Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Master of None

Prva čistorkrvna “milenijalska” serija. Srećom, ne i samo za njih.

2
1

Master of None, možda i “najprestižniji” kritičarski hit veb kanala Netflix, čedo je dvojice milenijalsa koji potiču iz “svežih” imigrantskih porodica. Aziz Ansari, 33, je Amerikanac indijskog porekla, koji vam je pored standap nastupa verovatno najpoznatiji kao swagger primadona iz voljenog sitkoma Parks And Recreation. Alan Young, takođe 33, je Amerikanac tajvanskog porekla koji je nekim ljudima poznat, i drag, kao jedan od scenarista pomenutog voljenog sitkoma. Iako većina pisanja i intervjua stavlja do znanja da je MON nastao njihovim ravnopravnim doprinosom, zbog činjenice da se Ansari ne samo pojavljuje u ovoj seriji, već je defacto glavni i jedini junak u istoj, verujem da je opravdano da Master of None tretiram kao “više njegovo” ostvarenje.

Master of None je serija o Devu Shahu, sitnom njujorškom glumcu, koji pokušava da uspe u Njujorku. A kada kažem uspe, mislim uspe u poslu i sa ponižavajućih audicija za reklame stigne do serija i filmova, uspe u životu koji čine (podjednako?) uvrnuti prijatelji i nezaobilazne “socijalne tehnologije”, uspe u ljubavi i pronađe onu pravu. Sve u svemu, dakle, ništa što do sada nisu pokušali (i uspeli) da nam dočaraju desetine filmskih i televizijskih radnika. Kao najpoznatiji među njima izdvaja se Woody Allen.

de206bf9-37eb-4096-917d-8e6019ce23ab

Uticaj Woody-ja Allena nije vidljiv jedino u snažnom multikulturalnom miksu likova tj glumaca koji čine svet Ansarijevog i Yangovog Njujorka. S druge strane Dev je baš kao i Woody-jevi alteregoi (u većini (njujorških) filmova) defanzivan, brbljiv, iskren, analitičan, komičan u svim aspektima svog ponašanja. Uprkos progresivnom miljeu, arhaični, nostalgični, konzervativni bekgraund porodičnog ustrojstva prožima i Shahov svet baš koliko su i jevrejske familije Allenov. A i najobičniji momenti povodi su za iskrena i duhovita promišljanja (života…). Ipak, razlike postoje.

Master of None je, kad malo bolje razmislim (a vi me slobodno ispravite ako grešim) punokrvna, a verovatno i prva takva, “milenijalska” serija.

Kreirana od strane milenijalsa, najviše za milenijalse, a bez preterane, čak i vidljive, namere da se nametne kao takva. Recimo, prve četiri sezone Girls, Lene Dunham (milenijalsice) su pored dramskih vratolomija u životima četiri mlade Njujorčanke imale i vrlo pedagoške i vrlo propagandne momente, koji su, u krajnjem slučaju, isprva i kumovali njenom uspehu. Ansari i Yang apsolutno nemaju nameru da sebe (kroz likove Deva i njegovih prijatelja) ili svoju seriju plasiraju kao promotere “nečega” (“novog”) ili “nekoga”. Master of None, iako jeste, nije generacijski manifest. Ona je potpuno organska i nimalo “u svrsi nečega”.

master-2

Junaci Master of None, za početak, nisu cinični, kao “ovi pre njih”. Oni su “dobri”, iskreni, topli, radoznali, veseli, otvoreni, ne preterano intimni, i sasvim u harmoniji sa svim dostupnim tehnologijama. Njihovi roditelji nisu neki tamo, otuđeni i odbačeni (kao u renomiranim radovima “ovih pre njih”, poput Louie ili Casual, recimo), već dragi i bliski prijatelji, sa kojima se razlike ne prevazilaze burno i arogantno, već u najboljem zajedničkom interesu (najbolje prikazano u onoj epizodi druge sezone o religiji). Gledajući Master of None (što je izraz koji, a kažem to bez imalo malicioznosti, lepo definiše milenijalse) stekao sam utisak da milenijalsi ne traže, niti nalaze “velike reakcije” koje su krasile “ove pre njih”. Kod njih nema mnogo drame, a ni povoda za istu. Život nije samo solidno organizovan, već u njemu vlada i solidno pomirenje sa dodeljenim ulogama i mogućim načinima kojima se one mogu promeniti tj unaprediti. Drugim rečima, Dev je svestan da ako naporno radi može da očekuje nešto. I on nije frustriran preprekama na putu, one su sastavni deo tog puta. I tek kada se u priču umešaju “ovi pre njih”, poput Chefa Jeffa, oseća se zadah nepodnošljivih i, iz perspektive milenijalsa prevaziđenih, stvari koje “neplanirano” sabotiraju pošteno postavljen put do uspeha. Ali, čak ni tada Dev ne kolabira u burni cinizam. On je pre zbunjen onim što mu život nudi.

master-1

Međutim, druga sezona Master of None (koja je i povod za ovo pisanje), jeste ljubavna priča koja se odvija između Francesce, devojke koju je Dev upoznao u Modeni dok je učio kako se prave paste, i Deva. Francesca je verena, u životu je imala samo tog momka, i iako je 21. vek, nije makla dalje od Modene. Poslovni put sa verenikom u Njujork prilika je da vidi šta propušta i da sa Devom provede nezaboravne trenutke. I dovede svoje životne stavove u pitanje.

Više ne mogu da se setim odakle mi to da je Woody Allen u suštini pravio filmove koji su se bavili istim stvarima kao i oni njegovog idola Ingmara Bergmana, samo iz zabavnijeg ugla. Gledajući kako Dev i Francesca u jednoj od epizoda gledaju Antonionijev L’Avventura pomislio sam kako i Ansarijevi i Yangovi junaci šetaju kroz život zapitani kao i Antonionijevi, samo iz zabavnijeg ugla. I njih pritiskaju emocionalni krahovi, u ovoj sezoni akcentovani u tri navrata (kroz Devov (ne)sudbonosni susret sa onom crnkinjom u Modeni, kroz udadbu bivše devojke Devovog prijatelja Arnolda, a potom i kroz njegov odnos sa Francescom), i oni za sobom povlače egzistencijlne krize. Koje kod Antonionija rezonuju nekom vrstom samootuđenja oličenog i u bujajućoj predapokaliptičnoj atmosferi sveta u kome junaci žive, dok kod milenijalsa pre imate utisak da je osoba, nakon što je kupila prozivod koji je toliko dugo priželjkivala, sada smorena što joj je on stigao feleričan. Ali, neočekivani optimizam stiže od činjenice da je stvar pod garancijom i da se može zameniti. Tako sam ja shvatio kraj druge sezone. Majke mi.

Dodir milenijalsa oseća se i u Ansarijevim postmodernističkim intervencijama. Tu pre svega mislim na vizuelni izgled serije i činjenicu da je on verovatno, i kad nije sam režirao epizode, uticao na njihov finalni izgled. Recimo, prva epizoda serije, koja se odigrava u Modeni, je crno-bela, i izgleda kao umivena verzija nekog od optimističkijih filmova italijanskog neorealizma. Kritičari filmova sa dubokim uzdahom govore o “kraju istorije filma” s obzirom da veliki broj mladih sve ređe zaviruje u filmsku prošlost, naročito u njen “crno-beli” deo. Otuda je Ansarijev potez lukavo namigivanje obrazovanom gledaocu, ali s druge strane njegova art direkcija će za većinu gledalaca biti samo “sladak filter”.

Ansari je, naravno, kao i većina milenijalsa, romantičan. Mislim, romantični su bili i “oni pre njih”, ali bojim se da je njihov (pozni) romantizam krasio dubok i uznemirujuć prezir prema svetu uz obilno iskazivanje žalosti nad sopstvenom pozicijom u njemu. Ansari i njegovi vršnjaci vole da sanjare. Vole da, koliko mogu, svoje dane približe tim sanjarenjima. Voljni su i da se žrtvujju, u granicama razumnog, za te snove. Ne mali broj puta Ansari će prikazujući nam svoju romansu sa Francescom da nam zapravo prikaže svoja sanjarenja o tim trenucima. I niko sa srcem ne može mu zameriti na tome.

Master of None je o jednom benignom svetu, koji me je žurkom na kojoj Arnold pušta muziku (negde pri kraju sezone) podsetio na “čednost” Jugoslavije ili one neiskvarene Istočne Evrope, koja je, doduše iz nekih drugih razloga, živela u izolaciji. Ansarijev svet je u izvesnoj meri izolovan, blago konzervativan, blago nepovišenog glasa, blago skoro mehanički pomirljiv sa različitostima (setite se samo one urnebesne epizode u kojoj kroz Tinder miks upoznajemo muke mladog zavodnika Deva), blago drag i ne toliko nepodnošljiv kao što bih očekivao (kao jedan od “ovih pre njih”).

master_of_none_209_dj_arnold_dev_3840

Master of None na nivou dramaturgije demonstrira istu onu vrstu dramski nedešavajućih komedija (koje i nisu toliko dramediji, kao nekad), u kojima smo pre svedoci neke vrste odigranih momenata onoga što se kod nekih prestižni stendap komičara opisuje kao “observational comedy”. Dakle, umesto da nam prepričaju neki (običan) događaj iz svog života, nadograđen njihovim (komičnim) tumačenjem, oni nam ga odigraju. Nadam se da u ovom šturom opisu naslućujete tu različitost u odnosu na jednu od generalnih postavki (bilo koje) umetnosti. Slutim da je razlog tome, kao i mnogo puta do sada, što autori žele da budu iskreni i što ne žele da precenjuju svoje (filmsko/ dramaturško) iskustvo, te stvari obično bivaju bolje i komplikovanije kako vreme odmiče. A možda milenijalse ni ne zanima “zbivanje”, koliko “stanje”.

U nekim trenucima sam se osećao kao otac (bez ikakve želje za patronizacijom) koji gleda predstavu koju su osmislila, postavila i odigrala njegova deca. A to ima nekih svojih, neprocenjivih vrednosti. Uprkos očiglednim manama. Zar ne?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Bege Fank says:

    “i oni za sobom povlače egzistencijlne krize. Koje kod Antonionija rezonuju nekom vrstom samootuđenja oličenog i u bujajućoj predapokaliptičnoj atmosferi sveta u kome junaci žive, dok kod milenijalsa pre imate utisak da je osoba, nakon što je kupila prozivod koji je toliko dugo priželjkivala, sada smorena što joj je on stigao feleričan. Ali, neočekivani optimizam stiže od činjenice da je stvar pod garancijom i da se može zameniti. Tako sam ja shvatio kraj druge sezone. Majke mi.”

    to je to! :)) gotivna serija

Ostavite komentar:

Slični članci: