsona besmrtnim. Iako pilot ničim posebno ni impresionira, niti iritira (pa čak ni debilnim kastom spuf zvezde Damona Wayansa), pitanje „čemu?“ ostaje bez odgovora.

Teren sitkoma zapišao bih prvo na britanskom terenu. Skeč šou komičarke Morgane Robinson, The Agency (BBC2) po formi vrlo sličan onome što je Tracy Ullman uradila prošle godine je skoro negledljiv, a imitacije neprijatne koliko i posmatranje mentalno zaostale osobe za susednim stolom u restoranu. Kevin Can Wait (CBS), uprkos tome što iza nje stoje TV veteranBruce Helford (Norm, The Drew Carey Show, Anger Management) i relativno podnošljivi Kevin James, deluje kao da u 2016. stiže sa 30 godina zakašnjenja. Sasvim u duhu sa konzervom kakva je CBS. Son Of Zorn (Fox) je delo dvojice scenarista koji su radili na podjednako sumanutom Wilfred. Samo što umesto čoveka-kučeta ovde imamo animiranog konanolikog superheroja koji se vraća na (ovu našu, običnu) Zemlju i pokušava da nađe posao i bude otac svom tunjavom sinu. Iako pozdravljam ideju i radikalnost izvedbe, rezultat trpi što je zarobljen u neekstremnosti koja mu je nametnuta.

Pored vraćanja na neke od pomenutih serija probaću da u sledećem broju kažem koju o: Graves, No Tomorrow, Crunch Time, High Maintenance, Divorce, Easy, Berlin Station, Roadies, Borderline, Hooteny and the Lady, National Treasure, Paranoid, Zipped, Deep Water, Conviction, Crisis in Six Scenes, Insecure, Falling Water, The Collection, Queen Of Sugar, Marvel’s Luke Cage, Swedish Dicks, Angelby, Cleverman, Pitch, Speechless, Transparent…

Lajkuj:

Komentari:

  1. Grah says:

    Baci pogled na Quarry…

    1. slobodan vujanovic says:

      kakav si ološ! ladno si pomenuo jedinu (smislenu) stvar koju sam propustio da obećam…

      overio sam pilot. nije me ponelo da nastavim, ali kako je i Stari dao preporuke, moraću.

      stay tuned.

  2. Mimi says:

    Roanoke nije los, samo se ceka twist… imam osecaj da su u ovoj sezoni propusti zapravo hintovi na to da je u pitanju serija u seriji

Ostavite komentar:

Slični članci: