Loading...
Da li imate preko 18 godina?

“Dan u noći” – prva beogradska imersivna predstava

U domu nekadašnjeg upravnika grada Živojina Blaznavca, u Gospodar Jevremovoj 43, organizacija REACH napravila je nesvakidašnji pozorišni ugođaj.

2
0

Inače živahni Dorćol ovog proleća može se pohvaliti možda i najzanimljivijom pozorišnom ponudom. Na adresi Gospodar Jevremova 43 nalazi se jedna od najstarijih i najmisterioznijih kuća u ovom delu grada. U pitanju je dom nekadašnjeg upravnika grada Živojina Blaznavca (u čijem jednom delu se nalazi kafe Blaznavac), koji je kći Julka stekla kao svadbeni dar. Od tada, početka dvadesetih godina prošlog veka, ispisuje se burna sudbina ove kuće. Ovaj put, organizacija REACH, koju vode Jelena Jezdović i Tijana Božinović, priredila je pravu poslasticu beogradskim ljubiteljima pozorišta, u delu kuće koji je danas prostor kafe-kluba Strogi Centar.

IMG_7990

Ph. Darko Manasić

Predstava „Dan u noći“ najavljena je kao prva imerzivna predstava u Beogradu. Autorke, antropolog Jelena Jezdović, koja se specijalozavala na holandskoj MAPA akademiji, i filolog sa katedre opšte književnosti i teorije književnosti Tijana Božinović, zaljubile su se u ovu formu tokom radionica sa italijanskim umetnikom Emanuelom Narđijem (Emanuele Nargi) u Sremskim Karlovcima prošle godine, kada su se prvi put oprobale u ovoj formi. To iskustvo i entuzijazam prenele su i na beogradsku predstavu. Imerzivno pozorište (u varijantama interaktivnog, ambijentalnog pozorišta, zatim forum teatra, a sve to skupa bi se moglo svesti pod pozorište zajednice (community theatre)), kako varijante njegovog imena sabiraju, jeste čin u kome su granice između učesnika i posmatrača gotovo izbrisane. Od publike se očekuje da aktivno učestvuje u predstavi, da se slobodno kreće po prostoru, zadržava na punktovima onoliko koliko proceni da je potrebno, izvrši određeni zadatak dobijen od samih učesnika, dakle – da bude i sama jedan od autora predstave.

Predstava počinje na ulici, ispred ulaza u kuću, kada mlada nemačka sluškinja, dovedena u ovaj dom tokom nemačke okupacije, otvara vrata publici, dajući joj elementarne informacije o onome što je čeka. Pred publikom je prvi izbor – može prvo posetiti podrumske delove kuće, mračne i tajnovite, ili se direktno uputiti u glavni salon. Šta se dalje zbiva, to ne mogu reći, jer je svaki put drugačije, u zavisnosti od sticaja hiljadu okolnosti. Dešavalo se da sam u određenoj sobi gde se zbiva radnja koju sam odabrala da pratim, dok iz susedne prostorije do mene dopiru glasovi drugog dešavanja. Ova manipulacija percepcijom je jedna od najuzbudljivijih odlika predstave. Sa manjom anksioznošću nego u stvarnom životu, preispitujem svoj odnos prema onom drvetu u šumi, koje je palo, a da ga niko nije video ni čuo. A onda pomislim kako ova priča koja se razvija u mojoj glavi, pod uticajem znakova koji dolaze do mene, mora da se radikalno razlikuje od one priče koja se rađa u glavama mojih prijatelja raštrkanih po drugim sobama. Sretnemo se tu i tamo po hodnicima, zadovoljno razmenjujući prve utiske i rešenja zagonetki. Nakon nekog vremena, nisam više tako sigurna ko je publika, a ko performer. Bez bojazni o kršenju pristojnosti, buljim ljudima u lica. Uostalom, ovo je bar četvrti put da se sudaram sa istom osobom u hodniku. Pa mi, praktično, više nismo neznanci.

U razgovoru sa Jelenom Jezdović, nakon predstave saznajem detalje o procesu njenog nastanka. Iako su Jelena i Tijana Božinović stekle prva iskustva o imerzivnom pozorištu prošle godine u Sremskim Karlovcima, bile su svesne svih rizika koje ova forma nosi u ovom trenutku. Premda ih Jelena  nije nabrajala, pretpostavila sam da se radi o neiskustvu izvođača, neiskustvu publike, sramežljivosti i strahu od interakcije ova dva sveta, velikog prostora slobode koji ipak treba nekako organizovati i kontrolisati da ne bi došlo do haosa, podsticanja na disperzivnost pažnje za razliku od imperativa standardnog teatarskog čina gde je cilj postizanje totalnog fokusa na to što se vidi. Zato su odabrale da ovaj osetljivi proces prođu sa ljudima sa kojima su već uspostavile odnos poverenja i bliskosti. Ta ekipa nije mala i čine je Ana Erac, Anita Kremić, Anja Tolić, Bojana Lazarević, Dražen Horvatić, Ivan Miletić, Ivana Vasiljević. Jelena Černjanski, Ljubica Damčević, Miloš Jovanović, Mirjana Pavlović i Ranka Ćelić. Ovi hrabri ljudi počinju svaku predstavu sa neizvesnošću kako će se ona odvijati i dovesti do kraja, uzevši u obzir količinu slobode koja je data publici u ruke. Za tri izvođenja, koliko je predstava “Dan u noći” za sad zabeležila, Jelena kaže da nije bilo neprijatnih situacija. Bilo je slučajeva da nekim gostima ovaj vid teatarskog jezika ne odgovara, te i oni koriste svoje pravo na izbor, odnosno, pravo na to da napuste predstavu u toku. Jelena naglašava da je u predstavi “Dan u noći” angažman gledaoca od ključne važnosti za doživljaj. Ja bih išla korak dalje i rekla da se sama predstava stvara i razvija upravo u glavi gledaoca, a scenska radnja je prisutna u vidu nadražaja.

Ljubica Damčević je multimedijalna umetnica iz Beograda. Po vokaciji je violinistkinja, ali pored instrumentalne muzike, Ljubica izvodi i vokalnu muziku, pleše (sa fokusom na tango ples), glumi i učestvuje u performansima.

Ljubica: Prvi put učestvujem u umetničkoj formi kao što je “Dan u noći” i jako uživam. Pre svega, jer ovo nije klasična pozorišna predstava, a nije ni performans, već, po mom mišljenju, nešto između. Priča postoji, ona je ispričana uglavnom klasičnim pozorišnim sredstvima, međutim, i dalje je dosta toga prepušteno slučaju i interakciji sa publikom. Sve to nosi veliko uzbuđenje, i mislim da i publika oseća to uzbuđenje, između ostalog, jer je moguće da bude u najneposrednijoj blizini performera. Ovo je najživotnija stvar u mojoj dosadašnjoj karijeri, najviše liči na doživljaj života.

Gledalac, kao ni performer, ne može da svedoči svemu što se dešava oko njega. Uveko nešto mora da se propusti. Važno je razumeti da jesi uvek u pravo vreme na pravom mestu – šta je potrebno da se sazna, saznaće se. Na kraju će svako iz ove kuće izaći sa određenom pričom. To je za mene nešto kao inteligencija univerzuma.

Ljubica je takođe imala prilike da učestvuje u radionici sa Emanuelom Narđijem, pa je na izvestan način bila upoznata sa načinom rada na imerzivnoj predstavi. Pitam je o krhkim granicama između performera i publike, kako se nosi sa njima i rizicima koji ih prate.

Ljubica: Publika ne prelazi tu granicu, ali ja sebi dopuštam slobodu da je ponekad preskočim. To gotovo nikad ne radim u privatnom životu i delujem dosta introvertno i stidljivo. Moj lik i okolnosti fiktivnog sveta predstave mi daju izvesnu hrabrost da uradim nešto što privatno nikada ne bih. Ja igram Helenu Hafner, nemačku sluškinju dovedenu u kuću Julke Lazarević tokom nemačke okupacije u II svetskom ratu. Možete mi videti kako čistim metlom cipele posetioca ili brišem prašinu sa njihovih ramena. Neko se osmehne, nekom to uopšte ne prija, i ja volim da testiram reakcije ljudi. Imam jednu malu scenu, jedan na jedan, sa gledaocem kog izaberem u masi i uvek se trudim da to bude neko ko mi privuče naročitu pažnju, pre na nekom intuitivnom nivou nego svesno. Verujem da tada dolazi do neke magične energetske razmene.

Na koji način rad na ovakvoj pozorišnoj formi utiče na tebe kao na umetnika i na tvoju stvaralačku poetiku?

Ljubica: Već sam pomenula da sam ja dosta introvertna osoba, što nekako ide uz moju osnovnu profesiju, kompoziciju i interpretaciju muzike. Pa ipak, vidim snažan uticaj ove predstave i svega što je proces nosio sa sobom, a na prvom mestu mislim na sampouzdanje u odnosima sa drugim ljudima, koje je poraslo tokom i nakon rada na ovoj predstavi. Sve vreme moram da budem spremna na nepredvidive reakcije i tokove kojima predstava može da pođe. Čini mi se da to sada primenjujem i u svakodnevnom životu. Moram da pomenem i da sam upoznala divne ljude u ovom procesu, postali su mi jako bliski za kratko vreme, a i dešava se da nakon predstava upoznajem drage ljude. To mi je veoma dragoceno.

Pošto su Ljubicu u drugi razgovor odveli znatiželjni gosti, upoznajem Anitu Kremić. Ona tumači lik pesnikinje Magdalene i, na moje pitanje o tome kako je doživela proces rada na predstavi, nastavlja Ljubičinu misao, koju nije čula.

Anita: Moj doživljaj trajanja procesa je vrlo relativan. Imam osećaj da ljude s kojima sam delila ovo iskustvo poznajem već godinama, iako proces nije trajao više od nekoliko meseci. U početku sam se bojala, prevelik mi je bio taj iskorak iz rutine, strahovala sam da neću biti u stanju da odgovorim ideji. Prve probe pamtim po neprijatnosti zbog svega nepoznatog oko mene, međutim, vrlo brzo počela sam da uživam u njima. To mi je ulivalo sigurnost koja mi je u početku nedostajala. Potpuno sam se prepustila onda kad sam shvatila da smo se svi prepustili. Najdirljiviji trenuci su onda kad bismo padali i dobijali nadljudsku podršku svih u ekipi. Predstava je postala veća od nas.

Ko je Magdalena?

Anita: Magdalena je Dučićeva prva ljubav. Jovan Dučić je mnogo vremena provodio u Julkinom salonu. Ona je okupljala oko sebe revolucionare, doktore, intelektualce. Moja Magdalena juri reči, u performativnom smislu. Ja nemam fiksirani tekst, moje scene imaju određenu mizanscensku putanju, ali moje reči su uvek improvizovane i uvek u zavisnosti od toga kome se obraćam. Magdalenina reč nije citat, nije automatizovana, vrlo je lična. To je nekad i neodgovorno izgovorena reč, koja je motivisana povređenom sujetom, reč koja stvara nelagodu, štetu. Ljubavna poezija je prepuna i takvih reči.

REACH je regionalna akcija za unapređenje kulture i zdravlja osnovana koncem 2008. godine. Bavi se korišćenjem umetnosti, sa fokusom na pozorište i performans u radu sa različitim grupama. U to spadaju edukativne radionice sa mlađom populacijom po raznim metodologijama – image teatar, forum teatar Agusto Boala, devising teatra… I produkcione aktivnosti, u kojima nastaju predstave i performansi. “Sanjam i stvaram” iz 2016. godine predstava je koja se bavi problemom zapošljavanja mladih. REACH je deo internacionalne mreže International Network for Culture and Arts – INCA, koja omogućava organizaciju internacionalnih treninga, radionica i rezidencija. Pored saradnje sa Emanuelom Narđijem, Jelena se ponosi i saradnjom sa Rikardom Brunetijem, profesorom Social teatra iz Rima, koji je dolazio u Beograd i održao nekoliko radionica.

Predstava “Dan u noći” će se odigrati 17. i 20. juna u kafe klubu Strogi Centar, Gospodar Jevremova 43, sa početkom u 20h. Zbog ograničenog broja publike, preporučuje se rezervacija karata čija je cena 400 dinara.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: