“Muzičke traume iz detinjstva” Miloša Tomića

Multimedijalnog umetika Miloša Tomića znamo kao: glas sa radija, iz emisije “Lepi ritam srca”, kao sakupljača đubreta, kao reditelja “Rođačkog šamara”, kao predstavnika Srbije na bijenalu u Veneciji, kao autora malih šahtova na Terazijama “Jao, jao devojke”… srećemo ga na pijaci i viđamo na biciklu… Njegov rad stoji na ivici žanra. Nikada nisi siguran u to šta je, ali te obuzima jer je duhovit, nežan i romantičan. “Muzikalni dnevnici” i “Mali profesori muzike” nastavljaju se u novi film na kom Miloš trenutno radi, na “Muzičke traume iz detinjstva”.

Na čemu to trenutno radiš?

Radim na nečemu što je mnogo lepo i nadam se da će da bude mnogo dobro. Sporo je i zapetljano i sam sam za to kriv, ja to zapetljavam. Vremenom sam postao takva picajzla! U svakom frejmu animacije vidim šta ne valja, i hoću da bude bolje i bolje. Možda je to i nepotrebno, ne znam… Dobro, probaću da normalno odgovorim na pitanje! Posle dugo vremena, radim na animiranom filmu-filmu! Jeste to malo, 15 minuta, ali znaš šta je da se napravi 15 minuta babin-vez animacije?… to je rudarski posao, da se oteliš – to traje godinu dana bar. Srećom, nisam sam, imam saradnike Jelenu Milunović, Vuka Palibrka, Maria Kolarića i Mariju Đorđević, čiji stil crtanja i “likovno-animatorski senzibilitet” volim a i… sviđaju mi se kao ljudi. Fenomen “sviđanja” – osnovna škola (smeh), i pravimo lagano film.

 O čemu je film?

Film je baziran na dokumentarnim audio pričama “Muzičke traume iz detinjstva”. Tokom dve godine, razgovarao sam sa puno ljudi koji su prošli muzičke škole i tamo se sreli sa nezaboravnim metodama učenja muzike, i sa preekscentričnim karakterima  profesora zbog kojih su  nažalost, zbrisali i od muzike. Poneka priča se i završava sa “Da, završila sam muzičku školu ali nikad više nisam sela za klavir. Tehnički gledano, umem da upravljam njime ali ga nikad ne sviram”. Poneka priča govori i da su ti đaci bili malo lenji! Ipak muzika mora da se nekako “probije”, da se nauči, i ne može da se osvoji bez fanatizma. S druge strane možda te metode nisu morale da budu tako formalne i stroge, možda bi ti ljudi nastavili da sviraju… Ali ovaj filmić nije nikakav moralističko obrazovni “korektiv”. Ne šaljem nikakvu veliku poruku, mada će projekcije kasnije možda pratiti i muzička radionica, bazirana na lošim iskustvima iz pravih muzičkih škola.

Muzika je tvoja opsesivna tema i deo svakodnevice…

Muzika jeste nešto moje neiživljeno, jesam ja tu čačkao, svirao sa nekim drugarima ali… Jednom mi je na radiju Sava Ristović kazao, ne znam odakle mu ta informacija, “Čuo sam da su vas u Bratislavi platili da prestanete da svirate”.

To je istina, jedan čovek mi je parama zapušio klapne na saksofonu… da ućutim. Drugi put je bubnjar diskretno sa bine prešao u publiku, kao, nema on ništa sa nama – tako lošim muzičarima (smeh). Mnogi moji drugari su muzičari i skoro sto muzičkih spotova sam napravio. Jedno vreme sam imao punu policu muzičkih instrumenata u svojoj sobi i stalno sam nešto svirkao. Pošto mi je film glavna stvar, barem se trudim da bude, kada sebi zadam da se na filmu bavim temom koja je muzička, onda imam dvostruki alibi za to!

Kako si došao do ideje o traumama?

Spontano i logično- od “Muzikalnih dnevnika” (5 kratkih kolažno-montažnih filmova koji prate, traže, muziku u raznim svakodnevnim situacijama), preko “Malih profesora muzike”, (gde me najmlađi učenici muzičkih škola, ali birano direktorski karakteri uče da sviram razne instrumenete) sam došao do ovih priča.

Npr. pričala mi je jedna učiteljica, kako su je kao klinku roditelji terali da svira violončelo. Ona opisuje put od kuće do muzičke škole, sa tom velikom kutijom i kako  je pred pešačkim prelazom do škole uvek okretala instrument na stranu odakle dolaze automobili. Sa fantazijom da, ako je udari auto, makar će prvo smrskati violončelo!

Kada sam tu priču čuo (u autobusu za Čačak), sinulo mi je da ovakve detalje nikada sam ne bih mogao da smislim… I počeo sam da ih skupljam.

Tvoje teme su očigledne opsesije, u kom trenutku nešto što je opsesija prerasta u rad?

O nečemu strastveno razmišljaš, stalno. I u jednom trenutku se pojavi neki mali formalni razlog da tu opsesiju razviješ… iako, zar ne, ne bi trebalo da te tera ništa spoljno. Ipak, neko te pozove da učestvuješ na  izložbi i nešto se pokrene. Sećam se dragocenih i ohrabrujućih razgovora sa Brankom Dimitrijević ili sa Ljubom Gligorijevićem, Miom David. Najčešće takav ping-pong idejama igram sa Stevanom Vukovićem. Osim toga, on je i velik čovek, ne mogu ni ruku da mu oborim. Drugi način da se mrdnem iz čiste fanatazije u akciju je uključivanje saradnika. Na primer, neko mi preporuči zanimljivu, bistru montažerku, nepoznato žensko biće. Pozovem je telefonom, ne iz govornice (smeh) i dogovorim prvi susret, početak moguće saradnje – novog filma. E, hajde, baš da vidim sebe da odem i da se izblamiram nespreman, bez sređenog materijala, bez ideje, makar sa početkom ideje, u kom pravcu idemo! To je početak filmova za koji se video material već neko vreme taloži na kaseticama ili hard diskovima, kao organsko smeće u kompostu ali fali još dijalog sa drugom osobom da se ti kadrovi počnu sabijati u film. Dakle, sa više strana dovedeš sebe u takav škripac da moraš to da završiš. I hteo bi sam, a sad i moraš… i drugi ljudi su se uključili i njihovo vreme i tvoj ili tuđi novac se troši i postoji datum projekcije ili otvaranja izložbe- ne možeš sve da zezneš…. tako nešto i napraviš.

Ljudi lako kliknu na tvoj rad, lako ih uvučeš. Tvoja umetnost je nazovi neposredna.

Nijedna od tih stvari nije napravljena taknuto-maknuto. Retko smislim, napišem ideju, priču pa je onda, baš takvu realizujem. Češće tražim, sakupljam kadrove, dugo montiram, montažer-ka me vraća na teren da dosnimavam, doanimiravam i skoro beskonačno… vraćam se sa čestih putovanja sa novim, “genijalnim” idejama za promene…saradnici gube strpljenje a pošto nisu strašno dobro plaćeni, ponekad napuštaju film i više mi se ne javljaju… nastavljam da poboljšavam film sa novim, naivnim saradnicima – simpatizerima (smeh).

Ti imaš oko sebe naivnu auru…

U jednoj knjizi o naivnim umetnicima, slikarka iz Kovačice priča kako je naučila da slika. Čula je da na drugom kraju sela postoji jedna žena koja zna da slika, uputila se ka njoj ali je nije zatekla kod kuće. Vratila se svojoj kući i počela da slika kako je znala i umela. Bilo bi licemerno da to kažem za sebe, jer sam studirao po raznim školama i ne mogu da se pravim naivac, ali ipak – probaš, pogrešiš, bezbroj puta… uostalom možda te greške i prežive one “uspele pogotke”. Npr. radim nešto grčevito, neki “veliki” kratak film ali dopuštam sebi i da se zanosim malim, sporednim akcijama.

Tvoje male teme su doslovno otpaci i ostaci, u Muzikalnim dnevnicima ostaci vremena.

Ima još manje od toga, što nikom ne pokazujem! Na primer, tokom jedne godine sam vodio dnevnik stvari koje su mene i Drena (sina) žuljale u obući, dok smo šetali. Počeo sam da te “sitnice” lepim u sveščicu sa crvenim koricama, uz kratak opis situacije i trenutnog raspoloženja. Posle godinu dana, to je postao “pravi mali kosmos”- minerali, komadi drveta, plodovi, zemlja, suvi grašak… Ono čemu priđes sa pažnjom, zaljubljeno – uveličavaš ga i to postaje veliko… dobro, malo veće (smeh). Takve, suviše nepromišljane akcije imaju lakoću i neposrednost, nemaju pretenzije da budu nešto gusto, značajno, što će biti izloženo. Sviđa mi se da pratim male opsesije, ali ne suviše ozbiljno, jer slučajno mogu da porastu i odmah se pokvare. Uobraze i urame…ne daj bože, izlože (smeh).

Dokle je stigla Đubroteka?

Izlečili su me, a i ja sam shvatio da ne želim da se opterećujem predmetima, osim ukoliko na kraju ne završe u filmu. Film je komunikativniji i lakši. On može sam da ide na puno mesta. Ramovi za izložbu uglavnom tavore na tavanu iznad firme kog tate… Kada sedim sa ljudima u publici, nije da meni treba neki aplauz, ali kada gledaš film sa drugim ljudima, čak i da ti ne kažu, ti čuješ čitavu salu, bukvalno osetiš svaku lažnu ili gnjavatrsku sekundu u filmu. I šta si samo zagrebao, a čitav film je mogao da bude samo o tom jednom, slučajno čačnutom motivu. Veću razmenu imam kroz filmove nego sa drugim medijima, iako jedni drugu hrane… nadam se. Ukratko, prestao  sam da sakupljam predmete, dovoljno dugo sam se bakatao time a i… Marija (žena) mi je zabranila (smeh).

Na sta si zanimljivo naišao u poslednje vreme (muzika, film, knjiga, bilo šta).

Ovo je jedan jako zanimljiv eksperimentator, skoro naučnik, pionir filmadžija.

Skoro sam na moru pročitao Itala Kalvina “Ako jedne zimske noći jedan putnik”… mnogo mi se svidelo!

I evo jedne kolekcije pesama koju sam često slušao dok animiram… i više mi se i ne sluša!

Pre neki dan sam video izložbu ove umetnice iz Maroka i baš mi se svidela… kakvo još ima ime: Yto Barrada!