Loading...
Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Casual

Kako se odreći sopstvene "generacije" i prebaciti se u neku drugu?

1
0

Ja pripadam “Generaciji Iks”(1975, hvala na pitanju). I nemam apsolutno ništa protiv “Generacije Milenijalsa”, iako su neki moji prethodni tekstovi mogli da sugerišu suprotno. Majke mi. U najvećoj meri, baš zbog toga pišem ovaj tekst.

“Generacija Iks” je sjebana i razočarana generacija. Užasnuta kapitalizmom i svojim nepronađenim, socijalstičkim mestom u njemu. Generacija sebična i odomaćena u svojim manama. Voljna da beži i povlači se kad buntovi i protesti dosade. Nepobediva, jer se ni protivnik ne može pobediti. Fucked up, kao opravdanje i objašnjenje za većinu svojih postupaka. Cinična (gde god joj se za to ukazala prilika). Obrazovana. Očigledno neoptimistična. Neodrasla. Ali bi vi svakako trebalo da imate i svoje viđenje.

Ako mene pitate, Alan Ballova serija Six Feet Under je, barem što se televizije tiče (a možda i ne samo nje) najbolje definisala i prikazala istu, a bez naročite želje da baš to uradi. Kroz likove Natea, Davida, Brende i Billy-ja.

six-feet-under

Six Feet Under je, da iskoristim priliku, jedna od najboljih i najuticajnijih televizijskih serija ikada. I ako imate televizor ili monitor, morate da je odgledate. U toj seriji, kroz sudbine pomenuta četiri lika, suočeni smo sa dramskim situacijama koje ilustruju većinu stvari koje sam pripisao “Generaciji Iks”. Večito pod nesalomivim uticajem svojih __________ (upišite sami neki “nevaspitan” atribut) roditelja i u mračnoj senci budućnosti. Samoubilački nepripremljena za zajednički život, pa čak i sa voljenom osobom. Buntovna, ali fatalistički zarobljena u groundshog day svih svojih vrlina i mana. Interesantna, rekao bih skoro isključivo, samo sebi samoj i, kako mi okruženje sve više pokazuje, sasvim neinteresantna “Generaciji Milenijalsa” koja “ne može to…”.

Ako su vam sva ova pisanja prenaporna za razumevanje i bavljenje, preporučujem vam filmografiju Noaha Baumbacha. Ona pokazuje kako jedan “Gen-Eksovac” uzaludno pokušava da dramatizuje živote svoje generacije i, zaključno sa filmom Greenberg, to ni ne uspeva (čime se upravo Greenberg i bavi!). A onda doživljava kreativni procvat kada se okreće “Milenijalsima” kojima posvećuje dva filma, Frances Ha i Mistress America, a u trećem, While We’re Young, čak duhovito i “objektivno” debatuje odnos ove dve generacije.

Kad odgledate sve ove filmove biće vam lakše da shvatite kakav je put prevalila televizija od Six Feet Under do Master Of None. A na tom putu desile su mnogoe (sjajne i manje sjajne) serije koje (sve) duguju Ballovoj fundamentalnoj postavci. Da počnem prvo sa onima takođe emitovanim na HBO-u: Tell Me You Love Me, Hung, In Treatment (USA), Enlightened, Hello Ladies, Togetherness, dobrim delom i Girls (naročito u prve četiri sezone), a zatim i one sa drugih kanala: Shameless (USA), United States Of Tara, Better Things, Married, Happyish, You’re The Worst, Californication, Weeds, Legit, Baskets, The Affair, Huff, Rectify, Dexter, Better Call Saul… (pobrojao sam samo ono što sam gledao, pa ne zamerite ako sam nešto zaboravio).

A na ovaj spisak svakako treba dodati i filmski opus Jasona Reitmana, koji je izvršni producent, reditelj nekoliko epizoda i “spiritualni vodič” serije Casual o kojoj ću vam sada pisati.

Iako sam inicijalno imao pozitivno mišljenje o ovoj seriji Reitmanovog ortaka Zandera Lehmanna, nakon tri sezone ljut sam i na sebe, i na svoje i na njih, jer mi niko neće vratiti sate batrganja u istoj, mutnoj vodi u kojoj su se okupali već toliki post-Alan Ballovi junaci.

Iz ove perspektive, neko bi čak mogao da se prevari i pomisli da je Casual parodična verzija Six Feet Under s obzirom da počinje scenom sahrane oca dvoje glavnih junaka, Valerie i Alexa. Za šta se potom ispostavi da je samo san. Ali, ako se gledali prvu epizodu SFU, onda sigurno nećete osporiti (pre)sličnost pilota, a naročito u kontekstu daljeg razvoja priče.

hulus-casual

Ono što vas čeka u naredne tri sezone ove serije (36 polusatnih epizoda u totalu) jeste rekapitulacija i izrabljivanje svih mogućih “Gen-Iks” klišea. Valerie i Alex, ona u ranim četrdesetim, on u zakasnelim tridesetim, su, naravno- sjebani! Njihovi roditelji su, naravno, krivi za to. A jednom kada je to osvešteno, svi ostali počinjeni pogrešni potezi nadovezani su na ovu “pra-krivicu” i opravdani njome. Ono što je novina u ovoj generičnoj postavci, a što nikako ne može biti nekakav konceptualni potez ili stav autora, već grubi bezosećaj za finese, jeste činjenica da je i Valerinea ćerka, petnaestogodišnja Laura, apsolutno ista kao i njena majka i ujak. I to iz istih razloga. Tako, Casual postaje bavljenje dvama generacijama, uslovno i trećom (roditeljima), koje su sve apsolutno iste, isto sjebane, isto sebične, isto bezosećajne, prave iste greške. I retko odoljevaju “casual” seksu.

Valerie je psihijatar, što je vrlo popularno zanimanje u “Gen-Iks” sadržajima, jer otvara prostor za uzaludna preispitivanja kako drugih, tako i sebe, uz skoro obavezne pokušaje da se ovo ili ono ponašanje medicinski lokalizuje i sankcioniše. Njen brat je jednom uspešni tvorac sajta i aplikacije za dejtovanje koji već predugo živi na plodovima tog rada. Laura je baš kao i sva deca i tinejdžeri u “Gen-Iks” serijama ružna (OK, nije baš lepa), beskrajno iritantna, vrlo emotivna (“duuuboko u sebi”) i artikulisana na način i na nivou “prototipkinje” Juno (iz istoimenog Reitmanovog filma). Kada se Valerie raziđe sa mužem, jer je vara, ona dolazi da živi u bratov luksuzni dom i njihova (ne)zdrava interakcija urodiće brojnim “situacijama”, ali najbitnije od svega- daće im povoda da razglabaju o tome. Što je “meal du jour” “Gen-Iks” serije- potreba da se neiskazanim i neiskazivim osećanjima diskutuje, kao da će isti biti prizvani satima razgovora.

Casual nije glup. Neiziritiranom oku neće biti ni dosadan, možda ni naročito predvidljiv. Ali nakon tri sezone malo ko će se osećati da se nije tri puta, iz različitih razloga, izvrteo u krug, i opeeet shvatio da glavni junaci, ma koliko se trudili (ili ne), ne mogu da maknu ni sami od sebe, ni jedni od drugih.

Sve troje su dosledno odani svojim sebičnostima, osećaju da su ih roditelji učinili manje vrednim i da sada moraju sami da čine da budu najvažniji na svetu, da na druge ljude gledaju kao na sredstva od kojih će imati nematerijalnu korist, najbolje kad njima odgovara tj. najbolje da se ovi ne bune ako im to ne odgovara.

Casual izgleda kao kopija kopije (…) SFU zapleta. Jedino što su ovi prvi put izgledali kao tragedija, a sad izgledaju kao da ste sve ovo već gledali samo sa boljim glumcima, junacima, pričama. Da, dvaput sam rekao isto. Da naglasim.

Casual, za razliku od brojnih pobrojanih serija u post-SFU vremenima, jeste serija “ni o čemu”. Ovih troje junaka ni po čemu nisu specifični, a praćenje njihovih života nemoguće je ičim opravdati, pa čak ni time da se bavimo “ničim”. U Six Feet Under imali smo vrlo jasnu postavku – smrt patrijarha, koja deci ostavlja vrlo neugodan biznis u naručju i priliku da instantno odrastu, ako nisu, jer sada su oni glave kuće. Ovde imate lažnu smrt oca. Ali, kako nije reč o parodiji, niti parodičnom citatu, koji nešto drugo želi da nam kaže, ispostavlja se da zapravo nema ničega. Valerin razvod i ponovno zbližavanje s bratom imalo bi smisla da opšti utisak nije da su se oni ovoliko i ovako družili i pre njenog razvoda. Oni se ne upoznaju ponovo. Oni samo… nastavljaju.

U 36 epizoda svako od njih troje pokušaće neku svoju sreću. Na slične načine, sa apsurdno istim ishodima, iz istih razloga. Valerie, Alex i Laura jednostavno ne umeju da budu sa nekim, da postanu bolje, ili makar gore, polovine nečega. Sve im prebrzo dosadi. Zanimljivi su jedino jedni drugima, jer uzajamno tapšanje po leđima nikada ne prestaje da bude jedini pokazatelj i dokaz njihove empatije. I toga da su ljudi, od krvi i mesa.

hulu-1

Na kraju moram da pomenem da legendarna Frances Conroy, koja je u Six Feet Under igrala maestralnu majku Ruth Fisher, ovde igra Valerienu i Alexovu majku, Dawn, i izgleda kao pozna Ruth ili, zapravo, ono što ova nikada nije uspela da postane- jebeni hipi! Dawn je još jedan bejbibum kliše, nesretna hipi žena koja nikada nije povukla liniju između sloboda i obaveza koje u životu mora da realizuje. Dawn je overdouz svih viđenih klišea u krojenju takvih likova, skoro dovedena do parodije i miljama daleko od mističnog i naivnog miksa koji su papa i mama Fisher posedovali u Six Feet Under.

Valerie, Alex i Laura nisu simpatični. Čak su dobar deo vremena i odvratni. Nije lako pratiti njihove avanture i navijati za njihove promašaje i posrnuća. Casual u tom smislu deluje jednu dobru dekadu zakasnelo za svetom i (auto-)percepcijom “Generacije Iks”. On ne nudi nikakav svež pogled na njih i njihove probleme, čak šta deluje zapanjujuće bajato u toj misiji.

Ne mogu ni da zamislim koliko je drugim generacijama teško da ovo gledaju, kad ja sam hate myself and want to die.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: