Foto štafeta #5 – Tuga i sreća kubanskog rastafarija

Foto štafeta je rubrika Before After portala u kojoj predstavljamo fotografe iz regiona i njihove foto knjige / serije fotografija. Svaki od fotografa prikazuje jedan svoj projekat, odgovora na niz od 8 istih pitanja i predaje štafetu sledećoj osobi po svom izboru. Ideja je da se predstavi fotografska scena regiona, pa i šire, kroz stvaralačku i kolegijalnu prizmu. Ovonedeljnu štafetu dodelila je Sofija Modošanov, fotografkinji Mariji Vidović.

Ko si ti?

Zovem se Marija Vidović. Zivim u Beogradu i bavim se fotografijom.

Na fotografiji Marija Vidović, ph. Ras Eliazar

Šta je na fotografijama koje vidimo?

To je serija fotografija o mojim prijateljima koji su pripadnici rastafari pokreta.

Gde je ova serija fotografija nastala?

Nastala je na Kubi, neke fotke su iz Havane, a neke iz mesta koje se zove Barakoa, na samom jugu ostrva.

Kada se to dešavalo?

Prvi put sam otišla tamo na leto 2014 godine, a drugi put u februaru ove godine.

Na pitanje Sofije Modošanov (Foto-štafeta #4) “Koja ti je sledeća destinacija na mapi sveta?” Marija je rekla: “Ne znam još, nema gde ne bih volela da odem, al’ odlučiću kad dođe vreme, u poslednjem momentu, kao i uvek”.

Čime si fotografisao/la?

Prvi put sam koristila Canon A1 i film iz DM-a, a drugi put Olympus pen F i film Kodak Portra 400.

Zašto si odlučila to da fotografišeš?

Kuba mi je bila jako zanimljiva, sve mi je delovalo kao na drugoj planeti. Upoznala sam ove ljude koje vidite na fotografijama, ubrzo smo se sprijateljili i postali k’o rod rođeni. Počela sam da saznajem više o rastafari verovanijima i načinu života, ali i njihovom mestu u društvu. Država ih vidi kao “antirevolucionarni” element i zbog toga često imaju problema sa policijom. Kada sam prvi put došla živeli su Havani, jer im je neposredno pre toga bila oduzeta zemlja koju si imali na planini, gde su pokušali da naprave rastafari komunu. Počeli su da protestuju i da se bore za svoja prava, skoro tri godine borbe, zatvaranja, štrajkova gladju, pretnji smrću… Drugi put kad sam došla, živeli su u Barakoi na planini, uspeli su da povrate svoju zemlju.

Koja ideja stoji iza ovog projekta?

Projekat je nastao spontano, kao svakodnevno beleženje našeg druženja. Posle sam shvatila da to može biti moj mali doprinos njihovoj borbi. Još jedna stvar koja je meni bila baš značajna je to što su bili tako srećni kada sam došla drugi put i poklonila im fotografije, danima su ih listali i svima pokazivali. Jedan dan su nas nešto davili panduri, a ja sam imala fotografiju sina jednog od njih i poklonila sam mu je. Čovek se baš obradovao i postao ljubazan i prijatan. Jednoj ženi sam poklonila fotografiju njene ćerke koja se odselila. Jedno pet minuta ju je držala i gledala, potpuni muk, i u jednom momentu počela da plače, od tuge i sreće istovremeno. Bilo mi je predivno da vidim kakvu moć fotografija ponekad može da ima.

Kako si zadovoljna ishodom?

Zadovoljna sam.

Sve fotografije iz ovog posta pripadaju Mariji Vidović i mogu se pogledati na njenom sajtu ovde. Kome je Marija predala štafetu i kako glasi njeno pitanje, pogledajte za dve nedelje na istom mestu!