Coming of age: Top 5 filmova o odrastanju!

Pošto mi deluje nemoguće da napravim neku listu najvažnijih, najboljih ili kakvih već filmova, neka ovo ide kao jedan spontani osvrt uz, naravno, uvek uključenu signalizaciju za spoiler alert.

Pre svega, dva dosta gotivna filma o odrastanju sam pogledao upravo u poslednjih nedelju dana na festivalu “Slobodna zona” – “Magnus” i “Sing Street”.

“Magnus” je dokumentarac o Magnusu Carlsenu, aktuelnom prvaku sveta u šahu koji je sa 13 godina postao treći najmlađi velemajstor svih vremena, a 2013, sa nepune 23 godine, došao do titule svetskog prvaka. Dakle, vunderkind na nivou Kasparova i Fischera. U filmu su sva opšta mesta priče o genijalnoj deci – nerazumevanje vršnjaka, napetost između Karlsenovog intelektualnog i emocionalnog razvoja, priča o uspehu – ali sve to zajedno, smešteno dosta spretno u ovovekovni kontekst, baš ozbiljno kida. Odmah da kažem da sam kao klinac relativno posvećeno igrao šah, nisam učio teoriju ali, eto, imam simpatije za igru, pa mi je verovatno i zbog toga film legao, iako verujem da to nije nužan uslov za uživanje u istom. Ono što je, međutim, bitno kao preduslov za doživljaj dodatne vrednosti filma jeste poznavanje opšteg stanja šaha i ljudske vrste u našem veku. Naime, od 1997. kada je šahovski program Deep Blue pobedio Kasparova i označio početak nove ere odnosa veštačke i ljudske inteligencije, šah je, u principu, postao jučerašnja vest. Sve se umrtvilo jer su teorije otvaranja pa i središnjice već ozbiljno razvijene – što je, recimo, Fischera navelo na ideju o radikalnoj promeni pravila igre – računari obrađuju sve više i više informacija u jedinici vremena, mnogi veliki šahisti svoje uspehe više nego ikada ranije duguju svojim kako ljudskim tako i AI sekundantima… Navedeni momenti, kao i na njima zasnovano opšte stanje stvari, sjajno su ispostavljeni u odsudnom Carlsenovom boju za svetsku titulu protiv – do tog trenutka – neprikosnovenog Ananda. Upravo u tom meču za titulu svetskog prvaka isplivava vrednost koja se provlači kroz ceo film, a to je Carlsenov intuitivni pristup – odnosno igranje kao takvo – i otklon od logistike, tj. proračunavanja kao temeljne vrednosti ovog veka.

Da li možete da oživite onaj osećaj kad u Slagalici neko od takmičara sastavi dužu reč nego kompjuter? (R.I.P. Milka Canić)

E, Carlsenova pobeda protiv Ananda je nešto tog tipa samo 100 puta intenzivnije. Uz to, meč sa Anandom reditelju pruža priliku da jasno istakne ono što je omogućilo buđenje Carlsenove razigranosti, a to je emocionalna podrška koju je dobio od porodice, tj. empatija koja će, uzgred, po mišljenju većine futurista, izumreti poput starog zanata za koju deceniju kada glavnu reč u svetu bude vodila veštačka inteligencija. U tom smislu, priča tog otuđenog norveškog genija – kome bi, inače, do trenutka osvajanja svetske titule većina nas na “E, pričao mi ortak…” spontano odgovorila sa “Čekaj… ne seri da imaš ortaka?!” – postaje jedna suštinski ljudska i bitna priča našeg veka. Njegovo životno opuštanje nakon osvojene titule, kada sa 23 godine počinje intenzivnije druženje sa vršnjacima, predstavlja priču o sazrevanju koja svakome od nas blejača koji (još uvek) nismo svetski prvaci može samo da imponuje. Na drugoj strani, sam Carlsenov uspeh uliva neku nadu u očuvanje nadmoći ljudi nad mašinama, a to je naročito važno onima koji nisu kao ja spremni da veštačku inteligenciju smatraju potomcima i da, u skladu s tim, prihvate sve moguće buduće scenarije. Bilo kako bilo, ako ste u prilici obavezno pogledajte film, a ovih dana ispratite i Carlsenovu treću odbranu titule koja je započela 11. novembra i koja će trajati tačno do njegovog 26. rođendana – srede 30. novembra.

“Sing Street” je igrani film o bendu koji sredinom osamdesetih u Dablinu – prestonici u to vreme baš bedne i nikakve Irske – osniva grupa petnaestogodišnjaka, učenika jeftine katoličke škole koja svoje štićenike vaspitava po malo skupljem principu: “Ponašaj se kao muškarac”. Odrastanje uz muziku i spotove bendova predstavnika Novog romantizma i stalno maštanje o lepom životu u Londonu – nešto u čemu se prepoznaje i određeni deo beogradske omladine tog doba – definišu okvir u kom se dešava odrastanje Conora Lalora, mladog pevača i tekstopisca grupe “Sing Street”. Jeste, Conorovo sazrevanje usred porodične i ljubavne drame ima malo više mekanih momenata nego što bi prosečan ortak iz kraja mogao da svari – pre svega onih vezanih za muziku, stihove, autfite i šminku – ali sve je to istina tog vremena, a u filmu je spakovano u dobru celinu u kojoj se duhovite replike, melodrama i gorke epizode smisleno nadovezuju u merodavnom ritmu.

“Dečaci se pitaju da li mogu, muškarac je već probao” – reklamna je poruka koja bi mogla da posluži kao najkraći opis Konorovog sazrevanja i njegovog konačnog trijumfa kojim će, na poetičan način, ispoštovati čak i navedeni princip škole koja ga je, preko svojih profesora i učenika, stavila na ozbiljne testove. Lajk za ovaj film.

Još jedan, što se mene tiče, trenutno aktuelan film o odrastanju je “He Got Game” Spikea Leeja. Oni koji prate NBA verovatno već znaju na šta ciljam kad to kažem za ovaj film iz 1998. Reč je, naravno, o nedavnom završetku profesionalne košarkaške karijere velikog Raya Allena koji je odigrao glavnu ulogu mladog, supertalentovanog košarkaša Jesusa Shuttleswortha. Spike Lee i njegovi filmovi su, za nas koji smo odrastali uz afroameričku kulturu ‘80ih i ‘90ih – a pre svega uz rap i NBA – deo opšte kulture, ali “He Got Game” mi je, uz sve svoje nedostatke i viškove, možda i najdraži.

Odnos oca i sina – kao verovatno najvažnija tema evropske kulture od “Odiseje” preko hrišćanskih svetih knjiga i “Hamleta” naovamo – u ovom filmu je iskusno zaoštren i prikazan u kontekstu svakodnevnog događanja crne Amerike, odnosno tamnoputog dela radničke i niže srednje klase u, praktično, najtvrđem kapitalističkom društvu.

To da svako hoće svoj deo i da ne želi da bude prevaren – kako bi to rekao Bogdan Diklić u ulozi Mirka Topalovića u “Maratoncima” – što ekonomske odnose i samopoštovanje ispostavlja važnijim od krvnog srodstva i osećanja, Spike Lee pretresa kroz sve likove u filmu bazirajući taktiku na majstorskoj 1–na–1 igri Denzela Washingtona i Raya Allena. Gledajući ovaj film, uvek se iscimam na nekom dubljem nivou i setim se kako me je ćale, kad sam bio klinac, šaljivo predstavljao kao “naslednika dugova” pa razmišljam o svim nivoima te etikete. “He Got Game” mi je, povrh svega, trenutno još aktuelniji i zbog činjenice da bi uskoro trebalo da po prvi put postanem otac. Mnogo neke lične istorije preispitivanja i razumevanja vezujem za ovaj film iako bih se na keca složio sa svakim ko kaže da to može i manje ozbiljno jer film, ipak, nije sad baš remek delo.

“Mlad i zdrav kao ruža” je, uslovno rečeno, film o odrastanju, ali je meni bezuslovno mnogo značio u odrastanju pa ga zbog toga ubacujem na ovaj spisak. Mnogo se pričalo i pisalo o ovom čudu od filma – čudu prvenstveno zato što i dalje deluje nestvarno da je neki domaći reditelj objavio takav film u Beogradu 1971. Postoji sad taj neki francuski film na koji se reditelj Jovan Jovanović, navodno, dosta oslonio u stvaranju filma “Mlad i zdrav kao ruža”, a čijeg se naslova ne sećam ali, ako se pogleda razvoj ideje ovog filma od kratkometražnog “Izrazito ja” kao prototipa do finalnog proizvoda, jasno je da je većim delom vrednost celog projekta, ipak, delo Jovanovića. Šta je to toliko bitno i zanimljivo u ovom filmu? Priča u kojoj se sitni kriminalac i problem dete Stiv, već od prve scene 25. maja 1969. – dakle godinu dana posle burne ’68 i koji mesec pre Woodstocka, odnosno začetka Interneta na UCLA – smara u vožnji tokom slušanja Titovog govora povodom Dana mladosti i profiliše kao budala koja je spremna da ide do kraja, predstavlja događaj bez presedana ne samo u našoj kinematografiji nego i mnogo šire.

Dok bi Jovanović voleo da posmatra svoj film kao antikomunistički ili antisocijalistički, on je, ipak, najviše od svega antisistemski i to upravo zahvaljujući razvoju glavnog lika Stiva Nikolića. Stiv, koji u jednom trenutku počinje da obavlja prljave poslove za Državnu bezbednost i tako postaje lik na koga se može računati, zapravo na taj način stiče moć koja ga dalje vodi u sve veću neuračunljivost. Njegov razvoj nije sazrevanje već kretanje ka nezrelosti koja se ispostavlja kao nešto što šteti sistemu – “šta, u stvari, znači ‘praviti gluposti’?” – ali nezrelosti koju, zbog odučavanja svih naučenih načina komunikacije, prati i sve izraženija nevinost što se najbolje vidi u promeni njegovog stava prema ženskim likovima.

Baš u tom smislu neuračunljivosti, nezrelosti, pravljenja gluposti je Stiv preteča Alexa de Largea iz “A Clockwork Orange”, ali i raznih luđih funk, punk i gangsta rap likova, odnosno uzgajivač mladosti kao takve.

Na drugoj strani, ono što je na mene najviše uticalo, jeste prikaz njegovog funkcionisanja po prinicipu “kako se istripuješ tako ti je”. Odbijanje da se povinuje smornim okolnostima i biranje sreće rezultuje Stivovim izborom kraja priče, odnosno sopstvene besmrtnosti koju će, na jako sličan način, svom glavnom junaku omogućiti i reditelj kultnog filma jamajčanske rude bwoi gangsterske kulture “Harder They Come” iz 1973. “Mlad i zdrav kao ruža” je zbog svega navedenog, a i mnogih drugih momenata, jedan od kamena temeljaca tradicije koju sam 2009. nazvao Бегефанком, a koja obuhvata niz dela i fenomena nastalih iz (mladalačke) strasti za dobrim životom i potrebe da se bude veći od života na razne lude i manje lude načine koje je Beograd, kao vrtlog stvoren raznim strujama, u poslednjih pedesetak godina omogućavao svima koji su u njemu boravili.

I poslednji, ali ne i najmanje bitan film na ovom spisku je “Y tu mama tambien” čuvenog meksičkog Oskarovca, reditelja Alfonsa Cuarona. Ovo je, pre svega, jedini film o odrastanju za koji bih mogao da kažem da je uticao na moj rad na “Yo!hambin 91” i to u onom delu u kom priča o nekom političkom dešavanju biva ispričana u drugom planu zahvaljujući odnosu sa pričom o odrastanju koja je isturena kao glavna. Dakle, onako kako je priča o promeni vlasti u Meksiku 2000. godine, posle čitavih 70 godina, ispričana u pozadini priče o avanturi dva druga na raspustu pred upis faksa, tako je kod mene priča o tranziciji, ratovima i seksualnoj revoluciji na području bivše SFRJ tokom ‘90ih ispričana kroz priču o životu i smrti mita o johambinu. Kao i u “Yo!hambin 91”, pokretač zapleta u “Y tu mama tambien” je dečačka zagorelost, odnosno nedostatak seksualnog kontakta.

Razrešavanje te frustracije u uslovima potpune opuštenosti najdužeg letnjeg raspusta i zanemarenosti od strane roditelja, uvodi dva tinejdžera u vir samospoznaje, raznih stresnih epizoda, seksa i – za Srednju i Južnu Ameriku – suštinske međuzavisnosti strasti za životom i smrti. “Y tu mama tambien” je film u kom ne samo replike, nego i svako mimoilaženje kolima na magistralnom putu nosi gomilu značenja, u kom “malo je pederski al’ je ljepo” epizode nisu tu radi reda već organski proističu iz seksualne zbunjenosti dečaka, a smrt dolazi da uozbilji i dovrši prevođenje u zrelost koje je seks inicirao. Nekome će možda smetati narator, nekome neka pesma sa soundtracka, ali sve je ovde na mestu i pripada monolitnoj celini čija nas atmosfera bezbrižnosti kraja leta, prividno beskrajnog blejanja na praznoj plaži, uči da ne patimo za dečačkim danima već da ih pamtimo kao nešto lepo što je moralo da se završi jer smo sami želeli da postanemo muškarci.

P.S. Ne dozvolite da vas još uvek nesavršeni algoritmi Internet pretraživača navedu da gledate “Boyhood” kao film sličan “Y tu mama tambien” jer je “Boyhood” baš žešća smaračina.