Pozdrav Barniju

Aleksandar Barišić rođen je1966. godine, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Dramaturgija završio je 1993. Bio je autor scenarija popularnih filmova “Kako je propao rokenrol” (1989), “Ordinarna priča” (1989), “Crni bombarder” (1992) – koji je bio njegov diplomski rad, zatim “Slatko od snova” (1994), “Totalno ljubomoran” (2001), “Oh, kako volim da plandujem” (2003). U Pozorištu Dadov igran je njegov dramski tekst “Kapetan Koča don’t surf” (1988), a u SKC-u komad “Proleće je, vratio se Patak-Beogradske priče” (1993). Osamdesetih je pisao tekstove za zabavno-muzički program RTS, bio je saradnik na Studiju B (Ritam srca) i urednik dramskog programa na Radiju B92.

BARNI – POZDRAV

Barni je bio, da upotrebim jedan zastareo izraz vezan za književnost, neka vrsta ukletog scenariste. Pisao je on i drame, ali je svojim bićem bio stopostotni scenarista. A uklet- uklet je bio ne svojom voljom, što se dešava, već nekim principom grčke tragedije, bez krivice kriv. Nije on jedini, pa ni u našoj filmskoj tradiciji, ali to ne umanjuje njegovu nesreću.

Barniju se, činilo se, sve otvaralo na vreme. Odmah je primljen na FDU, odmah je prepoznat njegov još sirov talenat. Odmah je dobio priliku za igrani film (Kako je propao rokenrol), potom ubrzo i za celovečernji (Crni bombarder).  Oba filma su bila jako uspešna i pred njim je, činilo se, stajala blistava budućnost. Mi, njegovi drugovi, pamtimo provode s njim, letovanja u njegovoj kući na Hvaru, odlaske na bitne koncerte, zezanje na radiju (B 92 u povoju, pre no što su se nepovratno prebacili na politiku i ostavili andergraund kulturu u zaključanom ormanu) …  i najvažnije, njegovu vulkansku energiju, snagu čoveka koji želi sve i želi sad. Tako, činilo se, sve će i doći… ali, došlo je nešto sasvim drugo. I? Šta se desilo?

Ništa. Došla su eto, tako, neka vremena. Neka druga vremena. Naglo.

Važno je znati, za ovu priču, da je Barnijev svet bio svet Beograda koji je ustvari bio Njujork u Evropi, samo što mi to tada nismo znali. Njegov svet nije bio blato i čerge, socijala i težak život čoveka u rudniku.  Njegov svet su bili ’’Akademija’’, svirke, kožne jakne, Dvojka koja mu je prolazila ispod prozora, rokenrol, žurke, ribe u mini suknjama koje štiklama riju kaldrmu u Rajićevoj. Njegov svet je bio subverzija, pametna subverzija, njegov stav je bio protiv sistema (nije bitno kog) , njegov svet je bio radio, ali andergraund radio. Njegovi naslovi  su bili: ’’Kapetan Koča don’t surf’’ i ’’Džoni, nevidljiva gitara’’. Njegovi kriterijumi su bili: kakvu muziku slušaš, koje knjige čitaš, koje filmove voliš? A to sve je u jednom trenutku postalo najmanje bitno. Jedino je njemu ostalo bitno. Jer Barni, odgojen na rebel mitologiji, na Clashu i Ramonesima, na westernima i filmovima gde se vrednovala čast… Barni prosto nije mogao, i nije hteo da se menja. Povukao se u svoju sobu… potom i u svoj um. A um je onda, počeo da igra sopstvene igre. Pogotovo posle traumatičnog puta na Hvar, odakle je, u sred najžeščeg rata, dovukao ostarelog i bolesnog oca za Beograd.

I kako mu se na početku dalo, tako su mu neki tamo grčki bogovi sve i oduzeli. Na kraju, dobio je i rak. A već se bio toliko povukao, da to niko nije ni znao. Zasjao je rano i brzo, a posle se dugo gasio.

DVE DODATNE SCENE, PO SEĆANJU, SCENARISTI U ČAST

MOJ STAN ENT RANO JUTRO

Neko mi zvoni na vrata. (napomena za mlađu publiku: u to vreme nije bilo interfona, pa su vam ljudi neometano dolazili do samih vrata, a ako ih ne zaklučate, ulazili bi vam i u stan) Otvaram neopisivo bunovan. Na vratima je Barni, veseo i čio kao da je pet popodne, a ne šest ujutru.

JA: DA LI SI TI NORMALAN? TEK ŠTO SAM LEG’O!

BARNI: AJMO.

JA: GDE?

BARNI: NA SNIMANJE. OBEĆAO SI.

JA: KAKVO BRE SNIMANJE? ŠTA SAM TI OBEĆAO?

BARNI: PA MOJ FILM. REKAO SI DA ĆEŠ DA SE POJAVIŠ…. SMISLIO SAM TI FORU… KAO TI U NEKOM KREVETU SA GOMILOM RIBA!  AJDE, BRE…

JA: IZVINI, A KAD SAM TI TO OBEĆAO?

BARNI: PRE NEKU NOĆ, NA AKADEMIJI.

JA: JEBOTE, PA JA NISAM ZNAO KAKO SE ZOVEM… ŠTO ME NISI PODSETIO?

BARNI: PA ŠTA IMA DA TE PODSEĆAM, DOŠAO SAM PO TEBE! POŽURI, BRE, DA NE ZAKASNIMO… AJDE, BRE, FORA JE, ČOVEČE, TO MI JE PRVI FILM! MORAMO SVI IZ EKIPE DA SE POJAVIMO!

Ja, šta ću, oblačim se i idem.

KAFANA ’’MANJEŽ’’ ENT NOĆ

Barni i ja sedimo za stolom. Ima tu još ljudi, ali u ovoj sceni statiraju.

BARNI: SVE SAM SMISLIO! I PRISTALI SU, IMAMO RADIO DRAMU KOJU GLUMIMO UŽIVO!

JA: JEL’?

BARNI: ZVAĆE SE ’’RADIO KOLUMBIJA’’! KAPIRAŠ? PIŠEMO SVI I GLUMIMO.

JA: KO?

BARNI: PA KAKO KO, TI , MAJA, MJEHUR, MIŠKO… I JA.

JA: O ČEMU PIŠEMO? ŠTA JE FAZON?

BARNI: ŠTA HOĆEMO! ANARHIJA! ONO, SAJ – FAJ, KRIMI, KOMEDIJA, LUDILO… ČISTA SUBVERZIJA. PLJUJEMO KOGA HOĆEMO I ZAJEBAVAMO SE SA SVIMA!

JA: DO JAJA.

BARNI: E, AL’ JA SAM UREDNIK. DA SE ZNA.

JA: ŠTA, CENZURISAĆEŠ NAS?

BARNI: MA NE, BOLE ME UVO, PIŠITE ŠTA HOĆETE, NEGO JA BIRAM KOJA ĆE MUZIKA DA SE PUŠTA!

Ja se osmehujem.

Eto. Nisu neke scene, Baki bi bolje. Jebi ga Baki, ne znam što je moralo ovako, al’ izgleda da je moralo. Oprosti nam. I budi pozdravljen.

Žikica Simić takođe je ne Fejsbuku podelio svoje sećanje na Barnija.