IO SONO…DITTATORE

Smrt kontroverznog kubanskog vođe Fidela Kastra izazvala je brojne polemike koje su same po sebi pokazale koliko je bio kontroverzan. Stvorio se širok jaz između onih koji su u njemu gledali suverenog lidera antiglobalistu koji simboliše borbu protiv američkog imperijalizma svojim prkosom i onih za koje je bio tiranin sopstvenog naroda koji guši elementarna ljudska prava i slobode.

Koliko god da je ispravnost njihovih dela bila pod znakom pitanja ili nedvosmisleno oboriva, ono što nije dolazilo u pitanje bio je njihova energija i harizma. Možete ceo narod odvesti u potpunu propast ali ne možete mu se nametnuti kao vođa ako ga ne osvojite svojom pojavom i liderskim autoritetom. Zbog toga su ličnosti diktatora i onih koji su se izdavali za demokratske predsednike, a bili ništa manje autokrate, bili inspirativni kao likovi za filmove, a pojedine epizode iz istorije njihovih zemalja potentne za scenario. Ovo je jedan mali izbor filmova koji su proizašli iz ovih tema.

COMING TO AMERICA – PRINC OSVAJA AMERIKU (1988)

Džon Lendis je stari provokator američkog establišmenta na teme rasnih, kulturoloških i klasnih razlika. Ovaj film je upravo jedna od takvih prvokacija u kojoj se na kompleksnom nivou poigrava klasnim razlikama. Afričkog princa šalje u okruženje američkih crnaca koji su u belačkom okruženju ostvarili američki san i klasno se izdigli. Ne znajući ko je on zapravo gledaju ga kao dođoša iz njihove prapostojbine kojeg nema pas za šta da ujede. Motiv moćnog diktatora iz nesvrstane zemlje koji na američkom tlu bez svog kraljevskog indentiteta predstavlja samo običnog crnca je satiričan komentar. Ismeva građanski poredak u Americi u kojem si bez novca niko i ništa. A čak i ako ga stekneš, a nisi belac onda nisi bogat čovek nego bogat crnac, latinos, indijanac. Diktatura krune s jednog podneblja devalvira pod diktaturom rase i novca u drugom.

REDS – CRVENI (1981)

Voren Biti je svoje koketiranje sa socijalizmom početkom osamdesetih ovaplotio i na istom isprofitirao ovim biografskim filmom za koji je nagrađen Oskarom. Forma koja spaja dokumentarnu i igranu formu predstavlja život novinara Džona Rida. Nezadovoljan stanjem u Americi i zanet levim idejama koje deli s viđenijim njujorškim intelektualcima i umetnicima odlazi u Rusiju. Smatrajući da je njegova zemlja licemerna, da ne dozvoljava slobodu govora i mišljenja stiže na suprotni kraj sveta misleći da će mu tamo biti bolje. Ali tamo ga zatiče revolucija koja donosi jednako veliku nesreću i udar na ljudske slobode. Tako i nastrada zamenjujući zapadnu diktaturu za istočnu.

Priča o radikalnom novinaru koji je postao žrtva sopstvenih ideala i vrhunac hladnog rata koji je bio u toku doneli su Bitiju najvrednije priznaje u karijeri.

THE INTERVIEW – INTERVJU (2014)

Set Rogen i Džejms Franko pripadaju ekipi holivudskih zvezda koji predstavljaju neku vrstu savremene verzije legendarne Pacovske družine iz pedestih. Holivud osvajaju provokativnim komedijama koje obiluju političkom nekorektnošću. “Intervju” je film kojim je uspela da se pređe granica i isprovociraju realne posledice. Inspirisan famom koju zapadni svet pravi oko lika i dela Kim Džon, Una Rogen je režirao  film u kojem je upravo severnokorejski diktator jedan od glavnih likova.

Priču o dvojici američkih novinara u poseti Severnoj Koreji Rogen koristi da napravi niz skečeva i komičnih epizoda koji su zapravo, kao i u Koenovom “Boratu” poigravanje sa stereotipima i predrasuda vezanih za ovu komunističku zemlju i njenog lidera, a ne želja da se oni vređaju.

To je čak ismevanje zapadne vizure. Ali objasnite vi to severnokorejskim vlastima koje su javno protestovale protiv filma, a uoči premijere došlo je do hakerskih napada na produkcijsku kuću Sony iza kojih je stajala neidentifikovana organizacija “Guardians of Peace”. Uspeli su na taj način da nateraju Sony da ograniči distribuciju filma što je opet isprovociralo brojne poznate ličnosti da zbog toga protestuju. Time se dokazalo da jedna mala, nepretenciozna ali dovoljno bezobrazna komedija može da isprovocira realane posledice.

THE ACT OF  KILLING (2012)

Uznemirujuć dokumentarni film Džošue Openhajmera, Kristine Cin i indonežanskog ko-reditelja koji je želeo da ostane anoniman (šta više da vam kažemo o filmu). Ovo je svedočanstvo o jezivim pokoljima ljudi šezdesetih u Indioneziji i o tome koliko je u nekim delovima sveta i nekim režimima život bezvredan. Ono što film čini kontroverznim i specifičnim je to što su glavni akteri upravo pripadnici čuvenih odreda smrti, dvojica ozloglašenih gangstera Anvar Kongo i Adi Zulkadri kao pripadnici tih odreda koji se “hvale” da na duši imaju preko 1000 ljudi. Oni pristaju da pred kamerom govore o svojim zločinima. Zapravo, ne da govore…nego da ih odigraju. Da izvrše scensku dramatizaciju svojih ubistava. Dokumentarac koji ide preko granice ludila i za koji zaista treba imati stomak. A autori su ga očigledno imali čim su bili u stanju da s tim ljudima provedu nekoliko meseci.

THE DICTATOR – DIKTATOR (2012)

Malim remek delom “Borat”, koje je stvorio zajedno s svojim saradnicima, Saša Baron Koen uspeo je da navuče na sebe gnev kazahtanskog naroda zbog ismevanja. Iako je ljutnja bila opravdana, ako se samo malo zagrebe ispod površine jasno je da nije reč o ismevanju Kazahstanaca već zapadnih predrasuda o malim narodima iz dalekih zemalja. U “Diktatoru” je Koen možda bio čak i ubojitiji jer se fokusira na ismevanje slike koju američki establišment stvara o vladarima zemallja trećeg sveta i tako sebi, pred svojim narodom, obezbeđuje imidž čuvara demokratije i ljudskih prava.

Kroz komičan i banalizovan portret diktatora on ga prikazuje skoro pa na isti način na koji to čine Klintonke, Obame i Buševi kada traže alibi da napadnu pojedine zemlje i razvale ih do temelja.

U krajnoj liniji dikator je onaj koji primenjuje silu nad ostalima, a ko je ima najviše na njemu je najveća odgovornost.

W. (2008)

U svojoj bogatoj karijeri Oliver Stoun napravio je filmove inspirisane čak četvoricom predsednika, od toga tri američka. Ovo je film o onom najmanje bitnom od svih, Džorždu Bušu Mlađem. Biopik nastao dok je pomenuti predsednik još uvek bio na vlasti je prilično hrabro koncipiran jer žanrovski je postavljen na ivici farse i neretko uvredljiv za veliku republikansku dinastiju Buš. Iz Stounove vizure to nije priča o državniku koji je bio na čelu Amerike u eri ratova koji su je degradirali u svakom smislu već o razmaženom sinu, pijancu, narkomanu, kavgadžijskoj barabi, bahatom kauboju i čoveku s dubokom krizom identiteta kojeg samo to slovo W u imenu izdvaja od oca. U ovom filmu on je samo jedna sramota od sina u njegovoj senci. I jedan prilično nedostojan državnik.

TRIUMPH DES WILLENS – TRIJUMF VOLJE (1935)

Opasno je kada se umetnost nađe u službi politike. Pogotovo ako je reč o vrhunskoj umetnosti i najpogrešnijoj mogućoj politici. Leni Rifenštal nije ni sanjala koliko  pogrešnom cilju podređuje svoj vanserijski talenat tada, sredinom tridesetih pre nego što je Hitler objavio rat svetu. Ikonografično portretisanje nacističkih lidera izvedeno je ubedljivijee i sugestivnije nego ikada igde. Nacionalne vođe izdignute su na nivo bogova.

“Trijumf volje” je delo vanserijske vrednosti, izuzetne estetike i najveći propagandni film svih vremena.

To je ultimativna potvrda Lenjinove teze da je “film za nas najvažnija umetnost” (ko god bili “Mi” zavisno od ideološkog opredeljenja). Zato ga treba posmatrati samo kao kinematografski dragulj i potvrdu individualnog talenta, van konteksta vrednosti koje je tada promovisao.

TITO I JA (1992)

Poslednji film Gorama Markovića nastao u SFRJ negde i stoji u službi raspršenja mita u kojem se živelo decenijama, ali koji ni do danas nije srušen u potpunosti. On međutim nije posegao za grubom kritikom komunističkog režima i lika i dela Josipa Broza, što su tih godina mnogi jedva dočekali, već je iskoristio priliku da napravi nostalgični autobiografski film u kojem iz vizure deteta (sebe) daje pogled na ikonu diktatora koji je pola veka bio personifikacija države, naroda, institucija. Njegova sveprisutna persona upliće se čak i u život deteta koje se nosi s problemima ranog odrastanja. Vreme režima i njegovih vladara za svakoga se propliće i sa ličnim uspomenama i ovaj film upravo govori o sećanju na porodicu i na odrastanje za koje je Tito samo okidač.

DAS LEBEN DER ANDEREN –ŽIVOT DRUGIH (2006)

Upečatljiva politička drama Dorina Henkel von Donersmaka otvara priču ozloglasnoj istočno-nemačkoj obaveštajnoj službi Štazi kroz neobičan odnos agenta prema umetniku disidentu za čije je praćenje bio zadužen.

Film nas vraća u osamdesete godine, poslednju deceniju prvog hladnog rata, neposredno pred poraz istočnog bloka i oživljava uspomene na vreme komunističke represije.

Kroz uzbudljiva trilerska dešavanja donosi priču o ljudskom preobraženju i spoznaji vrednosti i potencijala života pojedinca koji je u očima službi, zaduženim za eliminaciju neprijatelja, samo statistički podatak. Podseća nas i na još jednu činjenicu – da nema bolje policije od nemačke, bez obzira na društveno uređenje i ideološke vrednosti koje brani.

TEAM AMERICA: WORLD POLICE (2004)

S druge strane, da američke službe bolje rade svoj posao Met Stoun i Trej Parker verovatno bi odavno misteriozno nestali sa lica zemlje. Ovaj tandem skoro dve decenije sistematski podriva mit o američkim vrednostima svojim besprizornim bezobrazlukom kroz animirani serijal “South Park” i mašu prljavim vešom nacije kao zastavom. “Team America” koji je nastao u pauzi između dve sezone SP. Koristeći animirane marionete parodiraju na svojevremeno popularni serijal “Thunderbirds” dok scenariom parodiraju (kao i uvek) stvarnost sveta kojom Amerika upravlja. Koristeći niz žanrovskih konvencija i klišea Parker i Stoun u jeku invazije na Irak 2003. prave farsu uperenu protiv američkog intervencionizma, otvoreno dajući etiketu koju smo mnogo puta mogli da čujemo na našim medijima – svetska policija. Međutim, kako to već biva kod Parkera i Stouna, ne dobija samo jedna strana zauške već svi. I Amerika, i diktatori s Istoka a i holivudksi džet set mirovnjaci.