Loading...
Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: American Crime

Šta da gledate dok čekate novu seriju Davida Simona na HBO-u*

0
1

Dve stvari prvo, od kojih sam vam jednu možda već rekao.

TV kritičari i TV gledaoci širom sveta očajavaju iz istih razloga- nijedni, ni drugi ne mogu da postignu da odgledaju sve što bi hteli. Kao rezultat ove pojave dolazi do jednog novog poremećaja- “evergreenizacije” života TV serije tj priče o njoj. Pošto više nema neophodnog konsenzusa za priču o premijeri ili finalu (sezone) neke serije, dolazimo do toga da je zapravo (skoro) uvek zgodno pričati o njoj, preporučiti je ili ne. Najbitnije od svega je propričati o njoj, jer (dalji) život neke serije više nego ikada odlučuje priča (tj buzz) o njoj.

U tom kontekstu, bavljenje American Crime je uzaludno. Jer nakon tri sezone na kanalu ABC serija je ukinuta. Zbog male, ali veoma sporne gledanosti, o čemu kasnije.

Moja želja je da ogroman trud i postignuće njenog autora, Johna Ridley-a, ne padne u zaborav prebrzo ili nepotrebno.

Druga stvar, sigurno ste mnogo puta čuli da je David Simonova serija The Wire “verovatno najbolja TV serija ikada”. Što je vrlo verovatno i istina. Ono što, u kontekstu, takođe želim da kažem jeste da je Ridley sa American Crime po mnogim kriterijumima kreirao njenog dostojnog naslednika. A sasvim sigurno boljeg i uspešnijeg nego što je Simonov Treme bio (iako Treme nije ni imao nameru da bude naslednik The Wire, ali iver, klada…)

Sigurno ste gledali film Crash Paula Haggisa kad je trebalo (te daleke 2004) ili makar jednu od dve sezone istoimene serije koja je 2008/9. emitovana na kanalu Starz. U pitanju je omnibus isprepletenih priča koje svojim vrlo jasnim i snažnim društvenim angažmanom problematizuju boljke stanovnika Los Anđelesa, od rasizma, preko ekonomske diskriminacije, kriminala, seksizma…

Nešto slično se dešava i u The Wire, čija je radnja smeštena u Simonov rodni Baltimor, samo što smo tamo čvršće vezani za junake čije isprepletene sudbine pratimo kroz pet sezona tematiski fokusiranih na različite stvari od sezone do sezone. I jedno sedamhiljadamiliona puta bolje ispričane, tako da na kraju imate utisak da ste proveli letnji raspust u biblioteci s klasicima XIX i XX veka.

E, pa, American Crime bi mogao da se smesti negde između. Njegove aspiracije svakako nisu, niti na “nacionalnoj televiziji” mogu da budu, “ono što je postigao The Wire”, ali i u tako kreativno limitiranom prostoru AC čini čuda. S druge strane, baš ti limiti- potreba za “nužnom pitkošću”, “glamuroznim” kastom (koji ovde čine TV zvezde poput Felicity Huffman i Timothy Huttona), “smanjenje doživljaja” u dočaravanju stvarnog stanja stvari… približili su ga nešto rutinskijoj obradi stvari kakva je prikazana u seriji Crash.

John Ridley vam je verovatno najpoznatiji kao Oskarom nagrađeni scenarista Black Lives Matter hita 12 Years A Slave. Nakon čega se pozbavio scenarijom za Bekmambetov pobačajni rimejk Ben Hura prošle godine. Ali u mom srcu će najduže ostati zahvaljujući tome da je, kao autor priče, doprineo nastanku mog omiljenog filma Three Kings. Sve ovo vam pobrajam da bih još nečim podupro osećaj da Ridley jednostavno voli angažovanu umetnost i da nastavlja dugu tradiciju crnih autora (od Sindey Poitera preko Spike Leeja i Johna Singletona koji su svojim radom aktuelizovali goruće probleme crne zajednice. Natea Parkera namerno ostavljam po strani).

Samo što Ridley u American Crime pokušava da svojim rasnim miksom likova, tema i problema, prevaziđe prefiks “crni”, tako da problemi crne zajednice ne budu veći ili istaknutiji od ostalih, ali da dobiju svakako bolji tretman nego u drugim serijskim sadržajima, naročito na nacionalnim televizijama.

American Crime je tzv “anthology series” što znači da manje-viši isti kast od sezone do sezone servisira drugu priču, druge likove, drugu temu, koja na formalnom, vizuelnom i narativnom, planu biva pričana na sličan način.

U prvoj sezoni tema je rasizam. Ksenofobiju i “žive” posledice američkih ratovanja pratimo u jednom kalifornijskom gradu. U drugoj sezoni, sve deluje da ćemo u državi Indijana pratiti demonstraciju bavljenja aktuelnom temom silovanja tj “da li je ili nije istog bilo”. Međutim, to je samo povod za mnogo dublju socijalno-ekonomsku analizu društva. U trećoj i poslednjoj sezoni nalazimo se u Severnoj Karolini i vidimo kako se globalni svetski tokovi odražavaju na sve aktere socijalne hijerarhije u jednom farmerskom okrugu.

Da, pretpostavljam da ste ovde već lagano zaknorili zamišljajući kako je American Crime nešto što “treba da gledamo”, a ne nešto što “želimo da gledamo”. Ali, zapravo nije tako. AC je nešto što “moramo da gledamo” i nešto što ćemo “želeti još više da gledamo što više budemo gledali”.

american-crime-saison-1

Uz dužno poštovanje Master Of None i Atlanti, koje se ipak emituju na kablovskim kanalima (što neću prestati da napominjem u korist AC), American Crime superiorno demonstrira ono što se najčešće zamera TV serijama kada im se osporoava umetnički dojam- a to je da nemaju upečatljiv i autentičan vizuelni identitet, tj da je sve uglavnom podređeno scenarističkom ugođaju i scenaristi kao “autoru”. American Crime svoj The Wire realizam kombinuje sa vrlo godarovskim rezovima, pa tako često slušamo dijalog listu, a gledamo krupne ili srednje planove junaka nakon što se ta priča završila. Ili obrnuto. Da ne govorim da su sve mutirane psovke na ekranu propraćene i jednosekundnim zatamnjenjem ekrana. Sve u svemu, Ridley i njegov tim ekonomiše na vrlo moderan način briljantno ilustrujući najveći poremećaj naše egzistencije ili, barem, percepcije- a to je konstantni multitasking.

American Crime je utemeljen u našoj sveprisutnijoj potrebi za multitaskingom- neophodnom potrebom za apsorpcijom i kombinacijom svih dobavljivih informacija kako bi se imala što bolja predstava o stvarima. Bolja, a mislim “stvarna”. Svi junaci su glavni, svi junaci su bitni. Niko nije u funkciji nekog drugog. Svi imaju pravo na prezentaciju svojih života i sudbina i nikoga ne možemo da izdvojimo. Ridley traži od nas da ih sve držimo pod istom prismotrom.

Ništa se u American Crime neće odigrati kako ste mislili, a Ridley vrlo lukavo koristi žanrovske kalupe i sve do poslednjeg trenutka upućuje nas na to da slede vrlo poznata filmska rešenja, a onda sve to izvitoperi i razbije. American Crime nije samo “posmatranje ljudi” kao što je to većma bio Treme. Naprotiv, radi se o vrlo dramskom materijalu koji je skoro u potpunosti utemeljen na karakterima junaka tj na njihovoj nemogućoj misiji da nešto urade ili se, barem, promene. I u tom procesu nema pošteđenih.

John Ridley je i levičar i liberal i libertarijanac. On navija za stari kapitalizam “u kome se znao red” i vodilo računa, on navija za unije i sindikate svih tipova, on navija za individue i rad za zajednicu, on navija za poštenje, ali nije gadljiv ni na sebični individualizam. Bukvalno nijedan od junaka njegovog serijala, bio žrtva, svedok ili zločinac, ili neko njima blizak, nikada nije samo crn ili samo beo. Mislim, u duši.  Svi su “diskutabilni”. Svi su od krvi i mesa i (ne)racionalnih odluka.

American Crime, i to je njegov najveći “zločin”, samo skenira Ameriku. Ako nekog osuđivanja ima, ono je prisutno gde bi svako od nas “ljudski” stao protivu nečega, ali u svim ostalim nijansama činjenja lošeg on je samo svedok koji prečesto, a to je najveći izazivač depresije nakon gledanja ove serije, ukazuje da su neke stvari “zbog svih drugih stvari”- neminovne. Neminovnim ih, naravno, čini sistem, ustaljena praksa, pohlepa i sva druga pogonska goriva američkog uspeha. A na put, u izvesnoj meri, može da im stane samo naša, ljudska, odluka. Da budemo moralniji, pošteniji, odlučniji, hrabriji. Sve, kao oduvek.

American Crime ne podilazi nepodnošljivom “američkom” trendu (samo-)viktimizacije. Niko u ovoj seriji nije žrtva, sem sopstvenih odluka. OK, neki ljudi nisu imali sreće (sa roditeljima, mestom rođenja, ekonomskim okolnostima…), ali ono što ih je dovelo u poziciju žrtve, ili zločinca, su isključivo i samo njihove odluke. Ridley insistira na tome da je sve u našim rukama i da moramo da se otarasimo tog jarma privida da smo “nemoćni u odnosu na stvarnost”, u odnosu na stanje stvari, korporacije, duh sredine.

American Crime popuje, ali to čini neposredno, kroz slike iz života junaka. Ridley nema naviku da kao, recimo, David E. Kelley sipa statistiku i umesto nas donosi zaključke (na zabavan i unikatan način). On više kao Simon temeljno istražuje okolnosti neke prakse ili zločina i pokazuje da su svi po malo doprineli istoj ili istom, neki direktno, a neki posredno svojim predrasudama ili pomenutim životnim odlukama.

I da ne počnem i četvrti pasus za redom sa American Crime, ovo je serija koja je “primijum” sadržaj za odrasle, ali u isto vreme i “primijum” zadatak za sve koji seriju prave. Autentičnost ovde kreira magiju, a s obzirom da dobar deo kasta (fenomenalna i sa 2 Emmy-ja nagrađena Regina King) ostaje isti, nije uvek lako naći odgovarajući lik koji podmiruje i priču i mogućnosti glumca. Međutim, ovde smo uglavnom svedoci toga da su isti glumci sa istim kvalitetom odgovorili na izazov. Nešto što se za Murphy-jev American Horror Story ne bi mogli da kažemo.

ac

Kao što napisah, serija je ukinuta. Iako su je kritičari voleli, gledaoci nisu. Nije bilo advokata, detektiva i lekara, niti melodramskih afera između njih. Ovi junaci su previše ličili na one koji ih gledaju i nisu se plašili da im u lice kažu da nisu u pravu, da nisu lepi, da su lenji, pokvareni, rasisti… A tek kad je pristigao Trump, bilo je jasno da ABC ovom serijom sebi puca u noge mitraljezom.

Iskreno se nadam da će neki “HBO” uhlebiti Ridley-a što pre na novom zadatku, jer se radi o autoru čiji izbalansirani pogled na svet može da ima dejstvo na modernog gledaoca kakav su svojevremeno grčke tragedije imale na svoju publiku. Dejstvo, ne i snagu, naravno.

*The Deuce je zakazana za 10. septembar ove godine.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Stefan says:

    The Wire jeste najbolja serija ikad snimljena

Ostavite komentar:

Slični članci: