Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Samira Elagoz – radoznalost kao temelj dokumentaristike

U okviru 10. Beldocs festivala biće prikazan film "Biseri upoznavanja preko neta" koji govori o odnosu sa strancima i mogućnosti povezivanja, na mreži i van nje.

0
0

Samira Elagoz je mlada rediteljka i performerka finskog porekla koja trenutno živi i radi u Amsterdamu, a čiji film “Biseri upoznavanja preko neta” (Craigslist Allstars, 2016) će biti prikazan na Beldocs-u. Diplomirala je na odseku za koreografiju, ali je pre svega zainteresovana za neposredna istraživanja u prostoru netaknute stvarnosti, kojom se inspiriše. Pre nekoliko godina, kada je za potrebe fakultetskog rada Samira prvi put uzela kameru u ruke, otkrila je da joj se ovaj medij dopada, te da joj priliči dvostruka pozicija aktera i autora. Kako kaže, ne zanima je nužno ženska perspektiva, već ona u kojoj se daje prostora ljudima da se izraze, bez nametanja neke pozicije, čije definisanje je ionako naknadni posao kritičara i teoretičara.  

2017-BA-SamiraElagoz-1280px-NK-5

Po obrazovanju dolaziš iz druge umetničke discipline, takoreći “prostorne” sfere. Kako si otpočela ovaj projekat i uopšte ušla u svet filma? 

Ceo život sam htela da se bavim plesom, ali kada sam konačno uspela da upadnem u školu koja bi mi to omogućila, shvatila sam da ne želim da budem nečija alatka. Ne želim da se bavim tačno određenim zadatim temama i pokretima, već da istražujem i puštam da se stvari dogode neplanirano, spontano i prirodno.

Šta ti video omogućava da radiš, a izvođačke umetnosti ne? 

Nisam želela da radim u studijima i strogo kontrolisanim uslovima. Postala sam alergična na ideju da nekoga odaberem i da ga istreniram da radi ono što sam ja zamislila; daleko mi je uzbudljivije da prosto zabeležim, gledam, doživim. To takođe znači da za projekat mogu da odaberem bilo koga, kao i bilo koju temu.

To je neobično, jer najčešće ljudi koji dolaze iz performansa – kada se bave snimanjem – imaju potrebu da prave visoko estetizovane radove. 

Zanimljivo je to sa medijskim transponovanjem, pogotovo kada se radi o različitim idejama koje dolaze od istog umetnika. Kada radim performanse, najčešće imam potrebu da ljudi osećaju kako su ispred platna, kao da je to udaljeno od njih, da stvore neku distancu, za razliku od klasične pozorišne predstave i performansa, gde je fokus na prisustvu. Igram se, to jest, sa tom idejom prisustva. Ovaj film nije bio strogo kontrolisan, to je jasno, mnogo toga je bilo improvizovano. Išla sam u nepoznate kuće ljudi koje ne poznajem i čija prošlost mi nije poznata; nisam imala pojma šta ću sve snimiti i kako će to izgledati.

Zašto baš Craigslist kao način da dođeš do ljudi koje bi snimala?

Radila sam i razne druge projekte koji se tiču digitalnog prostora, sparivanja, upoznavanja i tako dalje. Oficijalni Craigslist zapravo ne postoji u Finskoj, ali mi je delovao kao najbolja platforma za ono što ja želim da ostvarim. Na ovom sajtu možete ostaviti oglas koji se tiče bilo čega, u vezi sa bilo kojom potrebom, a ne nužno romantičnom. Bilo mi je važno da internet bude posrednik upoznavanja u ovom projektu, da ne bih ja nekoga birala, već da oni kliknu i odaberu mene; sami reše da mi se jave po nekom osnovu, umesto da ih ja vučem za rukav. Craigslist je u tom slučaju samo alat. Anonimnost na internetu je takođe zanimljiva tema, jer koliko god podeliš informacija sa nekim, i dalje ostajete stranci. Htela sam da vidim do koje se mere to proteže i na stvarnost.

Kako si, među svima onima koji su te kontaktirali, odabrala ljude koji će biti deo projekta? 

Nisam tražila konkretne profile ljudi, već sam intuitivno osetila kome bi trebalo da se javim. Nije bilo potrebe da previše komuniciram sa tim ljudima pre viđanja, jer sam zaista htela da održim – koliko je to bilo moguće – taj utisak prvog susreta. Trudila sam se da ne znam zaista ništa o njima, već da samo po jednoj ili dvema porukama zaključim  da li želim da se nađem sa njima. Prosto me zanimaju ljudi, radoznalost je u srži mog celokupnog pristupa, a nekako su me oduvek privlačile neki čudne i neposredne osobe.

A išla si samo jednom kod svakog od njih? 

Da, neki od tih ljudi su mi kasnije postali prijatelji, ali ovo je rad isključivo o našem prvom susretu koji sam jedino i snimala. Fascinantno mi je to šta sve možeš i moraš da uradiš za projekat, kao i koliko se ljudi promene ispred kamere; koliko ona zapravo određuje njihov stepen uključenosti u ceo proces. Čini mi se da je ponekad upravo ta kamera inicirala određene stvari i odnose, dok kada se dođe do izuzetno intimnih ili seksualnih stvari, na kameru uspeš da zaboraviš. U konačnici se u filmu dobro vidi ono što me je najviše zanimalo – da budem istovremeno autor i učesnik.

Da li si tražila samo muškarce putem oglasa ili se to dogodilo prirodno? 

Kada je projekat počeo, svi su mogli da odgovore na njega, ali se spontano ispostavilo da su to sve na kraju bili muškarci. Zatim sam rešila da projekat i treba da bude o tome – o izvrtanju tradicionalne, klasične “žena upoznaje muškarca” priče.

Da li misliš da u tom smislu tvoj film ima veoma izraženu takozvanu žensku perspektivu?  

Žene se na internetu konačno samostalno portretišu, opisuju, predstavljaju; kada pomislim na istoriju umetnosti, u najvećem broju slučajeva muškarci su imali tu predstavljačku ulogu. Trenutak u kom sam to osvestila bio je isti onaj u kom sam donela odluku da moj film bude rad o muškarcima iz ženske perspektive, ali ne poput portretisanja, već sa fokusom na interakciju. Film bi bio sasvim drugačiji da se radi o ženama koje upoznaju žene, ili muškarcima koji upoznaju muškarce, ali nisam htela da namećem nikakvu vizuru; možda je upravo moja inkluzivnost ono što bi nazvali ženskom perspektivom.

Snimala si u tri različita grada, tokom nekoliko godina. Je li makar ponešto od svakog susreta ušlo u film? 

Da, jeste; smatram da je to fer. Svi kod kojih sam dolazila su znali zašto dolazim, sami su na to pristali, i znali su često unapred šta žele da mi pokažu; ja ih nisam ohrabrivala, ali ni osuđivala. Nisam bila uplašena prilikom odlaska kod njih jer sam preuzela određene mere opreza, ali strah me takođe nije zanimao, već nijanse bliskosti koje se pojave upravo kada apstrahujete strah.

“Biseri upoznavanja preko neta” je izuzetno iskren, a samim tim i prlilično hrabar projekat. Kako se osećaš povodom mešanja umetnosti i privatnog života? Pokazala si neke veoma intimne stvari. 

Ne znam da li je to hrabro. Mislim da je ovde pre svega u pitanju moj lični napredak, od trenirane, visoko tehnički i estetski obrazovane osobe, do nekog ko se prepušta i improvizuje kao autor. Nije mi bilo sasvim prirodno da mešam umetnost i privatnost, ali ja i ne znam da li je to umetnost, nisam uopšte želela da definišem ovaj proces, pa ni krajnji rezultat. Njegova vrednost jeste donekle u toj žanrovskoj nedefinisanosti, pa i formalnoj (ne)pripadnosti filmu, ili pak video radu. Nije mi to važno, važno mi je bilo istraživanje, radoznalost, interakcija, izlaganje sebe i drugih. Stvaranje i istovremeno zabeležavanje stvarnih događaja je bila okosnica svega, a definisanje dolazi naknadno i zavisi od konteksta.

Da li si imala još neke projekte koji u srži imaju sličnu tematiku?

Ovaj film je zapravo neodvojiv od mog diplomskog performansa Cock Cock.. Who’s There? koji sam radila na fakultetu, oni su takoreći srodna, “sestrinska” dela, i mislim da pozorišni komad odgovara na pitanja koje film postavlja. Pa ipak, dobro je što ljudi moraju da ih gledaju odvojeno i što često nemaju priliku da vide i jedno i drugo; oni se dopunjuju, ali je zdravo ostaviti neke stvari otvorenim.

Film “Biseri upoznavanja preko neta” biće prikazan na 10. Beldocs festivalu, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke (Kosovska 11) u petak 12. marta, sa početkom u 20h. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: