Loading...
Da li imate preko 18 godina?

Kad film stane u seriju

O dve verovatno najzabavnije TV serije ove godine koje su, verovali ili ne, skoro u potpunosti razvijene filmskom dramaturgijom

7
1

O obe serije o kojima vam ovde pišem činim to iz jednog jedinog razloga- da bih podelio sa vama dve fenomenalne prilike da se tokom par sati urnebesno provedete. I biću razočaran ako vam to ne pođe za rukom.

I Mad Dogs (USA) i The Detour uredno sam arhivirao kao i svaki TV hrčak među vama, ali sam počeo da ih gledam tek na prijateljsku preporuku. Ovu prvu preporučila mi je wickEd_girl (koja je na mom blogu jedno vreme lepo pisala o raznim TV serijama), a ovu drugu Louis CK, doduše, nešto indirektnije. On je kod Fallona hvalio i preporučivao Samanthu Bee, pa je tek činjenica da je ona pored svog šoua, Full Frontal With Samantha Bee, i ko-kreator The Detour, rezultirala mojim gledanjem. Zapravo želim da vam kažem, vremena ima samo manje, i zato morate da verujete licima koja formiraju vaš TV ukus i TV program.

md

Mad Dogs (USA) je Amazonova produkcija bazirana na istoimenoj britanskoj (Sky 1) seriji. U oba slučaja njen tvorac je Cris Cole s tim što u američkoj verziji: prijatelje igra samo jedan britanski glumac iz originalne postave (Ben Chaplin), prva sezona traje šest sati (tj šest epizoda) duže od britanske i, uprkos odličnim recenzijama i prijemu publike, ostaće na nivou „serije od jedne sezone“ (kako je i bilo planirano), jer se Cris Cole posvađao sa poslodavcima oko toga kako bi eventualno mogao da izgleda njen nastavak. Ako znate kako izgleda Cris Cole, nije vam teško da poverujete da je on verovatno bio u pravu.

Mad Dogs (od sada i nadalje samo o američkoj verziji, jer britanskoj uprkos naporima nisam još uvek uspeo da nađem termin) je priča o četiri “prijatelja od detinjstva“ koji dolaze na Belize, u goste kod petog prijatelja, da provedu par prijatnih dana odmora. A onda sve odjednom ode u kurac.

 

Još veći. Pa još veći. Pa još veći. I kad vi pomislite da ne može veći, usledi još njih pet većih. Prijatelje zatečene u neplaniranoj avanturi, pored Chaplina, igraju TV vedete poput Michaela „Sopranos“ Imperolija, Romany „Weeds“ Malcoa i Steve „Treme“ Zahna. Kao i Billy Zane.

The Detour je zajedničko autorsko ostvarenje dvoje supružnika, glumaca i bivših saradnika Jon Stewartovog Daily Show-a, Jasona Jonesa i pomenute Samanthe Bee. U kome Jason Jones igra i jednu od glavnih uloga. Njegovu partnerku igra Natalia Zea (iz  Dirty Sexy Money i Justified), a svakako treba spomenuti i njihovo dvoje TV-dece: Ashley Gerasimovich i Liama Carrolla, kao i njihove prave roditelje koji su odobrili da im se deca pojave u ovakvoj seriji. A kada kažem “ovakvoj”, mislim stvarikojeseovdedešavajusigurnodosadanismogledaliubiločemuštotrebadaidenateleviziji!!! Osim u Family Guy, ali da li se to računa?!

The Detour je serija o porodičnom putovanju sličnom onima u filmovima National Lampoon’s Vacation ili RV koja u Americi ide na Time Warnerovom kablovskom kanalu TBS (to vam napominjem, jer mi se čini da je relativno nepoznati kanal odabrao odličan način da nam skrene pažnju na svoju pionirsku produkciju). Porodicu od početka teraju sve sumanutiji maleri koji rezultiraju sve sumanutijim događanjima i taman kad vi pomislite da ne može luđe, usledi još pet luđih stvari. Kada kažem „luđih“ pokušavam da ostanem pristojan u dočaravanju  svog oduševljenja.

detour

Ono zbog čega sam spojio ove dve serije u jednu recenziju pored fenomenalne zabave koju priređuju jeste njihov snažan dug filmskoj dramaturgiji, tretmanu priče, pa čak i estetici.

Ako ostavimo po strani da deo svoje anegdotičnosti The Detour vuče iz How I Met Your Mother, kao seriji koja je patentirala taj „neverending flashback“ model, i sa kojom se i direktno sprda u jednoj epizodi, i The Detour i Mad Dogs najviše liče na doskorašnji veliki holivudski hit The Hangover.  Ne kao jedini, ali svakako najočigledniji i najsvežiji primer (a pamtimo i Peter Bergovo remek-delo Very Bad Things). Naročito, kad uporedite ton humora u sva tri ostvarenja. I tamo, kao i ovde gledalac biva zainteresovan da sazna kako su junaci stigli iz tačke A do sumanute tačke B i sve to mu se manje-više objašnjava u jednom dugačkom flešbeku. U Mad Dogs taj flešbek traje samo par epizoda, ali time se ne prekida princip perpetomobilne „serije nesrećnih događaja“, dok u The Detour deluje da bi dramaturški mehanizam, slično HIMYM, mogao da se rastegne koliko god to gledaoci i investitori budu tražili.

Ono što vam ja ovde prodajem kao potencijalno zanimljivo jeste serijalizovanje čisto filmske premise- desilo se neko sranje i kako smo stigli dotle. Stvar ne deluje kao nešto što ima smisla i potrebe razvlačiti duže od filmskih „dva sata“, jer kako i čime održati pažnju, a da pri tome premisa i razrada ne stradaju usled prenapumpavanja „neverovatnim“ stvarima. Pri tome treba imati na umu da obe serije (važi i za Mad Dogs UK, koja je startovala 2011) nastaju u vremenima kada i bogovi padaju na kolena pred TV ekranom, a scenarističke slobode nikada nisu bile veće. Pa bi čovek očekivao da niko nema preku potrebu da „krade sa filma“.

Naravno, za dobar deo „žanrovskih serija“ možemo da kažemo da imitira dramaturgiju filma. Tj da sezona Homeland ili The 100 funkcioniše kao produženi triler odnosno nastavak Hunger Games, ili da svaka epizoda od onih NCIS i CSI sranja dramaturški izgleda kao „triler u malom“. Međutim, Mad Dogs i The Detour veoma dobro (zlo)upotrebljavaju epizodičnu strukturu „roud muvija“ i stvaraju sebi prostora da određeno dramsko dešavanje zaokruže po epizodi, a da u isto vreme sebi obezbede snažan vremensko-prostorni kontinuitet koji junake i događaje drži na snažnijem okupu, nego u pobrojanim TV primerima „žanrovskih“ struktura.

Dakle, ako s jedne strane imamo jasno postavljenu dramaturgiju filma, moram da priznam i da razvijanje likova pre funkcioniše na filmski, nego na televizijski način. Junaci daleko duže nose svežinu reakcija na ono što se dešava. Dok Mad Dogs neprekidno testira prijateljstva četiri muškarca, The Detour lagano jedan porodični odnos iz prvobitne umivenosti koju diktira novokomponovana politička korektnost transformiše u nov, neverovatno stvaran.

“Istine koje isplivavaju” kao najčešće oružje lošeg pozorišta, a potom i dobroglošeg filma, na TV-u se daleko ređe (i mahom u teve  novelama) koriste kao sredstvo koje se krije od gledaoca, već se mnogo češće deli sa njim, jer se na taj način deli breme sa junakom čije doživljaje prati. Ovde to nije slučaj. Događaji se toliko brzo dešavaju da junaci nemaju vremena da se “odvijaju” pred nama. Otuda njihove “tajne” biografije, mahom (tragi)komično, pucaju u određenim situacijama i mi i ostali junaci postajemo svesni “novih  istina”. Koji direktno utiču na ono što se desilo i utiču na ono što će se tek desiti. U Mad Dogs teksture međusobnih odnosa bivaju toliko testirane da ponekad deluju skoro parodično, ali gledalac ipak i uvek biva impresioniran koliko emocije bivaju iskreno uzburkane, ali neprolivene u tim dešavanjima. The Detour sam sebe očigledno doživljava neozbiljnije, ali čak i u tim kontekstima prekopavanja po prošlosti postajemo svedoci vrlo oporih istina, poput one da deca nisu bila planirana tj da su bila “neplanirana”, kao i da roditelji nisu venčani. Iako sami junaci naoko lakše prelaze preko novih istina, mi, gledaoci, ostajemo ozbiljno pročačkani surovošću iznesenih činjenica.

Ono što je najočiglednije kao definitivniji “filmski momenat” i što je možda trebalo da napomenem odmah jeste vremenski i prostorni kontinuitet. Televizija skoro nikad (sem u slučajevima serija gde tema diktira radnju, poput izraelske Hostages) nema potrebu da naše junake prati u sitnom vremenskom kontinuitetu, pre svega zbog dinamike emitovanja epizoda, čak i u ovim bindžvočing vremnima. I Mad Dogs i The Detour pred našim očima praktično promiču “iz sata u sat”, a kad ne promiču, onda stvaraju takav utisak. Ta “prezentnost” junaka, neposrednost onoga što im se dešava snažnije vezuje gledaoca za priču i to je ono za čim će film pre da posegne, nego TV, jer nas u zagrljaju drži dva sata.

Mad Dogs i The Detour maltene nameću bindžvočing kao jedini metod, iako to u slučaju The Detour nije moguće, jer serija ide jednom nedeljno “kao i većina drugih”.

Ova vrsta dramaturškog i dramskog pristupa nije laka za realizaciju, jer svaki minut priče mora da se ispuni “nečim”. Veoma je teško organizovati ansambl glumaca i omogućiti im da svi budu kontinuirano prisutni, ali u ovim dvama serijama to ne deluje kao da je bio problem. Svi likovi jesu odjednom junaci. I njeni autori ne propuštaju priliku da se pozabave njima kad god i gde mogu. Tako po prvi put u nekoj seriji možete da imate četiri omiljena junaka ili da su vam svi članovi neke porodice podjednako bliski, ako ne i dragi. U drugim TV serijama, tip razvoja događaja često neke junake učini privremeno ili trajno epizodnim i izgubi ih iz naše pažnje. Ovde za tako nečim nema ni potrebe ni mogućnosti. Slično kao u Fargo. Oh, wait, i to je po filmu…

Mad Dogs i The Detour su dva odlična primera mešanja filmske i televizijske (serijske) dramaturgije i pokazuju da je to daleko teži zadatak nego što se nekim izvršnim producentima čini.

Jer već druga sezona pomenutog Fargo je pokazala da tu nekome nije sasvim jasno o čemu je taj šou, a upravo ugašeni TV rimejkovi Omen (Damien) i Rush Hour, uz, usuđujem se da se opkladim, “izvesnu sudbinu” nadolazećih teve interpretacija Taken, Leathal Weapon i The Exorcist, pokazuju da izgleda stvarno postoje priče kojima je jedina subdina na velikom ekranu i ne mogu se prilagoditi našim portabl željama.

Lajkuj:

Komentari:

  1. sasa says:

    Nikad ne gledam usa rimejkove engleskih serija i mislim da ne grešim.

Ostavite komentar:

Slični članci: