Loading...
Da li imate preko 18 godina?

INDIEVIDUACIJA: Vojislav Despotov

Predstavljamo vam Vojislava Despotova i kroz njegovu pesmu - sasvim prikladno, dan nakon Uskrsa - izdvajamo ključno pitanje o ponovnom rađanju.

0
1

Uvek se postavlja to pitanje: zašto čitati pesme, zašto gubiti vreme na poeziju? Šta mogu pesme danas, i uvek zapravo, jer to danas čini se da traje oduvek.

akv_otkup2013_despotov_02

KAD BISMO SE PONOVO RODILI

Kad bismo se ponovo rodili,
da li bismo ponovo živeli?
Da li bismo ponovo popunjavali naše upitnike?
Kad bismo mogli da biramo,
da li bismo izabrali peting u Pekingu,
guranje kola iz Pitsburga u Čikago
ili svež pečat na ugovor o umrlom govoru?
Gde bismo se uopšte duboko gnjurali
da nismo visoki letači?
Da li bismo hteli da budemo Buda, budala
ili nešto finije?
Hoćemo li sami odlučiti
ili da nam pomogne neko od onih
koji su odlučili sami?
Kad bismo se ponovo rodili,
da li bismo ponovo živeli i došli baš tu,
na ovaj svet?

Iz knjige: Vojislav Despotov, “Pada dubok sneg”, Nolit, Beograd, 1986.

Vojislav Despotov spada u one naše pesnike čija slava vremenom raste, ali ne kao vino. Nije tu reč o zrelosti koja dolazi sa godinama. Ovde se pre radi o mladosti, i to takvoj kakva se ne može doživeti, ali koja uprkos tome deluje moguće, izgleda doživljivo. To je mladost koja je sve videla, i život kao pad, ali još uvek ima dovoljno snage, dakle dovoljno vremena da veruje u svoje iluzije. Iako zna da vremena nema.

Odmah na početku postavlja se ključno pitanje: „Kad bismo se ponovo rodili,/ da li bismo ponovo živeli?“. I potom sledi ono što je karakteristično za ovog pesnika: nabrajanje naizgled nezavisnih iskaza, u ovom slučaju pitanja, koja stoje ravnopravno jedno pored drugog i deluju kao da su tu nasumično nabacana, tek da se nekako popuni prostor pesme. Kao da bi mogli i neki drugi iskazi, neka druga, čini se – svejedno koja, pitanja da stoje tu.

I taj utisak nije sasvim pogrešan. Štaviše, ova pitanja zapravo treba svakog čitaoca da podstaknu da unutar sopstvenog egzistencijalnog iskustva pronađe slična takva. I da ih postavi sebi. U tom odnosu, u toj usmerenosti, u ovim pitanjima koja upućena čitaocu treba kod njega da izazovu dramu preispitivanja krije se tajna ove pesme. Ili nešto preciznije: ova zamenljivost pitanja koja, naravno, nikada ne može biti apsolutna, i to ne samo u smislu da je dvostruko ograničena: iskustvom pesnika i iskustvom čitaoca, već mnogo pre tipom samih pitanja, dakle, ta zamenljivost je i garant trajnog dvosmernog kretanja, od pesme ka čitaocu, i od čitaoca ka pesmi, i garant vitalnosti ove pesme, jer nova životna iskustva nameću nova pitanja.

Ipak, treba obratiti pažnju na finu gradaciju u toku pesme, na diskretno iscrtavanje egzistencijalno-psihološkog profila lirskog junaka. Polazi se od sasvim konkretnih, ma koliko šašavih životnih situacija, da bi se, preko pitanja o odnosu želja i mogućnosti, došlo do šireg pogleda jedne ličnosti na svet, do određenog stava prema životu (Buda ili budala), i konačno – do jedne moguće vizije sveta (slobodno mišljenje, odnosno autentičan život ili pokoravanje autoritetima).

akv_otkup2013_despotov_01

Ali to nije sve. Tu gde se većina dobrih, uključujući i Despotovljeve pesme, po pravilu završava, u toj tački u kojoj se pojedinačno egzistencijalno iskustvo uzdiže na ravan univerzalnog i time čini mogućim i u polju drugih i drugačijih života, pesma „Kad bismo se ponovo rodili“ odlazi korak dalje. Ova pesma zapravo, na neki neshvatljiv način koji je moguć samo u poeziji, samo u jeziku, prevazilazi sva postojeća i sva moguća iskustva, čak i ona religijska koja govore o drugom dolasku i obećavaju rajski život u nekoj dalekoj, nesagledivoj, nepojmljivoj budućnosti. Jer budućnost iz koje se obraća Despotovljeva pesma upravo podrazumeva i sva ova iskustva.

Drugim rečima: kad bismo ponovo izašli na izbore, da li bismo ovako glasali; kad bismo ponovo voleli, da li bismo voleli baš te osobe; kad bismo ponovo birali profesiju, da li bismo izabrali baš ovu itd. Sva ova pitanja nisu nimalo naivna, nimalo retorička. Ta pitanja su sudbinska i samo umetnost, samo poezija ih može postaviti na ovako sugestivan način.

Postoji još jedna ravan ove pesme na koju treba skrenuti pažnju. Reč je, naime, o klasičnom primeru postmoderne poezije: velikoj temi Autentičnosti i Ličnosti, ovde se prilazi ironično i subverzivno: svako iskustvo, svaki život koji želi da bude napisan velikim slovom se nedvosmisleno relativizuje. Pa ipak, poslednji pogled i prvo i poslednje pitanje pesme relativizuju taj proces relativizacije i zatvaraju metafizički krug vraćajući stvari na početak.

Pomalo pojednostavljeno rečeno: jeste, svako je iskustvo uporedivo, i zamenljivo, svaki život je u velikoj meri ili u potpunosti neautentičan, ali to se može spoznati samo iz kože tog i takvog neautentičnog života, dakle, svakog neautentičnog života, dakle – svakog života.

Zato treba čitati pesme.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: